Kanadske vojne depeše otkrivaju: Muslimani minirali mirovne pregovore tokom rata u Bosni

Na Zapadu je utemeljen mit da je do rata u Bosni došlo isključivo zbog srpskih "separatista", prevođenih Slobodanom Miloševićem, koji su nastojali da stvore "veliku Srbiju". Međutim, depeše kanadskih trupa koje su u okviru mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) bile pozicionirane u Bosni i Hercegovini pokazuju da je istina potpuno drugačija.

Kanadski vojnici su poslati na teren 1992. godine gde su bili do kraja "bolne smrti multietničke Jugoslavije", a njihova misija je svedena na bedan i po život opasan neuspeh, piše sajt "Grejzon".

Izveštaji iz tog perioda otkrivaju i potvrđuju tajne operacije CIA, ilegalne pošiljke oružja, "uvoz" džihadističkih boraca i podmetnute zločine, ali pružaju i uvid u istoriju rata koja je, u velikoj meri, skrivena u zapadnim "mejnstrim" medijima.

Bošnjačke snage provocirale Srbe, Izetbegović skršio mirovni sporazum

Do rešenja sukoba je moglo da dođe već 1992. godine tokom pregovora uz posredstvo Evropske zajednice ("Karington-Kutiljerov plan") koja je predlagala da BiH bude konfederacija, podeljena na tri polu-autonomne oblasti po etničkoj liniji. 

Iako je taj plan bio daleko od savršenog, svaka strana bi dobila ono što je želela, a posebno samoupravu, i u najmanju ruku izbegao bi se sveopšti sukob, piše američki sajt. Te godine, 18. marta, sve tri strane su potpisale sporazum: Alija Izetbegović u ime Muslimana, Radovan Karadžić kao predstavnik Srba i Mate Boban za Hrvate.

Međutim, samo deset dana kasnije, Izetbegović se sastao sa američkim ambasadorom u Jugoslaviji Vorenom Cimermanom koji mu je navodno obećao priznanje nezavisnosti ukoliko odustane od sporazuma.

Iako je Cimerman to negirao, Izetbegović je istog dana povukao svoj potpis i odustao od sporazuma koji je mogao da spreči krvoproliće.

U to vreme, Amerikanci su bili zabrinuti da bi vodeća uloga Brisela u pregovorima mogla da oslabi međunarodni status Vašingtona i pomogla Evropskoj zajednici da se pojavi na svetskoj sceni kao nezavisan blok nakon kolapsa komunizma. 

Depeše UNPROFOR-a otkrivaju mnogo mračniju agendu Sjedinjenih Država i pokazuju da je Vašington želeo Jugoslaviju u ruševinama i odugovlačenje rata. Za SAD su Srbi bili problematična etnička grupa jer su se najviše zalagali za očuvanje SFRJ.

I pored toga, u vodećim zapadnim medijima tada, kao i danas, vladalo je uverenje da je nepopustljivost Srba tokom pregovora onemogućila mirno rešenje sukoba u Bosni. Vojne depeše pokazuju da to nije bio slučaj.

U izveštajima kanadskih mirovnjaka koji su pisani od jula do septembra 1993. godine, kada je došlo do prekida vatre i ponovnog pokušaja podele zemlje, "tvrdoglav karakter" se u više navrata pripisuje Bošnjacima, a ne Srbima.

"Nepremostivi cilj zadovoljavanja muslimanskih zahteva biće glavna prepreka u bilo kakvim mirovnim pregovorima", navodi se u jednoj depeši, a u drugima se ističe da "mešanje spolja u mirovni proces" nije pomoglo, te da bi eventualni dogovor mogao da bude skršen ako se nastavi sa spoljnim podsticanjem muslimana da insistiraju na svojim zahtevima i da budu "nefleksibilni" u pregovorima.

Pod spoljnom pomoći, pripadnici UNPROFOR-a su mislili na Vašington, a njegova bezuslovna podrška Bošnjacima motivisala ih je da pregovaraju kao da su već dobili rat, dodaje "Grejzon".

"Ohrabrivanje Izetbegovića da insistira na daljim ustupcima i jasne želje SAD da ukinu embargo na izvoz oružja muslimanima i bombarduju Srbe, predstavljaju ozbiljne prepreke za okončanje borbi u bivšoj Jugoslaviji", navodi se u depeši od 7. septembra 1993. godine.

Sledećeg dana u izveštajima se napominje da su "Srbi najviše poštovali uslove prekida vatre", a da je Izetbegović svoju pregovaračku poziciju zasnivao na "popularnoj slici bosanskih Srba kao loših momaka".

"Ozbiljnih razgovora u Ženevi neće biti sve dok Izetbegović bude verovao da će biti izvršeni vazdušni napadi na Srbe, jer će ti napadi značajno ojačati njegovu poziciju i verovatno ga učiniti manje kooperativnim u pregovorima", ističu kanadski mirovnjaci u redovnim izveštajima koje su slali ministarstvu odbrane u Otavi.

Istovremeno, muslimanski borci "nisu davali šansu mirovnim pregovorima" i veoma su voljni i sposobni da pomognu Izetbegoviću, a tokom poslednjih meseci 1993. godine pokrenuli su, kršeći primirje, bezbroj napada na srpsku teritoriju širom Bosne.

U depeši od 13. septembra navodi se da "muslimanske snage nastavljaju da se infiltriraju na područje planine Igman i svakodnevno granatiraju položaje Vojske bosanskih Srba", a cilj Bošnjaka je bio da "pojačaju simpatije Zapada izazivanjem incidenta za koji bi okrivili Srbe".

To područje je još neko vreme bilo meta bošnjačkih snaga, a u depešama se navodi da "okupacija planine Igman ne utiče negativno na situaciju u Sarajevu", već da služi kao izgovor Izetbegoviću da odugovlači pregovore.

"Njegove trupe su najgori prekršioci julskog sporazuma o prekidu vatre", zaključuje se u depeši.

Uloga mudžahedina i bošnjačke operacije

Tokom čitavog rata, bosanski mudžahedini su neprekidno radili na eskalaciji situacije, ističe "Grejzon" i piše da su, počev od druge polovine 1992, muslimani iz celog sveta preplavili zemlju kako bi poveli džihad protiv Hrvata i Srba. 

"Mnogi su već stekli iskustvo na avganistanskom bojnom polju tokom 1980-ih i ranih 90-ih nakon što su tamo stigli iz fundamentalističkih grupa u Velikoj Britaniji i SAD u koje su se infiltrirale CIA i MI6. Za njih je Jugoslavija bila sledeća regrutacija", dodaje sajt.

Oni su često stizali tajnim letovima zajedno sa oružjem, kršeći embargo Ujedinjenih nacija, a kada su te pošiljke primećene, Amerikanci su vršili pritisak na UNPROFOR da izmeni izveštaje, objavio je 2002. godine britanski list "Gardijan".

Te akcije počele su kao iransko-turska operacija, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, ali kako se obim isporuka povećao, kontrolu nad njima su preuzele SAD koje su smrtonosni teret prevozile avionima "C-130 herkules" na aerodrom u Tuzli.

Procene o broju bosanskih mudžahedina variraju, ali njihov ključni doprinos građanskom ratu se čini jasnim, piše "Grejzon" i podseća na izjavu američkog pregovarača Ričarda Holbruka koji je 2001. godine za "Los Anđeles tajms" naveo da Bošnjaci "ne bi preživeli" bez pomoći mudžahedina, a svoju ulogu u sukobu okarakterisao je kao "pakt sa đavolom" od kojeg Sarajevo treba da se oporavi.

U izveštaju obaveštajnih službi iz zime 1993. godine navodi se da su "slabi i decentralizovani sistemi komandovanja i kontrole" tri suprotstavljene strane doveli do "široko rasprostranjene proliferacije oružja i postojanja različitih zvaničnih i nezvaničnih paravojnih grupa, koje često imaju individualne i lokalne agende". Među tim "nezvaničnim" grupama bili su, naravno, i mudžahedini.

U decembru iste godine, mirovnjaci izveštavaju da je vodeći pregovarač Evropske zajednice Dejvid Oven osuđen na smrt jer je odgovoran za smrt 130.000 muslimana u Bosni, a tu presudu je izrekao "Sud časti muslimana".

Međutim, u bosanskom ratu nije moglo da bude ubijeno 130.000 muslimana, pošto toliko Bošnjaka, Hrvata i Srba zajedno nije ubijeno tokom čitavog sukoba.

Ubrzo nakon toga, pripadnici UNPROFOR-a izveštavaju da muslimani pripremaju provokacije pod lažnom zastavom, sa lažnim izgovorom.

"Muslimani nisu imali problem da pucaju na svoj narod ili područja pod zaštitom Ujedinjenih nacija, a zatim da za to okrive Srbe kako bi ubrali dodatne simpatije Zapada. Oni često svoju artiljeriju postavljaju blizu zgrada UN i osetljivih područja, kao što su bolnice, u nadi da će srpske snage pogoditi ove lokacije", piše u januarskoj depeši iz 1994. godine.

U drugom izveštaju je zabeleženo kako su "muslimanske trupe koje se maskiraju u snage UN" primećene da nose plave šlemove UNPROFOR-a i "kombinaciju norveške i britanske borbene odeće", vozeći vozila obojena u belo i sa oznakom UN. Predstavnici mirovnih snaga su strahovali da bi, ukoliko takve akcije postanu "široko rasprostranjene" i budu iskorišćene za infiltraciju među Hrvate, to "znatno povećalo izglede da legitimne snage UN budu na meti".

"Možda je to upravo ono što Muslimani nameravaju, da izazovu dalji pritisak za vazdušne napade na Hrvate", dodaje se u depeši.

Istog meseca, u depešama se spekulisalo da će Muslimani napadom pod lažnom zastavom gađati sarajevski aerodrom, odredište za humanitarnu pomoć Bošnjacima.

Kako bi Srbi ispali "očigledni krivci" u takvom scenariju, Muslimani bi ostvarili veliku propagandnu pobedu, pa je za njih bilo veoma primamljivo da granatiraju aerodrom i za to okrive Srbe, navodi se u vojnim izveštajima UNPROFOR-a.

Američki "proksi" ratovi, nekad i sad

U tom kontekstu, depeše vezane pokolj na Markalama dobijaju posebno upečatljiv karakter, napominje "Grejzon". U februaru 1994. godine na pijacu u centru Sarajeva je pala bomba i ubila 68 ljudi, a ranila 144.

Odgovornost za taj napad, i način na koji je on izveden, od tada se žestoko osproava, a odvojene istrage dale su neuverljive rezultate, međutim pripadnici UNPROFOR-a sumnjali su da je za napad odgovorna bošnjačka strana.

Depeše iz tog perioda odnose se na "uznemirujuće aspekte" događaja, uključujući činjenicu da su novinari "tako brzo upućeni na lice mesta", ali i "veoma vidljivo prisustvo muslimanske vojske u toj oblasti".

"Znamo da su muslimani u prošlosti pucali na sopstvene civile i aerodrom kako bi privukli pažnju medija", ističe jedan od pripadnika mirovnih snaga.

"Muslimanske snage izvan Sarajeva su u prošlosti postavljale eksploziv na svoje položaje, a zatim ga detonirale pod budnim okom medija, tvrdeći da su ih Srbi bombardovali. To je tada iskorišćeno kao izgovor za muslimanske napade na Srbe", dodaje se u jednoj od depeša.

I pored toga, Međunarodni krivični sud u Hagu je 2003. godine osudio generala Stanislava Galića zbog njegove uloge u opsadi Sarajeva i zaključio da su pokolj namerno počinile srpske snage.

Zločini na Markalama bili su povod za vazdušne napade NATO-a na Republiku Srpsku koji su doveli do potpisivanja Dejtonskog sporazuma i okončanja rata u BiH.

Međutim, iako se u depešama ne daje odgovor na pitanje šta se tačno desilo tog kobnog dana, nejasnoće oko ovog događaja dovele su do opravdavanja eskalacije u svakom narednom zapadnom "proksi" ratu, od Iraka, preko Libije, do Sirije i Ukrajine, ističe "Grejzon".

Od početka "proksi" rata u Ukrajini 24. februara, ratni zločini, stvarni incidenti koji su pogrešno predstavljeni kao ratni zločini i potencijalno iscenirani dogaćaji praktično su svakodnevne pojave.

U pojedinim slučajevima, zvaničnici jedne strane su čak slavili i pripisivali zasluge za napad, da bi potom okrivili drugu stranu samo nekoliko dana ili sati kasnije, a primer za to je napad na Krimski most koji su Ukrajinci izvršili uz pomoć britanskih obaveštajnih službi, navodi "Grejzon".

Već sada postoje najave da bi mogao da bude formiran Međunarodni krivični sud koji bi istraživao zločine počinjene na teritoriji Ukrajine.

Holandski parlamentarci su tražili da se ruskom predsedniku Vladimiru Putinu sudi u Hagu, ministarstvo spoljnih poslova Francuske pozvalo je na osnivanje specijalnog tribunala, a nevladina ogranizacija "Trut haunds" sa sedištem u Kijevu svakodnevno prikuplja dokaze o naovodnim ruskim zločinima koji bi trebalo da posluže prilikom suđenja pred međunarodnim tribunalom.

"Nema sumnje da su i kijevske i moskovske snage počinile zločine i ubijale civile u ovom sukobu, kao što je nesporno da su sve tri strane u bosanskom ratu bile krive za gnusna dela i pokolje nevinih i bespomoćnih ljudi. Razumno je pretpostaviti da će zločini postati sve nemilosrdniji kako se rat u Ukrajini bude nastavio, na isti način kao što se to dogodilo prilikom raspada Jugoslavije", piše "Grejzon".

Nije jasno koliko će sukob potrajati, ali zapadne sile jasno nameravaju da "proksi" rat održe aktivnim što je duže moguće. "Vašington post" je početkom oktobra izvestio da su SAD nezvanično priznale da Kijev nije u stanju da pobedi u ratu, ali su takođe "odbacile ideju da se Ukrajina gurne za pregovarački sto".

To je dovelo do oživljavanja još jednog mita koji je nastao kao posledica ratova na prostoru bivše SFRJ, a to je da su pregovori i pokušaji da se postigne mirno rešenje samo ohrabrili srpske ili, u ovom slučaju, ruske "agresore".

"Ovaj mit poslužio je kao opravdanje za sve vrste destruktivnih zapadnih intervencija. Građani ovih zemalja i danas žive sa posledicama tih akcija, često kao migranti nakon bekstva iz gradova i mesta spaljenih ratovima koji su za cilj imali smenu režima", navodi sajt i napominje da traje još jedno nasleđe balkanskih ratova.

Naime, zabrinutost Zapada za ljudski život zavisi od toga na kojoj strani su njihove vlade u datom sukobu, što pokazuje i depeša UNPROFOR-a u kojoj se navodi da su SAD i njeni saveznici podržavali određenu stranu u ratovima, prikrivajući realnost koju je dokumentovala čak i njihova vojska.