Bila je sreda, 24. mart 1999. godine, osam uveče samo što je bilo prošlo kada su nad Užicem zajaukale sirene za uzbunu. Skoro istovremeno, unezverena, prebledela spikerka RTS-a pročitala je na kraju drugog Dnevnika saopštenje da su NATO avioni gađali ciljeve na Kosovu.
Rat je, iako je mozak odbijao da prihvati tu činjenicu, počeo.
Ubrzo su stigle vesti da je krstarećim raketama gađan vojni objekat na koti Brijač na Murtenici, 30-ak kilometara vazdušnom linijom od Užica. Kada su oko pola devet prvi "tomahavci" pali na aerodrom Ponikve, mnogo bliže Užicu, oni koji su se zatekli na terasi mogli su uživo da slušaju eksplozije i vide plamene odsjaje na nebu severozapadno od grada.
U sred grudi kamen, u želucu mučnina, komšije se okupili ispred
zgrade, psuju, raspravljaju šta će još gađati oko Užica, poštu u centru grada, vojne instalacije na brdu preko do kojih se kamenom može dobaciti. Zove poznanik, kaže bio u bioskopu, gledao "Dve čađave dvocevke", kad je u salu ušla u neka žena i saopštila im da je počeo rat.
Oni je pitali šta je počelo, a scena posle ličila na onu legendarnu sa Borom Todorovićem i replikom – "Počeo rat, p... vam materina".
Tako je, barem što se mene tiče počeo rat 1999. godine u Srbiji. Na jednoj strani moćna vojna Alijansa, najjače vojne sile sveta, avioni, krstareće rakete, tehnologija, na drugoj strani sama Srbija samo što je izašla iz ratova 90-ih, puna izbeglica, jada i sirotinje.
Narednih dana i nedelja, meseci, sve do sredine juna, od lika Havijera Solane, generalnog sekretara NATO, lica samog đavola, samo je pojavljivanje Džejmija O Šeja, portparola Alijanse sa licem pacova, izazivalo više psovki i kletvi na ulici kad bi se
popodne okupili komšije.
"Dabogda manji umrli nego što su se rodili", dobro se sećam da ih je klela jedna starija komšinica iz stana par spratova ispod.
Prethodnih meseci, prosto, u vazduhu se osećalo da će rata i bombardovanja Srbije biti, ali je tinjala i nada, potajna, ljudska, da će sve u poslednjem trenutku ipak biti obustavljeno.
Belosvetska mašinerija obavljala je, stručno, temeljno, pokvareno, sve pripreme za rat. Desio se Račak, zaslugom pre svega Vilijama Vokera, agenta i prevaranta, sukob srpskih snaga bezbednosti sa teroristima predstavljen je u zapadnim medijima kao "masakr nevinih civila", Solana i Šej, Klinton i Bler, Olbrajtova, imali su neposredni povod za bombardovanje.
Onda su se desili i pregovori u Rambujeu, Srbiji su nametnuti uslovi kakve ni jedan čovek koji i malo časti u sebi još ima, a kamoli ozbiljna država, ne bi mogao da prihvati. Po Srbiji se uveliko pričalo da je britanski premijer Toni Bler više insistirao na bombardovanju Srbije od Klintona i Olbrajtove zajedno.
"Dabogda živo meso sa njih otpadalo", klela ih je svake večeri moja komšinka iz zgrade.
U ponedeljak, dva dana uoči bombardovanja obavljen je poslednji razgovor američkog izaslanika Ričarda Holbruka i Slobodana Miloševića.
Bio je to poslednji pokušaj da se Milošević natera da potpiše sporazum, kad su razgovori završeni Holbruk je izjavio da "suštinskog napretka nema", a mediji su preneli da su "pregovori propali". Sve je bilo spremno za napad na Srbiju.
Na jednoj strani 19 najbogatijih zemalja sveta sa 743 miliona stanovnika i BDP-om od 11.731 milijardu dolara, na drugoj Srbija, odnosno SRJ sa sto puta manje stanovnika i BDP-om od 11 milijardi dolara. Na jednoj strani alijansa sa oko 1.000 aviona, lovaca, lovaca bombardera, bombardera, špijunskih aviona, na drugoj Srbija sa 16 aviona MIG 29, 66 MIG-ova 21, i nekoliko desetina zastarelih letelica.
Za narednih 78 dana NATO avioni napravili su iznad Srbije 38.400 letova, među njima 10.484 napadačka i upotrebili 23.614 komada vazdušne municije.
"NATO je izveo najprecizniju vazdušnu operaciju sa najmanje kolateralne štete u istoriji", hvalili su se kasnije ti bednici u jednom izveštaju podnetom američkom Kongresu.
Bombardovanje Niša kasetnim bombama 7. maja nije ušlo u ovaj izveštaj. Ni 16 ubijenih civila i 18 ranjenih. Ni podatak da je tokom "kampanje" kako zločinci zovu svoj zločin, na Niš bačeno 16 kontejnera sa više od 3.000 međunarodnim pravom zabranjenih kasetnih bombi. Nije pomenuta ni Ljiljana Spasić koju je bomba ubila u Šumatovačkoj ulici i koja je bila u sedmom mesecu
trudnoće.
Ko da Kongres zamara i sa bombardovanjem Aleksinca 5. aprila kada su sa sedam projektila pogođene dve centralne ulice i kada je ubijeno 11 ljudi, 50 ranjeno, uništeno 35 porodičnih kuća. Ili bombardovanjem Surdulice u tri navrata tokom tog zlog proleća
kada je, ni krivo ni dužno, ubijeno 50 civila a više od 200 ranjeno.
Lakše je reći, cinično, sramno, bedno, da je to bila "najpreciznija vazdušna operacija sa najmanje kolateralne štete u istoriji".
Surdulica, Niš, Aleksinac, samo su vrh ledenog brega. Samo tri stavke na dugom i predugom spisku zločina na kome su i zgrada RTS-a, i Milica Rakić koju su ubili dok je sedela na noši, i napad na voz u Grdeličkoj klisuri i Tornik i Varvarin, Novi Pazar...
"Dabogda se živi raspadali", dobro se sećam, klela je tih dana komšinka Klintona, Olbrajtovu i Blera. I Solanu i Džejmija O Šeja.
Broj civilnih žrtava NATO bombardovanja, ovo nama na sramotu, još nije precizno utvrđen. Između 1.200 i 4.000 govore dostupni podaci, najčešće se govori oko 2.500. Objektivni, superiorni, etalon za moral i etiku Hjuman rajts Voč u jednom od izveštaja govori o – između 489 i 528 ubijenih civila.
Tih dana, dok se rat zahuktavao, svake noći iznad grada leteli neprijateljski avioni, "tomahavci", najteže je bilo biti sam. I dvočasovna pauza između dve sirene davala je lažnu nadu – možda su stali, možda neće više.
Nova sirena, novo razočarenje, novi kamen u grudima, nova mučnina u želucu, novi strah. Ništa gore
nije bilo nego uključiti televizor i gledati vesti. Na sve strane izveštaji, napadi, krv, poginuli...
Još teže su padale prekinute telefonske veze, briga za svoje... Teški dani, još teže noći. Jedno popodne stiže vest da je iznad Ponikava oboren naš MIG 29, kolega javlja vest, samo što ne plače. Po svu noć sedimo na terasi, slušamo eksplozije sa Ponikava, gledamo vatrene odbleske sa Murtenice, Zlatibora, od Požege...
Nad gradom opet kruže avioni, jedno popodne iz centra grada izvi se stub dima i prašine posle eksplozije, zvučnog udara. Razneli zgradu pošte.
"Dabogda im zemlja kosti isturila", kune komšinka.
Svi moji, brat, rođaci, komšije, prijatelji, kumovi, mobilisani. Sedma brdska otišla na Pešter, priča se da će na Kosovo. Svako ćuti sa svojom brigom, a svako bi od nas u ulici kukao iz glasa, samo da ga nije sramota od naroda.
I imamo i nemamo informacije šta nam rade, šta nam spremaju. Gađanje trafostanica i dalekovoda nekom belom paučinom posle koje čitavi gradovi ispadaju sa mreže, ostaju bez struje, najbezazlenije je, saznajemo tek kasnije.
Tek godinama kasnije shvatamo šta su nam uradili.
Relevantni podaci govore da je do 1999 godine u Srbiji
registrovano između 15 i 20 novih slučajeva kancera, da je taj broj već 2004. dostigao 30 novih bolesnika, da je Srbija ubrzo bila prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora.
Čitamo reči prof. dr Slobodana Čikarića, onkologa i
predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka da je porast broja obolelih i umrlih do raka posledica NATO bombardovanja tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.
Danima, kolega Cvekla i ja kao popisna komisija obilazimo kratere od raketa oko Užica, Požege, Kosjerića, slikamo neeksplodirane rakete, porušene kuće. Zatičemo jadne ljude kako hodaju po dvorištima, besciljno, kopaju po ruševinama razorenih kuća, izvlače neke beskorisne predmete. Ćute, plaču, neke žene kukaju. Kuće bez krovova, razvaljeni prozori, zidovi izrešetani gelerima.
U toplo aprilsko jutro, na Ribnici ispod Tornika na Zlatiboru žena u crnini hoda po zgarištu, pitam ko je, kažu, Angelina Savić, traži sina Milanka, zanoćio u odmaralištu, nema ni njega ni Radoja Marjanovića, ni Neđa Uroševića. Čujem je kako tiho
kuka. Ko senka na zgarištu.
Odozgo sa Peštera, gde su svi naši, sve što imamo, svaki dan stižu vesti o novim bombama. Kad zaspim sanjam mrtva tela, kad se probudim, molim se Bogu za moju decu, za svačiju, za one dečake koji su sad na Pešteru, na Kosovu.
Stižu vesti o borbama na Košarama. Naši dečaci, šačica njih, biju se sa čitavim NATO paktom potpomognutim albanskim teroristima i sa jedne i sa druge strane granice.
U teškom raspoloženju dočekujemo i Veliki petak i Veliku subotu i Vaskrs. Umesto radosti praznika tuga i briga.
"Dabogda nikada više ovakav Vaskrs ne dočekali", pričaju ljudi u ulici.
U Dubokom kraj Užica sahranjen kapetan Dragan Mitrović koji je poginuo na Kosovu, u reonu sela Istok Mahala. Kolega koji je slikao sahranu vraća se popodne. Ćuti. Ni ja ga ništa ne pitam.
Mesecima, godinama kasnije statistika pravi popis štete, žrtava.
Za 78 dana poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, uništena su 44 mosta, 17 železničkih mostova, 148 objekata visokogradnje, privatne kuće nisu ni popisane...
Početkom maja stiže mi poziv za mobilizaciju, u Sedmu brdsku. Provodimo dane po Pešteru, svaki dan čekamo da nas upute na Kosovo.
Početkom juna stižu vesti da je kraj rata blizu, da će stati sa bombama. Ljudi u četi ravnodušni, drago nam je što ćemo kući, da vidimo decu... Nekima krivo što nismo bili u mogućnosti da se sa onima što su nas gađali sa 9.000 metara vidimo oči u oči po našim gudurama.
Da se radujemo – nemamo čemu. Razorena zemlja, uništena hiljade žrtava, duša boli.