Vest da je potpisan Dejtonski mirovni sporazum objavila je Mirjana Kusmuk, tada, 1995. godine, urednik u Srpskoj novinskoj agenciji, današnjoj Novinskoj agenciji Republike Srpske.
"Bio je Aranđelovdan 1995. godine, nekako uoči samog Dnevnika. Međunarodne brojeve mogli smo da biramo samo iz fono-servisa, u podrumu vile 'Bel vi' na Palama u kojoj je od leta 1992. bilo sedište agencije SRNA. Bila sam urednik prve smene u desku i davno mi je isteklo radno vreme. Neka nemir, šta li, terao me da se motam po redakciji do same večeri. Onda mi je neko, ne znam više ko, dao broj telefona baze Rajt Paterson u Dejtonu, objekta u kojem je bila delegacija RS: Nikola Koljević, Aleksa Buha, Momčilo Krajišnik, Radomir Lukić, Vladimir Lukić, Jovan Zametica i Zdravko Tolimir. Javio se Jovan Zametica. 'Upravo se potpisuje Dejtonski sporazum. Mi smo ovde u sobi, ne prisustvujemo potpisivanju', rekao je Jovan. Onda je slušalicu ustupio tadašnjem predsedniku Narodne skupštine Momčilu Krajišniku. Bila je to vest koja se objavljuje jednom u životu", objavila je ovo Mirjana Kusmuk u kolumni "Golubovi iz Nojeve barke" 2013. godine, isto je i danas ponovila za RT Balkan.
Objavu mira, novinar, koji je četiri godine izveštavao o paklu rata, pamti za čitav život.
Tog 21. novembra vest Mirjane Kusmuk, koju su preneli svi svetski mediji, prvi Rojters, a zatim Asošijeted pres, kojom su otvoreni svi dnevnici u regionu, glasila je: "Potpisan je mir. Srbi moraju da napuste delove Sarajeva koje kontrolišu. Delegacija Republike Srpske ne prisustvuje potpisivanju."
Deo izjave Momčila Krajišnika koji se uglavnom nije prenosio u medijima na zapadu Republike Srpske i u Srbiji glasio je:
"Nisu prihvatili naše zahteve. Upozorili smo predsednika Miloševića da niko nema prava da potpiše takav ugovor, niti da odobri karte kojima više gubimo nego što dobijamo. Nismo potpisali sporazum i nećemo prihvatiti predložene mape. Sada dok razgovaramo traje ceremonija potpisivanja. Karte su tako loše. Naša osnovna primedba je da nam nisu dali da ih vidimo tek deset minuta pre potpisivanja. Srpski delovi Sarajeva uglavnom su predati muslimanskom entitetu. Nismo to prihvatili."
Tako je i mir bio cenzurisan, dodaje Kusmuk.
U ime Republike Srpske sporazum je potpisao Slobodan Milošević. Delegacija RS po povratku iz Dejtona, posle dugih pregovora i nagovora, paraf je stavila u Dobanovcima.
"Stranci su shvatili da je jedino efikasno da Dobrica Ćosić ubedi Karadžića. Kod Dobrice je stigao tadašnji ambasador Velike Britanije Ivor Roberts i uspeo da obavi posao. Milošević je dobio ovlašćenje. Tako kaže legenda, a ostalo je istorija. Još jedna legenda kaže i to da je Milošević stalno u bazi pio viski i da je Krajišniku, kada se pobunio zbog odluke o Sarajevu, rekao: 'Alija je zaslužio Sarajevo. Vi ste pobegli u šumu. On je ceo rat proveo u gradu.' Posle parafa Milošević je rekao onu idiotsku rečenicu: 'Izgubili smo Sarajevo, ali smo dobili Srebrenicu'", kaže Kusmuk.
Dodaje da se tada čula sa Biljanom Plavišić koja se nalazila u Banjaluci, gradu u kojem se slavilo, a da je Plavišićeva plakala.
"I u Sarajevu se plakalo. U redakciji SRNE bio je muk. Svi su shvatili da se nikada neće vratiti kući. Bila je gotova zabluda u kojoj smo preživeli rat smešteni u kolektivnom centru u kojem je na dva sprata bila spavaonica, privremeni dom, a u prizemlju redakcija. Tamo na Palama, u Ćosinom potoku, gde su zime trajale osam meseci i gde je smrdljivi 'ikar' bio specijalitet kojim su nas sistematski trovali", objašnjava Kusmuk.
Mir koji su sarajevski Srbi, danom potpisivanja, platili vekovnim ognjištem, a prethodnih godina više od 23.000 boraca Vojske Republike Srpske i 4.000 srpskih civila platilo životima, na potpis je u bazi Rajt Paterson čekao 21 dan.
I kada se desio, kad je potpisan i kad su Srbi napustili Federaciju BiH, iznoseći grobove najbližih srodnika, misleći da se zauvek ucrtala međa, da je Republika Srpska garancija da se rat nikada više neće ponoviti, započeli život ispočetka, originalni dokument nikada nije predočen javnosti u Republici Srpskoj.
"Po povratku iz Dejtona delegacija Republike Srpske informisala je Vladu o pregovorima i o samom Sporazumu na sednici održanoj 25. novembra 1995, a nakon potpisivanja Mirovnog sporazuma u Parizu održana je i sednica Narodne skupštine na Jahorini 17. decembra 1995. na kojoj je delegacija RS informisala narodne poslanike o Dejtonskom mirovnom sporazumu. Obe te sednice sam pratila kao novinar i niko na njima nije predočio originalni dokument Dejtonskog sporazuma, što upućuje na činjenicu da ga nisu ni imali. Ali to nije bilo ni čudno, jer oni nisu ni bili njegovi potpisnici", kaže Kusmuk za RT Balkan.
Šta je sa originalom na engleskom jeziku u javnosti nije poznato, zvaničan prevod originala objavljen je u Službenom glasniku tadašnje SR Jugoslavije odmah nakon potpisivanja u Parizu 14.12.1995. godine i apsolutno je validan.
Po medijskim izveštajima i Alija Izetbegović je primerak Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je potpisao u ime bošnjačke strane, doneo u Sarajevo, ali tog primerka Sporazuma, kako je kasnije saopšteno, nema ni u Arhivu BiH, ni u Arhivu Predsedništva.
U poslednjoj tački Dejtonskog sporazuma, tačnije njegovog prevoda, piše: "Ovaj sporazum će stupiti na snagu nakon potpisivanja" – i tog 21. novembra, uz sve žrtve svih zaraćenih strana, stigao je mir.
Kusmuk u poslednjem pasusu kolumne "Golubovi iz Nojeve barke" navodi: "Baš na 18. rođendan Dejtona Banjaluci je darovao skulpturu 'Mir' – Milivoje Unković. Banjalučanke su otpevale 'Odu radosti'. Deca su pustila bele golubove iz Nojeve barke. Idemo dalje! Mir je nagrada sam po sebi."