Kako je "Via Karpatija", tobože, obesmislila srpske auto-puteve?

Društvenim mrežama ovih dana kruži više provizornih mapa putnog pravca "Via Karpatija" koji, konačno, ove godine treba da profunkcioniše, posle više od dve decenije pompeznih najava iz Evropske unije. "Via Karpatija" je sistem novoizgrađenih auto-puteva i modernizovanih saobraćajnica koje povezuju Solun i Konstancu sa lukama u Poljskoj i Litvaniji.

Evropska unija je zbog eskalacije sukoba u Ukrajini požurila da kompletira ovaj dugonajavljivani sistem putnih pravaca, čiju okosnicu predstavlja evropski koridor E-79 koji počinje u Miškolcu u Mađarskoj, a završava se u Solunu. Razlog tome treba tražiti u promenama na tržištu poljoprivrednih proizvoda u Ukrajini koji imaju globalni uticaj, naročito promenama na tržištu pšenice, ali i u pokušaju Evropske unije da na svom istoku parira onome što Kina tamošnjim državama može da ponudi.

Ništa bez dnevne politike

Završetak ovog objedinjenog putnog sistema, koji se pruža duž istočnih granica Srbije i sa čijom se izgradnjom Evropska unija znatno namučila, u Srbiji je iskorišćen kao povod za čitavu političku kampanju protiv vlasti, umesto da novi i putni sistem bude prepoznat kao prilika za saradnju sa susedima i njeno širenje.

Prozapadne političke snage koje, izvesno, stoje iza pomenute kampanje povedene na društvenim mrežama, a koje bi, koliko odmah, uvele sankcije Rusiji i time se, automatski, odrekle naplate tranzita gasa kroz Srbiju ka Mađarskoj, naprasno su, sudeći prema objavama u vezi sa "Via Karpatijom", postale zabrinute za promet na srpskim auto-putevima, zaključivši u istim objavama da ih je Srbija uzalud gradila, jer će sada ti auto-putevi, tobože, ostati prazni, a građani će da otplaćuju kredite podignute za te "uzalud" izgrađene auto-puteve.

Ništa bez gluposti

Ova kampanja, čije delove prenosimo, svedoči o potrebi da se u Srbiji neguje i po društvenim mrežama obilno "zaliva" podanička svest koja domaću putnu i železničku infrastrukturu, sa svim opravdanim i neopravdanim primedbama koje smo mogli da čujemo u vezi sa njenom izgradnjom, doživljava na nivou onoga što se u prošlosti nazivalo obavezom podvoza, odnosno obavezom domorodaca da strancima, zvaničnicima ili vojnim trupama, koje su mahom bile okupacione, obezbede kompletnu uslugu prevoza i transporta.

Koleginica koja u svemu, i pritom vrlo strasno, decenijama podržava sve moguće proteste podelila je, među mnogima, jednu od brojnih objava o "Via Karpatiji", a kada sam joj predočio da je, očigledno, posredi kampanja koje ne iskazuje suštinu, već činjenice emotivno navodi na dnevnopolitičku vodenicu, odgovorila mi je da i ja "odlično znam da Srbija nije sposobna da funkcioniše i da on njoj neko mora da vodi računa", po njoj, idealno, Evropska unija.

To je suština ove, ali i svih drugih neformalnih kampanja po društvenim mrežama, povedenih da nas ubede da, kao nacija, ne vredimo ni pet para, pardon, centi, te da nismo ništa više od geopolitičkih kmetova koji uopšte ne treba da imaju savremene saobraćajnice, osim kada to gospodari regiona ne odrede za vlastite, a ne naše potrebe.

Slična stvar, samo sa druge strane, neka i to bude pomenuto, povedena je proteklih godina od ljudi koji su, takođe po društvenim mrežama, tvrdili da je auto-put Niš – Merdare deo tajnog NATO projekta, a ne smisleno povezivanje sa južnom pokrajinom.

Ništa bez neznanja, ono je moć

Kada ljudi skloni emocijama, a ne objektivnim okolnostima, na društvenoj mreži objave ili prenesu da su naši auto-putevi uzalud građeni, jer je Evropska unija dovršila susedni koridor, iz čega direktno sledi da treba ponizno da se vratimo kaljuzi i taljigama, oni iskazuju i rajetinsko nepoverenje u sebe i vlastite mogućnosti, da zbog sebe, a ne drugog, priušte pristojan i efikasan saobraćaj.

Prva vozila krenula otvorenom deonicom Moravskog koridora: Od Vrnjačke Banje do Beograda za dva sata

Pri svemu tome, oni demonstriraju i veliko neznanje. Okončanje izgradnje putne mreže "Via Karpatija" u stvari je sjajna vest za Srbiju, osim ukoliko, kao što je pomenuto, format naše nacije ne razumemo u okviru regionalne neokolonijalne usluge, odnosno kao jednojezičku grupu vazda na usluzi Evropskoj uniji, odnosno Kolektivnom zapadu, a koja je u ovom slučaju tu tek da obezbedi strancima nesmetan prolaz i prevoz, takoreći pomenuti podvoz, kroz Moravsku dolinu.

To tako ne vidi čak ni Evropska unija. To je rezon njenih korisnih idiota. Ali, pođimo od nespornih činjenica.

Vest je u stvari vrlo dobra

Novi carinski uslovi duž "Via Karpatije" znatno će u prvo vreme, zbog uklanjanja formalnih barijera, olakšati međunarodni promet iz pribaltičkih zemalja i Poljske ka jugu i istoku Balkana.

Sve značajniji udeo železnice u transportu robe: Na prugama 18 operatera

To donekle neće ići na ruku našim špediterima i državnim prihodima od putarine, ali ne u obimu koji pomenutom kampanjom pokušavaju da nam prikažu.

Naši ključni trgovinski partneri u Evropskoj uniji su Nemačke i Italija, sutra Francuska, a ne Letonija i Litvanija.

Sa druge strane, broj prevezenih putnika u Srbiji, u prvih šest meseci 2024. godine, u odnosu na isti period prethodne godine, veći je za 5,2 odsto, pri čemu je, prema ovim najnovijim podacima "Puteva Srbije", prevoz putnika u unutrašnjem saobraćaju povećan za 4,4, a u međunarodnom saobraćaju za 12,7 odsto.

Rast su u Srbiji zabeležili svi vidovi prevoza: u vazdušnom saobraćaju došlo je do rasta od 11, dok je prevoz u drumskom saobraćaju veći za 2,9 odsto. Prevoz putnika u železničkom saobraćaju povećan je za 19,7 odsto, ali ovaj rezultat zbog niske osnovice nije impresivan kako na prvi pogled izgleda, ali je svakako značajan.

Naš izbor

Nove cene putarine od sutra: Evo koliko će koštati vožnja na najfrekventnijim deonicama

Količina robe prevezene u prvom polugodištu 2024. godine, u poređenju sa istim periodom prethodne godine, veća je za tri odsto. Vazdušni i drumski saobraćaj zabeležili su rast u količini prevezene robe, dok su saobraćaj unutrašnjim plovnim putevima, cevovodni i železnički saobraćaj zabeležili pad.

Ove okolnosti i te kako sugerišu da prostora za razvoj srpske putne i železničke infrastrukture ima i da od projekta vlastitog razvoja ne treba da odustanemo samo zbog toga što je Evropska unija, posle čitave dve decenije natezanja i obećanja, što bi u domaćim okolnostima bilo popljuvano, konačno uspela da izgradi i objedini "Vi Karpatiju".

Koridori su uspostavljeni pre pola veka, a ne da "doakaju" Vučiću

Osim toga, evropski putni pravci i panevropski koridori uspostavljeni su znatno pre razbijanja Jugoslavije i eskalacije sukoba u Ukrajini.

Koliko autor ovih redova zna, evropski putni koridori oznake su dobili u godini njegovog rođenja, dakle 1975. godine, kada je oznaku E-75 dobio i glavni evropski koridor koji prolazi
kroz našu zemlju.

Koridor E-75 počinje na samom severu Norveške, a završava se na samom jugu Grčke. Evropski transportni koridori definisani su dodatno sredinom devedesetih godina usvajanjem Transportne politike Evropske unije. Tako je i sa evropskim koridorom E-79 na koji je "Via Karpatija" nakalemljena.

Kako stvari zaista stoje?

Ključno pitanje, dakle, jeste da li mi sebe vidimo kao pružaoce "podvoza" Evropskoj uniji ili Srbiju vidimo kao deo moderne evropske saobraćajne mreže?

Iz kampanje koju predočavamo proizilazi da "evropske snage" u Srbiji u suštini uopšte nisu evropske, već provincijalno-navijačke u "korist" Evropske unije i da ni malo ne veruju u potencijale vlastite, već isključivo tuđih nacija.

Primer onlajn kampanje u vezi sa "Via Karpatijom" to neslavno svedoči. Konstanca, koja zbog rata u Ukrajini postaje sve značajnija evropska luka, nalazi se u prijateljskoj zemlji. Kakva god da je, Evropska unija planira da uspostavi mrežu pruga nazvanu "Rail2Sea", koja bi trebalo da poveže upravo Konstancu sa Gdanjskom u Poljskoj.

Zar nije prvorazredni interes Srbije, nazovimo ga i evropskim, da što pre svoju sada već solidno razvijenu putnu i u perspektivi savremenu železničku mrežu od Subotice do iza Niša poveže bočnim pravcima sa "Via Karpatijom" i projektom "Rail2Sea", čime dugoročno, saobraćajno i ekonomski, postaje bliža istoku Evrope i samoj Rusiji.

Osim ukoliko neko zaista veruje da duž ruske granice, jednom zauvek, treba podići neprolazni evropski zid, odnosno da je tako nešto uopšte moguće?

Prilike koje nam otvara "Via Karpatija" odnose se i plovni put Dunavom, a time i Savom, ali nam otvaraju i bolju povezanost sa uvek prilično važnom Poljskom i pribaltičkim zemljama.

Trenutni "Šengenom" nije evrofanatički idol pred kojim, ničice, treba da popadamo i skrušeno se vratimo bukovom trudu, kremenu i kresivu, čekajući da u tromom i inertnom Briselu odluče šta će sa nama?

Fejsbuk geopolitika u srži srpske političke svesti

Sudeći prema Fejsbuk geopolitici i istinama koje ne sežu dalje od dubine tastature, Nemci će ubuduće na jugoistok putovati ne orijentišući se prema konačnom cilju, već isključivo da bi zaobišli Srbiju.

Koliko samo u toj besmislici ima ideje autoizolacionizma, za šta bespogovorne pristalice evropskih i NATO integracija, u stvari, uvek optužuju mejnstrim vlastite nacije.

Naši auto-putevi i pruge su tu da mi možemo brzo i bezbedno da stignemo nekud, a ne da bismo živeli samo od putarina, što takođe svedoči o jednom provincijalnom poimanju sopstvene i po definiciji impotentne uloge u svetu i slike koju srpska građanistička provincija neguje o svetu.

Niko zavičajcima iz Subotice i ostalih gradova sa severa Srbije ne može da zabrani, ni da zameri, što putujući u Republiku Srpsku odakle su se doselili "hvataju prečicu" preko Osijeka, auto-putem "Slavonika".

Čovek bi pomislio da je to parče evropskog koridora E-73 smrtna presuda za pravac Subotica – Novi Sad, a ipak nije.

To je pitanje samog života i naše sposobnosti da budemo konkurentni i prilagodljivi, a ne servilni.

Pre 12 godina bili smo ozlojeđeni što je Hrvatska (koncesijama) gradila znatno više auto-puteva od nas. Tražili smo naglas da se to promeni.

Kada smo počeli da gradimo više auto-puteva i pruga nego što ih gradi Hrvatska, to više "nije" imalo smisla, jer je upravo završena "Via Karpatija".

Kada granične formalnosti na našim prelazima jednog dana budu ukinute ili svedene na zaista pojednostavljenu i pritom efikalsnu proceduru, ovih provincijalnih zabluda o sebi u svetu sećaćemo se, ukoliko nas uopšte bude, kao lanjskog snega i to je jedino što u datim okolnostima, zapravo, ohrabruje.

Sve ostalo je dnevnopolitička srpska provincija koja uvek govori o promenama, ali u njihovu dubinu ne zalazi dublje od slova na svojoj tastaturi.