110 godina od Kolubarske bitke: Bravurozna pobeda srpskih vojnika pod komandom Živojina Mišića

Vojnici! Deco! Stanite! Uspravite se! Okrenite lice neprijatelju!

Ovim rečima, Živojin Mišić je na mostu preko reke Ribnice u Mionici zaustavio tada posrnulu Prvu srpsku armiju i poveo je u možda i najveću pobedu Prvog svetskog rata. 

Danas, 110 godina kasnije, sećamo se početka Kolubarske bitke i heroja koju su pobedili daleko nadmoćnije austrougarske snage na čelu sa generalom Oskarom Poćorekom. Bitka je trajala do 15. decembra 1914.

Okupator je morao da se povuče, Poćorek je penzionisan, a zarobljeno je oko 43.000 austrougarskih vojnika.

Bitka je počela opštom ofanzivom Austrougara na položaje naše vojske. Na čelu sa ranjenim Petrom Bojovićem, naše snage su bile premorene, promrzle, demoralisane, bolesne i morale su da se povuku u unutrašnjost put Valjeva i Užica. I pored toga, usput je pružan otpor okupatoru. Na mesto komandanta došao je Živojin Mišić, koji je već nekoliko puta do tada povlačen iz penzije. 

I austrougraske trupe su se zaglavile usled lošeg vreme, pa je i Kolubara postala velika prepreka. General Mišić je 26. novembra procenio da su okolnosti teške i tražio je dozvolu da povuče trupe na Rudnik, što je podrazumevalo napuštanje Suvobora. Dobio je delimičnu saglasnost vojvode Radomira Putnika, zapovednika Štaba Vrhovne komande. Austrougarska komanda je zaključila da je srpska vojska potučena i da zato uzmiče, ali je i do naših, na osnovu svedočenja zarobljenika, stigla vest da su protivnički vojnici u lošem stanju i da su trupe razvučene duž linije fronta, kao i da im hrana ne stiže redovno.

Naš izbor

Dan primirja u Prvom svetskom ratu: Šta smo dobili, a šta izgubili 11. novembra 1918?

Baš kad je trebalo, u ovim danima, stigla je i prepravljena artiljerijska municija, koju su u Vojno tehničkom zavodu u Kragujevcu uspeli da skrate 2,5 milimetra, u skladu s potrebama. Državna železnica Kraljevine Srbije je 20.000 granata brzo dostavila vojnicima, a stigla je i dopuna trupa sa juga Srbije i 1.300 kaplara iz Skoplja, uz pesmu "Oj Srbijo, mila mati". U međuvremenu, vojnici koji su već bili na frontu su se naspavali i odmorili. 

Drugog decembra među vojnike došao je i stari kralj Petar i podigao moral, a dan kasnije krenuo je kontranapad put Suvobora i Maljena, ka Valjevu, kako bi trupe protivnika bile presečene. A, komandant Mišić je sproveo i plan, pa je krenula paralelna ofanziva sve tri srpske armije i Užičke vojske. To je dovelo do bega austrougarskih trupa preko Drine i Save.

Srbija je izgubila 22.000 vojnika, imala je 91.000 ranjenih i 19.000 zarobljenih. Gubici Austrougarske bili su daleko veći: gotovo 29.000 poginulih vojnika, oko 120.000 ranjenih i 74.000 nestalih.

Vesti o pobedi naše vojske stigle su brzo u Beč i Berlin, ali i do saveznika. 

Glavnokomandujući srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević dodelio je potom generalu Mišiću čin vojvode. 

"Odajem najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu, u vreme kada je drugi već nisu imali", rekao je Aleksandar Karađorđević. 

Spomenici Mišiću nalaze se u Mionici, Valjevu i ispred Beogradskog sajma. Njegove reči: „Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!", oslikavaju svu požrtvovanost naše vojske. 

Kolubarska bitka, kao bravurozna vojna akcija, izučava se na vojnim univerzitetima širom sveta.