Jedino što je stvarno je bol: Livadice kraj Podujeva, 24 godine bez pravde

Godine prolaze, pravde ni u ovom, kao ni u desetinama i desetinama drugih slučajeva stradanja Srba na Kosovu i Metohiji, otmica, ubistava, pljački, mučenja, nema niti će je biti. Ni 24 godine od hladnokrvnog ubistva 12 Srba u bombaškom napadu na autobus "Niš ekspresa" u mestu Livadice kod Podujeva niko nije kažnjen, zločin nije rasvetljen na današnjem Kosmetu, niko čak od vlastodržaca i ne pokazuje nameru da se dođe do pravde.

"Često se pitam koliko smo trpeljiv narod, koliko možemo da izdržimo, i podnesemo. Jedino što mi daje odgovor je vera i nada. Ne znamo odakle nam toliko srce da se nadamo da možemo da ostanemo ovde. Sigurno je da nećemo da zaboravimo našu Mirjanu, sve one koji su ubijeni, oteti. Nećemo dozvoliti da se njihovo ime zaboravi, i da se ne čuje glasno. Svaki dan nam je novo sećanje i nova borba", rekla je prošle godine u Lapljem Selu posle parastosa žrtvama zločina, Jelena Stojanović čija je sestra Mirjana Dragović bila jedna od žrtava zločina.

Jelena je 16. feubrara 2001. bila u autobusu, preživela je napad, njena sestra nije.

"To će duboko ostati u nama koji smo doživeli tu tragediju, koji smo videli raskomadana tela unesrećenih sugrađana, povređenih. To je duboko u meni, a sigurna sam i u ostalima koji su doživeli to. Nema dana da se ne setimo tog slučaja. Tu je i ogorčenje, jer oni koji su počinili zločin nisu dobili kaznu, nego su tu negde među nama. Na suđenju se taj čovek okrenu prema nama, i danas se sećam njegovog ciničnog osmeha, to me proganja. Nepravda nas svakodnevno pogađa. Za nas ne postoji pravda ni od strane međunarodne zajednice, kao ni od kosovskih institucija, ni od onih koji treba da pronađu i kazne one koji su počinili taj zločin, kao i sve druge zločine od 1999. godine pa nadalje", izjavila je prošle godine u Lapljem Selu Gordana Đorić, koja je 16. februara 2001. bila u jednom od autobusa u konvoju koji je napadnut.

Ono što je i danas, 24 godine kasnije u slučaju terorističkog napada na autobus "Niš ekspresa" činjenica jeste da je u bombaškom napadu ubijeno 12 Srba, 43 je ranjeno. Albanac Fljori Ejupi čiji je DNK nađen na mestu sa kojeg je aktivirana bomba osuđen je na 40 godina zatvora, ali ga je ubrzo EULEKS-ov sud pravoslanžno oslobodio zbog nedostatka dokaza. 

Sve drugo je u ovom slučaju neviđena sramota, nepravda, teška bruka međunarodne pravde, niz tragikomičnih i strašnih, gnusnih obrta, cinizma belosvetskih sudija. Još jedan od dokaza da na tadašnjem i današnjem Kosmetu sve ima svoju cenu sem glava nevinih Srba.  

Naš izbor

Staro Gracko na Kosovu i Metohiji: Dve i po decenije od pokolja 14 žetelaca

Jedino stvarna je bol rođaka, roditelja, braće, sestara, dece žrtava. Malog Danila Cokića koji je, kad je autobus minom od 100 kilograma dignut u vazduh, imao jedva dve godine i dalje, redom, Nenada Stojanovića, Dragana Vukotića, Lazara Milkića, Snežane Zdravković, Sunčice Pejčić, Nebojše Cokića, Mirjane Dragović, Milinka Kragovića, Velje Stakića, Slobodana Stojanovića, Živane Tokić.

Zna se i da su tog 16. feburara 2001. u trenutku kada je autobus "Niš-ekspresa", u konvoju autobusa u kome su bili Srbi, prolazio putem pored Livadica, dvojica muškaraca, sa obližnjeg brega aktivirali bombu od 100 kilograma eksploziva, sakrivenu u odvodnoj cevi ispod magistralnog puta. Autobus težak više tona od siline eksplozije odbačen je  punih 15 metara u stranu.

Forenzičari Unmika, koji su ubrzo stigli na lice mesta, na mestu odakle je aktivirana mina, našli su opuške cigareta. Zločinci se, očito, i nisu mnogo trudili da sakriju tragove.  Ubrzo je utvrđeno da DNK tragovi nađeni na opušcima odgovaraju DNK povezanim sa slučajem ubistva u Nemačkoj četiri godine ranije za koje je bio osumnjičen Albanac Fljorim Ejupi.

Krater od bombe na magistrali u Livadicama ubrzo je zatrpan, mnogi dokazi time uništeni, navodno po naređenju Kfora i, navodno, kako bi saobraćaj magistralom bio što pre uspostavljen.

Ejupi, tada aktivni oficir KZK, uhapšen je više od  godinu dana kasnije, osim njega i još 26 kosovskih Albanaca. Četvorica su zadržani u pritvoru ali su i oni ubrzo pušteni na slobodu, u zatvoru je ostao jedino Fljorim. Među puštenim na slobodu našli su se i Jusuf Veliju i Avdi Behljulji, sa jednim od njih, govorili su dokazi iz istrage, Ejupi je razgovarao telefonom neposredno pre nego što je aktivirao bombu.  

Glavni osumnjičeni onda se, gle čuda, obreo u bazi Bodnstil kraj Uroševca, odakle je ubrzo pobegao i to tako što je presekao žicu ograde makazama koje su bile sakrivene u zeljanici, ili u rođendanskoj torti koju mu je u zatvor donela rodbina tokom posete.

Ejupi je uhapšen tek tri godine kasnije, oktobra 2004, ovog puta u Tirani, i predat Unmik policiji, mada se ispostavilo da je prethodno bio na Kosmetu, policiji pred nosem, da je pola godine ranije, 17. marta 2004. aktivno učestvovao u martovskom pogromu, napadima na Srbe i vojnike Kfora, da je, čak, bio i jedan od organizatora nasilja nad Srbima.

Sredinom 2008. godine, u Okružnom sudu u Prištini, sudije Hajnalka Karpati, kao predsednica Međunarodnog veća i članovi veća Noster Koster i Mauricio Salustro proglasili su Ejupija krivim za zločin u Livadicama i osudili ga na 40 godina zatvora. U presudi je navedeno da dokazano kako je Ejupi sa drugim nepoznatim licima planirao i podmetnuo eksploziv pod autobus u kome su bili putnici Srbi sa KiM i koji su iz Niša putovali u Gračanicu na Zadušnice.

Međunarodni tužilac tada je kao glavni dokaz dao izveštaj policije o veštačenju  na osnovu DNK analize opuška cigareta nađene na licu mesta koji je pripadao Ejupiju, ali i svedočenje zaštićenog svedoka "Alfa" koji je ispričao da je Ejupi jasno "opisivao svoje učešće i ulogu u bombaškom napadu".

Devet meseci kasnije, drugostepeni sud u Prištini u kome su bila trojica Euleksovih i dvojica kosovskih sudija oslobodio je, zbog navodnog nedostatka dokaza, Ejupija svake odgovornosti za zločin u Livadicama i on je odmah pušten na slobodu.

Dok je trajao proces Ejupiju,  pojavili su se i dokumenti prema kojima je napad u Livadicama mogao biti sprečen jer su Britanci, navodno, pre eksplozije dobili obaveštajne podatke da se masakr sprema, podatke o datumu.

Advokat Živojin Jokanović prošle godine posle parastosa u Lapljem Selu rekao je da je taj događaj jedan iz serije od više stotina zločina koji su učinjeni nad srpskim narodom, a koji su ostali nerasvetljeni.

"Imamo preko 900 različitih incidenata koji su ostali nerazjašnjeni, jedan od najgnusnijih su Livadice. Ništa manje ne ostavlja loš znak i slučaj žetelaca u Starom Gracku, ubistvo Popovića iz Kline, napad na dečake u Goraždevcu... Jedini rasvetljeni zločin koji je dobio sudski epilog jeste ubistvo Dimitrija Popovića. U slučaju Livadice imali smo identifikovanog izvršioca, koji je pronađen na osnovu opuška, a preko DNK analize. To je najsigurniji način identifikacije, Zašto se stalo? Izvršilac je osuđen, ali se u jednom čudnom postupku obustavlja postupak i on se oslobađa usled nedostatka dokaza, to je prvi predmet koji je tako gnusno zatvoren", rekao je Jokanović.