Suze kosovskih Srba

Tek kad smo pomenuli zemlju, onu kosovsku, plodnu, koja je odgajila generacije, na kojoj sve niče i rađa, zaplakao je.

Zagušile su ga suze, teške, muške, počele da se kotrljaju niz stare, već usahle, obraze.

"Dvadeset godina nisam povirio u moje selo. Bile neki komšije, doneli sliku, oru Albanci moju zemlju. Pogledao sam sliku, zatresao se iz temelja, zaplakao. Sramota me bilo. Gledam, moja njiva, ona moja, u ravnici, svaku joj stopu znam, svaku sam joj stopu sto puta preorao, prekopao, pregazio, suzama zalio, i ja i moj otac i moji đedovi. Sad je drugi oru", priča jedan od kosovskih Srba.

Sve njihove priče nekako su slične. Uz svaku se zaplače i svaka je priča o kući, zemlji, zatrtom groblju, povratku koji se uzaludno sanja svake noći, muci i nevolji, jadu i čemeru.

U Severnoj Mitrovici, u rano popodne, dok je grad opkoljen barikadama, iako desetak metara okolo nema nikoga, priča se tiho, u pola glasa. Moj sagovornik se, svakih minut- dva, okrene oko sebe, gleda ljude koji prolaze. Brine se da neko ne čuje o čemu pričamo. Njegova priča ista je kao i desetine i stotine drugih, a opet posebna.

Dok priča, svaka njegova  reč seče kao žilet.

Odavno sam prestao da posle ovakvih ispovesti ljude pitam za ime. Znam da mi ne smeju kazati. Teška su, opasna vremena, svi po gradu pored Ibra pričaju o spiskovima pravljenim u Prištini, nagađaju, ko je na njima, ko bi se na njima, zbog reči možda mogao naći.

"Živeli smo u jednom selu između Vučitrna i Prištine. Sa komšijama, Albancima, neću da grešim dušu, nije bilo problema. Išli smo jedni drugima u kuće, čestitali praznike, bilo ih je da sam sa njima smeo u kući da zanoćim i u mojoj i u njihovoj. Ali, kad krenemo iz sela u Vučitrn, ili u Prištinu, bila je druga priča. Kad smo se vraćali iz škole, svako veče - drugim putem, da nas ne presretnu. I nije to bio neki život, težak, pun iskušenja, komšije nas, velim, nisu dirali, ali, oduvek se znalo ko smo mi a ko su oni", priča mi ovaj Srbin sa KiM.

Tako je bilo do 1998. godine, šta se onda desilo, ne zna ni sam. Je li mržnja samo pala na plodno tlo pa proklijala, nikla za čas, ili je zlo, pritajeno, čekalo negde kraj puta, u nekoj živici, probudilo se i podivljalo, on ne zna.

"Mi muški te 1998. godine nismo smeli zanoćiti u kući. Kako padne veče, mi na stražu. Žene, deca, stariji, ostanu u kući. Mi pored plotova, po stazama okolo, čekamo, da nas ne napadnu. Istina, komšije nas ni te godine nisu dirali, ali, bojali smo se. Strah pusti, za decu, za gole živote. Koliko smo znali, u našem selu nije bilo UČK, bojali smo se da ne dođu sa strane", teče teška priča kosovskog Srbina.

Groblje nestalo, od kuće ni temelja

I tako do 1999. godine, do bombardovanja, do početka rata, posle, došlo vreme da se beži. Života u selu više nije bilo.

"Za par sati smo se spakovali, samo najosnovnije, posedali u kola i krenuli da bežimo. Ostali traktori, ostale mašine, ostala zemlja, ostalo sve što imamo, sve što smo genracijama, čitavog života sticali. Živo srce da ti prepukne a moraš da ideš. Taj poslednji pogled na kuću, na njive, na ambare, dvorište, cveće, kapiju, to se ne da zaboraviti, boli i danas ko živa rana", kaže u pola glasa.

Posle život krenuo svojim tokom. Muka i nevolja. Jad i čemer. Sve iz početka. On i njegovi skrasili se u severnom delu Kosovske Mitrovice.

"Zemlju nismo hteli da prodamo, i tako do dana današnjeg. Par godina po ratu, otišao sam do sela, tamo, od kuće - ama ni temelja, od groblja isto, zatrto sve, sravnjeno sa zemljom, da, ako slučajno i pomislimo da se vratimo – nemamo gde. Od naše kuće, one u kojoj smo se generacijama rađali, rasli, ni cigla nije ostala, sve razneto, od groblja ni spomenik, gledaš, duša ti plače, posle, nisam tamo više ni otišao", priča mi.

Sporo i umorno ređa reči.

Ko mu je srušio kuću, ne zna. Možda komšije, možda došljaci.

"Pre će biti da su komšije, oni koji danas oru našu zemlju. Pokušavam sebi da odgovorim – zašto? Ništa im nažao, ako nismo učinili. Poštovali se naši stari nekad, poštovali se i mi. Pa, zašto onda? Šta su mislili dok su rušili, raznosili, šta misle danas dok oru naše njive? Nadaju li se dobru, svojim kućama, svojim čeljadima?  Gde je nestao strah od Boga, strah od greha? Razbijam glavu pitanjima, ali odgovora nema", nastavlja svoju ispovest.

Zemlju im ne damo

Vraćamo se na početak priče. Zemlje mu je, veli, najžalije, kao i dece.

"Hektari i hektari u jednom komadu. Očima se ne možeš nagledati lepote. Sećam se, proleće dođe, ugreje se zemlja, ja izujem čizme, ona, crnica pusta, ugiba se pod nogama, a ja bos hodam okolo, jao Bože, kako sam srećan bio. Rađala pusta, hranila nas. I danas, kad god se setim one slike, kako oru moju zemlju, ko da mi neko srce golim rukama čupa. Danas drugi  beru moje trešnje i moje šljive. Pa, nama je zemlja sve, nikakvog mi drugo bogatstva sem nje nismo imali, niti smo šta drugo tako brižljivo čuvali kao zemlju. I, dece mi žao, oni ništa nisu krivi, mi smo krivi", nastavi priču.

Otac mu, priča, umro pre koju godinu. Pošto su izbegli, neko vreme nadali se povratku, posle otac prestao da pominje zemlju i selo.

"Koji dan pred smrt, zaplaka otac, i pomenu selo... Veli, e naše pusto selo, naša pusta zemlja. Odneo je tešku ranu u grob. Zato ja ne mogu da je prodam. Našu zemlju. Neka ih, nek je oru, ali je prodati ne mogu i neću. Kako da je prodam, a šta da unuci, praunuci, reše jednom da se vrate, a gde će da se vrate? Ko sam ja da presečem tu vezu. Bog je veliki, možda ćemo se vratiti", kaže.

Sve priče kosovskih Srba su iste. Svaka je živa rana. Otvorena. Peče. Dosoljava se svaki dan. Boli.

Na šetalištu između glavnog mosta na Ibru i spomeniku knezu Lazaru svaki dan možete ih čuti deset, petnaest... Svako kog zaustavite ispričaće vam jednu sličnu.

Dok smo se rastajali, u pola glasa, šapatom skoro, pita me:

"Znaš li šta će ovo sad biti sa nama? Kako će se ovo završiti? Ni ovde nam nema mira izgleda.“

Priče kosovskih Srba.

U vreme božićnjeg posta 2022. na Kosovu i Metohiji, u vreme velikih iskušenja.