Tragom reči velikog Emira Kusturice izgovorenih na otvaranju festivala "RT-dok: Vreme naših heroja" da "informativni program može da ide na ovu ili na onu stranu", ali da je "prava istina u dokumentarnom programu", posetioci festivala na Mećavniku tri dana su u na platnu "Proklete avlije" gledali – istinu.
Teške, emotivne, užasne scene rata, o ljudima koji pod ukrajinskim granatama umiru u redu za hranu, koji pod tim istim granatama deci kuvaju ručak na sred ulice, koji spavaju na stolici, scene stradanja, umiranja, krvi, ljudima koji nemaju načina da porodicama jave da su živi niti šta znaju o svojima...
Danas je na Mećavniku prikazan i film "Ljudi Hristovi – naše vreme" o stradanju pravoslavne crkve u Ukrajini, sveštenika i vernog naroda.
"Svaki čovek dobre volje mora da stane na stranu ukrajinskih sveštenika koje proganjaju. To je u stvari ona ista slika koju smo imali u martovskom progonu na Kosovu i Metohiji. To je deo iste celine koja želi da uništi pravoslavlje i da tu kulturu kojoj je sloboda bila prva posle svih drugih društvenih kategorija", rekao je pre neki dan Emir Kusturica posle premijere ovog filma u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci.
U subotu, publika je u "Prokletoj avliji" u filmu "Živ sam" autora Olge Kirij i reditelja Artjoma Somova gledala samo lice zla. O civilima kojima ukrajinski neonacistički bataljoni ne dozvoljavaju da se evakuišu iz grada, bebama koje se rađaju u podrumima, besomučnom granatiranju civila sa ukrajinske strane, ljudima koji su čudom preživeli, scene kao posle staljingradske bitke...
Poruku 60-godišnjeg meštanina, koji je posle nedelja u mračnom podrumu video dan i koji kroz objektiv kamere Somova, očiju punih suza, kroz jecaj, šalje poruku – "Sine ne brini, živ sam".
Scene, koje su se čitavih sat vremena nizale juče u "Prokletoj avliji", stigle do Mećavnika kroz objektiv kamere ruskih izveštača scene su pakla, za njih na Zapadu nema mesta. Ljudi u "Prokletoj avliji" juče su gledali i videli samu istinu, njenu srž.
"Došli smo iz Moskve u Marijupolj i zatekli pravi, istinski Staljingrad. Ceo grad je bio u ruševinama, a ljudi su živeli u podrumima. Snimali smo zgrade u kojima su se i dalje nalazili ukrajinski snajperisti i gledali smo kako ljudi pod vatrom najnormalnije hodaju ulicama. Sa sobom smo poneli lekove i hranu. Auto nam je bio pun namirnica koje smo delili dok su se ispred naših kola formirali redovi ljudi za veknu hleba, neki lek. Kad pogledate film, shvatićete zašto smo ga nazvali 'Živ sam'. Ovo je priča iz ugla i oka običnog čoveka", ispričala je juče na Mećavniku Olga Kirij.
Dokumentarac "Živ sam", jedan je od najboljih snimljenih o ovom ratu. O ljudima čiji su automobili izrešetani dok pokušavaju da decu izvuku iz pakla, o dečacima koji pod vatrom ukrajinskih snajperista trče do reke i nazad da donesu flašu vode, o danima bez hleba, lekova, ranjenima koji sa pokidanim nogama i rukama, žive u razorenim stanovima bez mogućnosti da dobiju pomoć. O pomoći koja stiže sa ruskim humanitarcima i ruskom vojskom.
Procene su da je u jeku bitke za Marijupolj oko 400.000 ljudi živelo pod zemljom, u podrumima, zemunicama.
I poruka starice iz podruma ruskoj vojsci da završi sa "gadovima".
I drugi film koji je juče publika videla na Mećavniku je otrežnjujući, za neupućene začuđujući u nekim segmentima. Kolike su razmere rusofobije, mržnje prema ruskom narodu na zapadu, koliko su joj koreni duboki, jaki, bolesni...
Ratni izveštač Aleksandar Sladkov: Srbe i Ruse povezuje i zajednička tragedija
Uz ratne reportere Aleksandra Sladkova i Semjona Pegova, na okruglom stolu su učestvovali i direktor Ruskog doma u Beogradu Jevgenij Baranov, urednik dokumentarnih filmova Lidija Vasiljevskaja i autor dokumentarnih filmova Vitalij Buzujev.
"Kroz čitav film 'Rusofobija: priča o mržnji', reč Rus mogla je da se zameni rečju 'Srbin', jer naša dva narod pored ostalog povezuje i zajednička tragedija", rekao je na okruglom stolu ratni izveštač Aleksandar Sladkov.
"Braćo naša. Vas su i počeli da uništavaju zajedno sa nama, jer ste vi deo naše moći. To je zajednički obrazac koji primenjuju prema nama, prema našoj porodici, prema našem pravoslavlju i našem zajedničkom slovenskom genetskom kodu. Vi danas prinosite sebe kao žrtvu i tu na prvom mestu mislim na 1999. godinu. Vi ste deo moći ruskog naroda i mi treba da idemo napred i ovaj film je samo mali deo objašnjenja što smo zajedno", reči su Sladkova.
"Film je veoma dobar, veoma je dobro i to što je snimljen na engleskom jeziku da bi ljudi na Zapadu mogli da razumeju o čemu se radi. Još važnije je što je namenjen Rusima, i veoma je značajno i da Rusi, svi građani Ruske Federacije dobiju tu poruku. Najvažnije je buđenje, osveštenje motiva rusofobije a samim tim i srbofobije. Ono što posebno naglašavam u ovakvim filmovima su religijski koreni rusofobije, odnosno kako je religijska rusofobija prešla u tzv. civilizatorsku, naučnu ili kvazi naučnu rusofobiju u 19. i 20 veku", rekao je profesor Miloš Ković posle projekcije filma.
Po njegovim rečima, tema rusofobije i srbofobije do nedavno nije bila prisutna ni u srpskoj ni u ruskoj nauci, ona je tek nedavno otkrivena kao istraživčka tema.
"Ono što je zadatak i za ruske i za srpske dokumentariste i istoričare jeste i tema srbofobije. I u 13. veku u vreme Svetog Aleksandra Nevskog, pohod je počeo preko Srba i preko Vizantije. Napoleonov pohod počeo je ovde, nemački pohodi u dva svetska rata počeli su pohodima na Srbe. I ovaj pohod u kome sada živimo, na Rusiju, krenuo je početkom 90-ih godina napadom na Srbe. I mi smo 90-ih, kao što je slučaj sada sa Rusijom, imali dezertere koji su pobegli i koji su pokušavali da žive normalan život. Sve to pokazuje vezu između rusofobije i srbofobije, činjenica je da nas zapadni propagandisti vide kao celinu, kao istog neprijatelja. Potrebno je i da Srbi osveste tu činjenicu", rekao je Ković.
Odgovarajući na pitanje posetilaca, Jevgenij Baranov, direktor Ruskog doma u Beogradu govorio je o današnjoj ruskoj emigraciju u Beogradu. Po njemu, to su ljudi koji su došli ne tako davno, pre godinu ili dve, kao i da je previše rano donositi bilo kakav sud.
On kaže da bi trebalo da prođe pet ili čak deset godina kako bi se procenio njihov uticaj.
"Ti ljudi su sada stigli u Beograd i osim možda dva posto koji se bave politikom, većina njih pobegli su iz Rusije u panici. Radi se o generacija ljudi koja je odrasla u tzv. putinskoj stabilnosti. Nisu ni videli šta je rat, niti su hteli da znaju šta je rat, a na sve šta se dešavalo u svetu, gledali su kroz ružičaste naočare. Kada je počela specijalna vojna operacija, oni su bukvalno pobegli. Nije tu bilo previše politike, već samo strah i traženje komfora", rekao je Baranov, dodajući da je došlo mnogo obrazovanih ljudi i IT stručnjaka i da se nada da će oni ipak ostaviti neki trag u Srbiji.
Pored ostalih, prikazan je i film "Bosanska krivica-pogled iz Republike Srpske".