Krvavi Božić u Kravici kraj Bratunca

"Veče je već padalo kad smo videli da smo skoro opkoljeni, i da pomoći nema. Oko nas pucnjava na sve strane. U ambulanti u Kravici četvorica mrtvih, 16 – 17 ranjenih. Rakao sam ranjenicima, ljudi ustajte ko može, pridržavajte jedni druge, da se izvlačimo u pravcu Opravdića i Drine. Poustajaše ljudi, formiraše kolonu, jadnu i bednu, krvavi, jednima zavijene ruke, drugima i ruke i noge, glave, grudi. Ostaše u ambulanti oni mrtvi i dvojica teško ranjenih, nepokretnih. Pozovem neke ljude koji su se spremali za povlačenje, uzeše jednog od one dvojice, Željka Radovića i odneše, osta još jedan, Mlađen Savljević. Vratim se po njega, Mlađen me gleda, veli: Ostavi ti mene Slaviša, u'vatiće te živog, daj mi samo bombu, a vi idite...Ja mu velim: Bolan, ne bih te ostavio za državu da mi daju, ostaću ja sa tobom ako treba... Podignemo Mlađena, još jedan čovek i ja, ponesemo uzbrdo. Pritrča jedan vojnik, viče: Evo ih četiri pet kuća dalje, pale sve redom".

Ovako se krvavog Božića 1993. godine u Kravici kraj Bratunca, ravno 30 godina kasnije, seća Slaviša Erić, medicinski tehničar, koga je napad Nasera Orića na Kravicu zatekao usred sela.

Priča, ujutru su ih probudili pucnji, on i dr Predrag Lončarević odmah su strčali do ambulante, i do kasnog popodneva primali i previjali ranjenike sa povredama, uglavnom od pešadijskog naoružanja. 

"Kad smo od ambulante sa ranjenicima krenuli uzbrdo, čujemo glasove muslimana, viču po selu, pale kuće, pucaju, mi sve odozgo gledamo. Naiđemo, srećom, na neku specijalnu jedinicu iz Bijeljine, jedan sa mitraljezom, sav krvav, preuze Mlađena od mene i onog čoveka, dade mi mitraljez. Kad sam ga uzeo, onaj mitraljez, u ruke on mi lagan kao pero, bio sam već pao, noseći Mlađena. Kad smo gore izašli, čekaju nas zaprege, volovska kola, te oni preuzeše one ranjenike", priseća se dalje krvavog Božića u Kravici u razgovoru za RT Balkan Slaviša Erić.

Gore u Opravdiću zatekli su, priča, zbeg od 150 ljudi, među tim nesrećnicima, zatekao je i majku, otac i đed ostali su na liniji.

Slike stradanja samo naviru

"Đed koji je kao četnik bio osuđen na smrt streljanjem još posle Drugog svetskog rata, ostao je na liniji do pretposlednjeg metka. Kad je ostao bez municije, pucao je iz pištolja sebi u usta, nije hteo živ da se preda", priča Erić.

Ovde Slaviša zaplače. Zaćuti. Vraćaju se slike stradanja.  

Trideset je godina od krvavog Božića u Kravici. Tog dana muslimanske snage iz demilitarizovane UN zone u Srebrenici pod komandom Nasera Orića ubile su u ovom selu 49 Srba, više od 80 ranili, sedmoro je nestalo, petoro nije nađeno ni posle  tri decenije.  Zapaljeno je 688 srpskih kuća, 2.000 pomoćnih objekata, 1.000 meštana za samo nekoliko sati ostalo je bez kuća, a 101 dete ostalo bez jednog ili oba roditelja.

"Anđelku Miladinoviću iz Ježeštice pred majkom Savkom odsekli glavu, zavezali je za neki automobil i odvezli u Srebrenicu. Posle mučenja i Slavku su zaklali. Dragomiru Miladinoviću tog dana ubijena su oba sina, Ranko i Đorđe. Na Božić u selu pogiboše i braća Vojislav i Radojko Bogićević, pa braća isto Krstivoje i Ivan Đukanović, Anđelko i Dragan Mlađenović, Vidosav i Miladin Đokić, Vujadin i Miladin Dolijanović", pamte dan danas, tri decenije kasnije u Kravici.

Najcrnja stradanja tog dana bila su selima Šiljakovac i Ježeštica. Što je u ovim  selima zatečeno živo pobijeno je. Što je moglo da se odnese – opljačkano je. Što je moglo da gori – zapaljeno je.

Do polovine marta tela pobijenih ostala su po kućama, dvorištima, na kućnim pragovima, po šumama okolo, da ih razvlače divlje zveri.

"U Kravicu sam ponovo ušao 16. marta, zatekli smo sve popaljeno, uništeno. Još su trajale borbe, meni metak probije kapu na SNB jakni, ali, ostanem živ. Odem do moje kuće, ona izgorela. Đeda sam našao sutradan, bio je sahranjen. Babu sam našao, izgorela na krevetu mučenica... Tih dana u Kravicu je stigao dr Zoran Stanković, pomagao sam mu oko ekshumiranja. Ja sam sakupio ostatke babe i đeda, drugi po selu sakupljali su ostatke svojih, oca brata, majke, sestre. Sve su to donosili na jedno mesto u centar sela. Strašno je bilo. Ostaci ljudskih tela. Donesu nogu, glavu, ključnu kost, lobanju, ruku... Tri meseca su ljudi bili nesahranjeni, životinje razvlačile, raznosile, jele tela...", priča Slaviša.

U Kravici Irodovski zločin

Strašne su priče iz Kravice. Njih ni vreme koje prolazi ne predaje zaboravu.

"Vladimir Gajić imao je samo četiri godine kad je ubijen u Kravici na krvavi Božić. Novica Bogićević 14, Mara Božić, nepokretna starica – 89. Nju su posle mučenja živu zapalili. Mučeni su pa zapaljeni i Negosav (80) i njegova supruga Krstina Erić (81). Ljubica Obačkić (75) ubijena je dok se sa liturgije vraćala kući. Nepokretna Tankosava Stanković (55) ubijena je nožem, dr Stanković je na njenom telu prebrojao najmanje 15 ubodnih rana. Po selu se pričalo da su Nevenki Đukanović (45) Orićevi odsekli glavu, ali njeno telo kao ni telo Vidosave Tišić još nije nađeno. Telo Radmile Lukić našli su u dvorištu, izrešetana, izbodena noževima", teče dalje strašna priča iz Kravice.

Naserove jedinice tog dana u stopu su pratile stotine, hiljade civila iz Srebrenice koji su u Kravicu stigli u pljačku. Fadila Mujić, jedna od "majki Srebrenice" pre nekoliko godina za BiH medije je ovako svedočila.

"Iako je Naser Orić, naš komandant slavni, Alah da ga sačuva, i nagradi od svih dušamana ovog sveta, svojim borcima naredio ćutanje, svi smo u Srebrenici znali kad se ide na Kravicu, a Kravica je za nas bila obećana zemlja, Amerika... Četničko jako uporište... Spremimo se i u toku noći, dok su vojnici zauzimali položaje, mi, žene i deca,  jedna ogromna kolona ulazimo u Kravicu pre ispaljenog metka. Grabiš, otimaš. Okolo se ubija, gine, pucnjava, ne može se opisati, kakva je to panika. Borba je da uhvatiš jednu kokoš da poneseš pa ćeš preživeti tri dana... Da ne govorim o 50 kila kukuruza koliko sam ja donela. Ulazim u jednu kuću, četnici slave Božić, kamara krmetine na stolu, ko te pita što je krmetina, nikad nisi jeo ali ćeš jesti da preživiš. Tu su kolači, tu je sarma, oni jedu i piju, to je moj prvi susret. Oni su pijani, čestitaju mi Božić. Gde god uđeš, sve pokupljeno, nema ništa... Mase ljudi nadiru, idu prema kućama", posvedočila je ova, ako se može nazvati ženom, iz Srebrenice.

O napadu vesti tek u zoru

Kravicu je tog dana, dok su od Srebrenice nadirale hiljade ljudi, što Naserovih boraca, što civila koji su krenuli u pljačku, branilo između 300 i 350 ljudi, raštrkanih na širokoj liniji oko sela. Nekoliko dana pred Božić, priča za RT Balkan Radenko Milanović, tada komandir odeljenja policije u Bratuncu, muslimanske snage presekle su komunikaciju Kravica – Bratunac.

"U ranim jutarnjim satima stigle su vesti o napadu na Kravicu. Prethodnih dana bilo je borbi oko probijanja koridora ka Kravici  ali se od toga odustalo. Iz Bratunca su kad su stigle vesti da muslimani nadiru na Kravicu preduzimane neke, ali veoma ograničene, mere da se pomogne selu. Izlazilo se na kote odakle se pratilo šta se dešava", priča Milanović.

U samom Bratuncu ljudi su vesti o napadu na Kravicu isprva prihvatili sa nevericom, nisu verovali da se nešto tako može desiti. U gradu je, priseća se Radenko,  s početka "bila takva atmosfera bezmalo kao da se ništa ne dešava".

Tek u popodnevnim satima u Bratuncu je počeo haos kada su ljudi počeli da shvataju kolike su razmere stradanja u Kravici.

"Orićevi su ostali u Kravici do marta, taj prostor je bio zauzet. Tela pobijenih koja su izvučena na Božić, dan kasnije su sahranjena, tela drugih pobijenih su ostala po kućama, na pragovima, po ambarima, podrumima, dvorištima po selu, livadama, po šumi, sve dok to područje nije oslobođeno. Gde su koga ubijali tu je telo i ostajalo. Šta više, Orićevi ne samo da nisu sahranjivali pobijene, nego su raskopavali grobove ranije sahranjenih. Grobove mog brata i jednog rođaka koji su ranije poginuli su raskopali tih dana", priča Radenko.

On je tog dana uspeo da dođe do kote Banjevići odakle je gledao Kravicu kako gori.

"Sretali smo na putu ljude koji beže, voze ranjene na prikolicama, u kolicima, na zapregama, volovskim kolima, u kašikama bagera, nose na rukama. Ranjeni, mrtvi, svaka slika bila je jeziva, ništa nije bilo normalno. Ti ljudi koje smo sretali, pričali su nam ko je ostao živ, ko je poginuo, ko je opkoljen, odsečen, za koga se ništa se zna", priča Milanović.  

Ratište sa najviše mržnje

Kasnije je, kaže, i on išao sa dr Stankovićem na uviđaje, ekshumacije pobijenih.

"Nalazili smo leševe oko kuća, nesahranjeni. Jeziv je prizor bio kad smo ušli u oslobođenu Kravicu, sve je bilo uništeno, mačke nije bilo, nigde ništa živo da vidiš, kao u nekom hororu da si. Prošao sam mnogo ratišta, ali nigde nisam video toliko mržnje kao ovde. Sve što je moglo da se uništi, uništeno je. Ama zemlju da su mogli da pokvare, pokvarili bi je. Razlog mržnje mogu tek da naslutim. Kravica je bila među muslimanskim selima. Srbi, i kad su se odseljavali, nisu hteli da prodaju zemlju, i zbog toga je Kravica imala poseban tretman kod Orića", kaže Milanović.

Mlađen Savljević koga je na Božić 1993. Slaviša Erić teško ranjenog izneo iz sela živi i danas u okolini Kravice. Živ je i Željko Radević koji je tog dana teško ranjen. 

"I dan danas, kad se sretnemo, setimo se tih dana. Bilo je to u beznađu, haosu, metežu... Mlađen i danas kad god je kakav praznik, kad obeleževava neki događa na veselje i radost, dođe i donese litar rakije, počasti mene i kolege u Domu zdravlja. Tada obično kaže: Ovaj me je izneo iz Kravice, da njega nije bilo, ni mene ne bi  bilo. Ja mu kažem:I ti bi mene izneo da je bilo obrnuto, i tako mi razgovaramo", priča Slaviša Erić.  

Sramna optužnica za Nasera Orića

Iako je prošlo već trideset godina, za zločine u Kravici niko nije kažnjen. Slaviša je svedočio u Hagu u procesu u kom je Naser Orić oslobođen optužbi za zločine pored ostalog i u Kravici.

"Da sam znao kakva je optužnica ne bih ni išao, pa nek me kazne. A optužnica je bila takva da su više teretili one koji su izazvali neku saobraćajnu nesreću. Navodno, optužili su Orića za neko maltretiranje civila. Pitaju mene na sudu jesam li tog dana u Kravici video Orića, ja im kažem: Ljudi, kakvo je to pitanje? Da sam ga video danas ovde, ne bi bilo ili mene ili njega!", kaže Slaviša.

Trideset godina od zločina, Slaviša Erić bori se sa sećanjima.

"Nastojao sam za ovo godina da sve to što pre zaboravim, da potisnem iz glave. Terao sam ta sećanja da prođu što pre. Nekad sam sanjao, skakao noću iz sna, sad sam već oguglao. Ja više o ratu ne razmišljam, imam porodicu, unučad", kaže.

Naserovi borci u sećanje na krvavi Božić 1993. i klanje Srba u Kravici spevali su pesmu u kojoj se na najstrašniji način vređaju verska osećanja pravoslavaca.

"Naser svojim borcima govori: vi slavite dok Kravica gori. Nema više gnezda dušmanskoga, baš na Božić ogrejala Boga. Mesto popa što sveti vodicu, došetao Naser u Kravicu", samo su neki od stihova ove "pesme".

Zoran Šaponjić