Godišnjica ubistva porodice Zec: Zločin bez šanse da bude kažnjen

Ni 33 godine od ubistva zagrebačke porodice Zec, u državi Hrvatskoj, sada članici Evropske unije, za surovu likvidaciju dvoje supružnika, uglednog zagrebačkog Srbina Mihajla Zeca (38), njegove supruge Marije, Hrvatice po nacionalnosti, (36) i ćerke Aleksandre kojoj je bilo tek 12 godina, niko nije odgovarao.

Iako su neki od ubica iz jedinice specijalne policije MUP-a Hrvatske "Jesenje kiše", kojom je komandovao Tomislav Merčep, odmah po hapšenju, dva – tri dana po ubistvu, priznali zločin, na sudu su oslobođeni krivice iz – proceduralnih razloga. Naime, gle čuda, njihove prve izjave uzete su bez prisustva advokata, što je protivno zakonu, pa faktička priznanja nisu na sudu mogla biti korišćena kao dokazi.

Otkrivena spomen-ploča na mestu ubistva porodice Zec u Zagrebu

Iz Dokumantaciono-informacionog centra Veritas godinama unazad uzaludno su podsećali da ubistvo porodice Zec spada u najmonstruoznije likvidacije porodica u ratu u Hrvatskoj zbog njihove etničke pripadnosti. Zločin je ostao bez osude.

U noći između 7. i 8. decembra 1991, po naređenju Tomislava Merčepa, njegov zamenik Miro Bajramović izdao je nalog pripadnicima jedinice Siniši Rimcu kome je tada bilo 18 godina, Munibu Suljagiću (32), Igoru Mikoli (20), Nebojši Hodaku (25) godina i Mikolinoj supruzi Snježani Živanović (20) koja je tada bila trudna, da odu do naselja Trešnjevica, Poljaničke ulice i privedu Zeca zbog navodnih veza sa krajiškim Srbima.

Tokom privođenja, u dvorištu kuće porodice Zec na Mihajla je, navodno u pokušaju bega, pucao Rimac i na mestu ga ubio. Po ovoj verziji događaja, posle ubistva Mihajla, u kuću se vratio Suljagić i izveo Mariju i Aleksandru odakle su nesrećne majka i ćerka odvedene na Sljeme gde su i likvidirane. Tela Marije i Aleksandre bačena su u jamu, zatrpana smećem.

Po drugoj verziji događaja, Mihajlo je pošto su specijalci pretresli kuću, oduzeli mu oružje koje je legalno posedovao pošto je bio lovac, pokupili sve vrednosti, zlato, novac, nakit, sve što su našli tokom pretresa, krenuo za njima u dvorište da se rasprave, kada je na njega pucao Rimac.

Marija i Aleksandra, prema ovoj verziji događaja, čule su hice napolju, istrčale su iz kuće, u dvorištu su videle mrtvog Mihajla. Tada se iz kombija po njih vratio Munib Suljić, uhvatio je nesrećnu ženu i devojčicu, stavili su ih u vozilo i krenuli prema Sljemenu.

Kada su sedam dana kasnije, posle hapšenja ubica i priznanja koje su dali, njihova tela nađena na smetlištu na Sljemenu, blizu izletišta Adolfovac, Aleksandri su ruke bile vezane, imala je i povez preko očiju. Marija je imala šest rana od metaka, na glavi tri prostrelne, Aleksandra je na desnom obrazu imala dve rane, još tri iznad desnog uha.

Na mestu na kome su nađena tela, jedan od ubica policajcima je, bez griže savesti i bez trunke samilosti ispričao kako je devojčica, koji tren pre nego što su pucali u nju rekla samo: "Ubili ste mi tatu, nemojte mi ubiti i mamu!"

Koji dan pre ubistva, Mihajlo je dobio preteće pismo u kome mu je ostavljen rok da "do 24. prosinca napusti Hrvatsku, a da od 25. njegov život neće vredeti ništa". Posle se ispostavilo da je Mihajlo jednom od ubica, koga je poznavao, ranije povremeno pozajmljivao novac i da mu je na taj način pomagao.

Ubrzo po hapšenju koje je ubrzala činjenica da je jedan od komšija porodice Zec zabeležio broj kombija u kome su bili ubice, osumnjičeni Suljić, Mikola, Hodak, Rimac i Snježana Živanović su progovorili. Neki od njih kroz suze, optužujući jedni druge, priznali su da su učestvovali u ubistvu troje članova porodice Zec. Paralelno sa hapšenjem krenuli su pritisci, pokušaji uticaja na istragu.

Tokom istrage, neki od ubica potvrdili su da je Mihajla ubio Siniša Rimac, a Mariju i Aleksandru Munib Suljić. Na tavanu zgrade izletišta, posle priznanja ubica, nađeno je i oružje kojim su ubistva počinjena.

Srpska porodica Zec likvidirana je pre 31 godinu u Zagrebu: Ubice nikada nisu odgovarale

Za ubistvo troje članova porodice Zec niko u Hrvatskoj nije direktno odgovarao, ustvari, u to vreme atmosfera je u Hrvatskoj bila takva da nije bilo ni minimalne šanse da neko odgovara, odnosno da bude osuđen. Na procesu pred Okružnim sudom u Zagrebu 1992. godine svih petoro su oslobođeni.

Trojica ubica, Suljić, Mikola i Rimac čitavih deceniju i po osuđeni su - Suljić na deset godina, Rimac na osam i Mikola kao pomagač na pet, ali zbog ubistva drugog čoveka i nezakonitih hapšenja srpskih civila u Pakračkoj poljani. Rimac je nekoliko godina kasnije pomilovan i pušten na slobodu jer je u zatvoru "imao dobro vladanje".

Vođa jedinice Merčep umro je 2020 godine. Četiri godine ranije osuđen je na pet i po godina zatvora jer kao "zapovednik jedinice poznate kao 'merčepovci' nije sprečio zločine nad srpskim civilima", a februara 2017. godine, Vrhovni sud Hrvatske kaznu je povisio na sedam godina.

Ovaj gospodar života i smrti Srba u Hrvatskoj tih ratnih godina, deo robije provodio je po hrvatskim banjama i letovalištima gde su ga redovno posećivali prijatelji, a imao je i maserke. Koji mesec pred smrt, pušten je na uslovnu slobodu.

Bio je gost i na inauguraciji hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović.

Dvoje mlađe dece Mihajla i Marije, Dušan, kome je tada bilo 10 i Gordana (7) bili su u noći ubistva u drugoj sobi i spletom okolnosti su preživeli. Država Hrvatska 2004. godine isplatila im je 1,5 miliona kuna (oko 200.000 evra) na ime odštete za ubijene oca, majku i sestru. Njih dvoje žive i rade u Republici Srpskoj gde su se preselili posle ubistva roditelja i sestre.