Noć na barikadi u Rudaru: Zašto srpska suza nema roditelja?

"Ponekad, kad u gluvo doba noći svi iz šatora izađu da prošetaju gore do barikade ili nazad ka raskrsnici ka Zvečanu, ostanem sam pored ove peći pa razmišljam: Gospode, kakva je sudbina nas Srba da smo vekovima, generacijama, stalno po zbegovima,  rovovima, stalno k`o hajduci, od nemila do nedraga", priča mi pre nekoliko noći jedan od Srba na barikadi u Rudaru.

Stariji čovek, davno osedeo, umoran, u prostom odelu, iskrzanom kaputu, na glavi mu crna ručno pletena kapa pohabanih ivica, profesor u penziji. Duboko zamišljen progovori, a onda dugo ćuti.

"Evo, pogledaj poizdalje ove naše šatore, ove naše vatre što gore ispred, prošle godine ovako je bilo na Jarinju, pomrčina, a u pomrčini gore vatre, oko vatri senke, siluete, k`o da smo u zbegu! Kad sam bio mali, učio sam u školi o Malom Radojici, o Kozari, o hajducima, kako su se naši smrzavali po rovovima, kako se bežalo preko Albanije, samo seme da sačuvamo... Nisam ni pomislio da će i moja generacija proći kao naši preci!  Zašto je nama Srbima ovako, je l` ovo naš usud, gde smo pogrešili?", pita me profesor u sred noći na Rudaru.

U tom trenutku su, pod šator, kraj furune, ušli još neki ljudi, ugrejali se i otišli u noć.

"Sigurno je moja generacija pogrešila, ili genracija mog oca, ova deca, gledam ih ovde svaki dan, nisu ni za šta krivi. Njih je ovo zadesilo. I, džaba što nisu krivi, došlo njihovo vreme, vreme iskušenja i stradanja", kaže pa zaćuti.

Teška je noć na barikadi u Rudaru. Duga. Kad se smrači, nikad zoru dočekati. Pored magistrale destak šatora, šćukao se narod u njima oko furuna. Unutra nije puno toplije nego napolju, ali barem ne duva severac. U jednom šatoru gori sveća.

Iza ponoći pod šatorima je uglavnom tišina, ako neko priča, čuje se samo po neki šapat koji pazi da ne probudi zaspale na klupama. Ljudi koji izađu iz šatora, prošetaju do barikade, mesta na drumu na kojem desetak kamiona čine prepreku za prolaz saobraćaja, zatim se vrate nazad, pre ulaska u šator dodaju po koje drvo u vatru koja ispred šatora dogoreva u buradima. Drugi iz šatora izađu da donesu cepanice, i  stave ih u furune unutar šatora koje se ne gase već dve nedelje.

"Pre dva veka Njegoš je pisao ono čuveno 'suza moja roditelja nema'. I, pitam ja tebe sad: Evo prošlo je još dvesta godina od tada, ima li danas suza naša roditelja?...Vidi li neko srpsku suzu sa sa Rudara, sa Jarinja? Ne vidi, dragi moj. Suza naša nema roditelja, nad nama je nebo zatvoreno! Ako nastavim, rasplakaću se, prijatelju moj i sapatniče. A, što je to tako, što suza naša nema roditelja, što nam nebo ne prima ni plača ni molitve? Što smo mi Srbi stalno ovako sami, što smo najusamljeniji narod na svetu?", opet me pitao profesor, a ja sam ćutao.

Na barikadi u Rudaru najteže je pred zoru, u pet, šest ujutru, kad se zimska noć primiče kraju, koji izgleda nedostižan, nemoguć, dok severac uz Ibar ledi kosti. Tada i najhrabriji i najizdržljiviji, koji su dobar deo noći proveli napolju, kraj užarenih buradi, beže pod šator, ćutke puše il` dremaju,  neko se nakašlje, neko kroz lak san upita za doba noći i čas svanuća, a desi se da se baš u to doba čuje šapat koji podseća kako su 2011. na Jagnjenici i Kolašinci plećima držali kamione da ih nemački vojnici tenkom na odguraju sa puta, uvereni da su jači od tenka.

"Ponekad, Bože oprosti, izađem uveče iz šatora u pomrčinu, i gledam, u mrak, gledam u nebo, gledam vatre, i sve mi se čini, vidim naše mučenike, ovuda su prošli u poznu jesen 1915. malo se odmorili u Mitrovici pa produžili preko Albanije... Bože, koliko ih je po ovim gudurama oko Ibra ostalo mrtvih, koliko kostiju nepokopanih, neopojenih... A šta je tek ranije zuluma bilo, koliko se nevinih duša sa telom rastavilo, ovde gde sedimo... na svakoj stopi ove zemlje, mučenici su sa mnom. Sve se menja, samo je naša patnja ista...", priča mi profesor, više se ne osvrće na ljude koji ulaze u šator.

Umorili se ljudi na barikadama. Nije šala 15 dana sedeti na Jarinju, makar i na smenu, sve da je čovek i za sofrom. A, mora se. Kad se odozdo od šatora pogleda gore ka barikadi, postavljen veliki beli krst. Obeleženo mesto gde se dolazi kad nepravda zaboli i bori se za go život i slobodu. Ispod krsta ikona. Pre neko veče čovek je klečao pred njom, dugo i usrdno se molio, vapio, plakao, nabrajao sve svece kojih se mogao setiti i vratio se do vatre pun željnih, molitvenih suza. Prošao je ćuteći kroz narod, otišao nekud u mrak.

"I šta ću, gledam onu moju unučad kući, sit bih se isplakao svaki dan kad se odavde vratim. Njih mi žao, moje je prošlo. I razmišljam, nije od juče ili prekjuče da zalud tražim odgovore, što je ovo ovako, šta smo Bogu zgrešili te nam nema života, ne da nam se mir. Onda, kažem sebi, život me naučio: Pa, i ovo mora da je od Boga, pustio je stradanje na nas, iskušava koliko smo jaki, koliko možemo da izdržimo, dao nam je iskušenje da okajemo grehe, a što od Boga slađe je od meda", pričao je profesor, dok sam ja malo pamtio, malo zaboravljao, malo zapisivao, a suze su same padale.

Iz mojih očiju, iz profesorovih, ne znam. Verovatno od dima koji se šatorom širio iz furune.

Bio sam i sledeće noći na barikadi, pod istom šatorom, profesora nije bilo.

Samo furuna, drvene klupe, tužni ljudi, vrela vatra i ljut dim.