Okružen pažnjom Vjose Osmani i Aljbina Kurtija, zahvalnošću albanske nacije na Kosovu, Vilijam Voker, nekadašnji šef verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, ponovo je, uoči godišnjice dešavanja u Račku 1999. godine u Prištini. Kurti mu je izrazio zahvalnost za "podršku pravdi i istini", Vjosa Osmani za "doprinos istini", za "ulogu koju je odigrao 1999. godine".
"Masakr koji je izvršio genocidni režim Srbije 1999. godine je trajno podsećanje na 45 muškaraca, žena i staraca koji su brutalno masakrirani 15. januara 1999. godine. Istina o Račku je nepobitna", rekla je Osmani.
Ganuti Voker u Prištini je uoči godišnjice Račka promovisao i svoju knjigu, memoare o Račku, koju je Kurti odmah ocenio kao "neprocenjivo svedočenje" i "nezamenjivo ogledalo", a kosovska vlada je još pre dve godine odvojila 70.000 evra za istraživanja, pisanje, uređivanje prevod, štampanje i promociju knjige Vilijama Vokera o Račku.
"To je važan akt koji doprinosi dokumentovanju i širenju autentičnih dokaza o zločinima koje je srpski režim počinio na Kosovu, unapređujući međunarodno priznanje genocida koji se dogodio u našoj zemlji tokom rata. Knjiga podseća na žrtve masakra u Račku i odaje počast svima koji su dali svoje živote za slobodu Kosova. Uprkos proteklih 26 godina, Vlada Kosova i naš narod ostaju posvećeni tome da se istina nikada ne zaboravi i da se odgovorni za genocid suoče sa pravdom", rečeno je na jučerašnjem sastanku sa Vokerom koji je rekao da je u Prištini sa namerom da "ubedi ljude da pročitaju knjigu o nekim stvarima koje su se se desile tokom 1998. i 1999. godine", kao i da je Račak "jedan od dva-tri najvažnija dana u njegovom životu".
Zaista, bio je to jedan od "dva-tri" najvažnija dana u Vokerovom životu. Tog jutra, snimljen u jednoj jaruzi i Račku, selu blizu gradića Štimlje na KiM, američki obaveštajac konačno je svojim šefovima isporučio ono što je nedeljama i mesecima prethodno traženo – neposredni povod za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Bila je to, u stvari, jedna od najvećih medijskih i obaveštajnih prevara prošlog veka.
"Ovo je masakr. Stojim ovde. Mogu da vidim tela", pričao je tog jutra uzbuđeni Voker u slušalicu satelitskog telefona, pred kamerama albanskih i stranih novinara telefonirajući direktno tadašnjem komandantu NATO za Evropu generalu Vesliju Klarku.
Kamerama albanskih i zapadnih medijskih kuća tog jutra ranije, pripadnici OVK u Račku prikazali su beživotna tela u civilnoj odeći postavljena na svakih 10 do 15 metara u pomenutoj jaruzi, a u blizini i više leševa nabacanih jedni preko drugih.
Prethodne noći, u Račku je, a to je nepobitna činjenica, u stvari, došlo do sukoba snaga bezbednosti Republike Srbije i terorista OVK koji su prethodno, danima i nedeljama napadali srpsku policiju iz baze u ovom selu. U oblasti oko Račka, od jula 1998. do januara 1999. godine ubijena su 24 policajaca i civila, 25 ljudi je ranjeno.
Akciju srpske policije u Račku, 14. na 15. januar 1999. godine pratili su i pripadnici misije OEBS-a kojom je rukovodio Voker, bili su tu i novinari nekoliko stranih televizijskih i novinskih kuća koji su na licu mesta mogli da vide i snime opkoljavanje i zauzimanje jednog od bunkera OVK.
Prešavši jednostavno preko svih činjenica, Voker je sledećeg jutra izašao sa tvrdnjom o "masakru nad civilima".
"Video sam sve primese masakra, mnogo tela, mnogo muškaraca ubijenih vatrom iz različitih pravaca, ali, većinom izbliza. To je jeziv, užasan prizor", izjavio je tog jutra Voker novinarima u Račku ne propustivši da kaže kako su mu meštani rekli da su ubistva počinili srpski policajci.
Istražnom sudiji Danici Marinković narednih tri dana nije bilo dozvoljeno da uđe u Račak. Po rečima sudije Marinković, ona i njen tim bili su izloženi pretnjama stranaca, prilikom nekih od pokušaja da uđe u selo i obavi uviđaj na nju i istražitelje je i pucano. Ona je prethodnih 26 godina više puta ponovila da su izjave Vokera da se u Račku dogodio "masakr civila, ratni zločin" – laž, i da je "istina od samog početka bila poznata svima, pa i onima koji su doneli odluku o bombardovanje SR Jugoslavije direktno koristeći Račak kao neposredni povod".
Istina koju sam ja tada utvrdila kao istražni sudija, stoji i dan danas, a to je da u Račku nije bilo nikakvog masakra civila, već da je to bila legitimna akcija srpske policije nad teroristima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), rekla je sudija Marinković.
Kada su tek 18. januara ona i istražitelji ušli u selo, pronašli su kuću u kojoj je bio štab UČK, u kući je bilo i uniformi sa oznakama te organizacije, hrane, spiskova sa imenima vojnika.
"Sve su to dokazi koje smo predočili i u Hagu, gde sam ja kao svedok odbrane bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića svedočila. Iznela sam dokaze, istinu koju sam ja utvrdila, ono što sam neposredno kao istražni sudija videla na terenu i na licu mesta i Račak je otpao iz optužnice. To je veliki uspeh i pobeda naše države", rekla je Marinkovićeva u jednoj od izjava dodajući da je "Haški tribunal prihvatio istinu da nije bilo masakra u Račku".
Prema dokazima državnog tima istražitelja, svi od 37 identifikovanih lica u Račku i troje neidentifikovanih koristili su oružje, odnosno "parafinska rukavica" kod ovih lica dala je pozitivan rezultat. Među stradalima bila je i jedna ženska osoba, ćerka zapovednika OVK koja je bila jedan od učesnika borbi u Račku u noći 14. na 15. i 15. ujutru. Srpski organi tada su, pored ostalog utvrdili i da je većina ubijenih na sebi imala višeslojnu odeću, vojničke cokule.
Sa sudijom Marinković tokom obavljanja istražnih radnji u Račku bila su sve vreme i trojica pripadnika OEBS-a, dvojica Amerikanaca i jedan Italijan "kojima je bilo jasno o čemu je tu reč".
Činjenica je takođe da se srpskim istražnim organima tada priključio i tim patologa iz Finske koji je predvodila dr Helena Ranta. Finski istražitelji tada su osporili metode "parafinske rukavice" koje su koristili srpski istražitelji i ocenio da su te metode "zastarele". Sama Ranta je 17. marta, nedelju dana pre početka bombardovanja SR Jugoslavije, na konferenciji za medije u Prištini, izjavila da se radi o "zločinu protiv čovečnosti", dodajući da se u Račku radilo o "nenaoružanim civilima", jer, oni "u džepovima nisu imali municiju".
Mnogo kasnije, kada je Srbija već bila bombardovanja, kada su na zemlju bačene tone osiromašenog uranijuma, pobijene hiljade ljudi, napravljena ogromna materijalna šteta, Ranta je napisala knjigu o ovom događaju.
Posvedočila je kako je Voker "vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja", dodajući da je Voker očekivao da ona "podrži njegovu interpretaciju događaja". Voker je, svedočila je kasnije Ranta, insistirao da se u izveštaju koristi reč "masakr", a, pored ostalog pojavila se i priča da je jednom prilikom olovkom gađao Rantu, nezadovoljan njenim "profesionalnim pristupom".
U autobiografiji Ranta je dalje pisala da joj je Voker na dušu stavio i da u izveštaju nije koristila dovoljno "ubedljiv jezik", kojim bi opisala navodni zločin Srba.
Ranta je kasnije pred kamerama pokazala originalan izveštaj iz Račka, u kome je zaključeno da tela pripadaju borcima OVK, a ne albanskim civilima.
I pukovnik srpske policije Bogoljub Janićijević, zadužen za operaciju Račak, u svojoj knjizi "Račak – potpuna istina" naveo je da je "razlog da se odabere baš Račak za planirani "masakr" potpuno jasan".
"Račak je bio veliko albansko selo, iz kog su teroristi isterali skoro sve stanovnike, sem onih koji su im bili neophodni. Selo je udaljeno oko 300 metara od magistralnog puta, skoro spojeno sa sedištem opštine Štimlje, u kojoj je bila policijska stanica. Od aprila 1998. godine jače terorističke snage UČK bile su koncentrisane na tom području, pa su se posle svojih napada povlačili u Račak i okolna sela, gde su imali zaleđinu Jezeračke planine i posle terorističkih napada one su im služile za skrivanje i izbegavanje policijskih potera. Blizina komunikacija je omogućila verifikatorima svakodnevne obilaske terorističkih jedinica, sastanke sa njihovom komandom, dogovore i pružanje svih vrsta pomoći, od pružanja informacija do dovođenja instruktora za obuku terorista i donošenje savremenog naoružanja koje su teroristi koristili u napadima na policiju i Vojsku Jugoslavije. Verifikatori OEBS-a, američka diplomatska misija KDOM i sve međunarodne organizacije 'humanitarnog' karaktera su iz terorističkih baza pa i iz Malopoljca, Petrova i Račka odvozili svojim vozilima na lečenje ranjene i bolesne teroriste. Selo Račak je bilo skoro bez civilnog stanovništva, kada ga je srpska policija opkolila sa namerom da pohapsi ubice-teroriste i neutrališe veliko terorističko jezgro", stoji, pored ostalog, u knjizi Janićijevića.
Dva meseca i koji dan kasnije slučaj Račak dobio je epilog. Direktno je iskorišćen kao povod za bombardovanje Srbije od strane NATO, a u 78 dana koliko su padale bombe na Srbiju ubijene su hiljade ljudi, teško oštećeni objekti infrastrukture, škole, bolnice, medijske kuće.