RT Balkan sa preživelima u napadu na Bistrici: I nas su zamalo ubili!

"Bili smo deca i jedino smo znali da se igramo, a oni su pucali na nas rafalima iz automata. Kao zveri. Ivana i Pantu su ubili, a nas dvoje, Marka i Đorđa ranili. Zato danas znamo kako je Stefanu i Milošu, poznajemo taj strah, i nas su zamalo ubili. Miloš i Stefan su pravi heroji, junaci čitave Srbije."

Ovako danas, nepunih dvadeset godina posle krvavog avgusta 2003. na reci Bistrici kod Peći, pričaju Dragana Srbljak i Bogdan Bukumirić. Dragana je tada imala 13 godina, pogođena je sa tri hica, jedan je prošao na centimetar od arterije, a Bogdan koji je tada imao 14 godina, jedva je preživeo. Pogodilo ga je osam metaka i zadobio je sedam prostrelnih rana.

Tog dana na Bistrici, mali Pantelija Dakić kome je bilo 12 godina i sedam godina stariji Ivan Jovović su ubijeni, a ranjeni su Dragana, Marko Bogićević (12), Bogdan Bukumirić (14) i Đorđe Ugrenović (20), neko teže, neko lakše.

"Vraćali smo se na Badnje veče iz crkve kad sam videla tu vest, da su na Kosovu i Metohiji ponovo pucali na decu. Mali Stefan koji je sada ranjen, ima 12 godina, ja sam, kad su pucali na mene imala 13. Jedva sam se suzdržala da ne zaplačem kad sam na snimku videla Stefana kako se trese, kako drhti, isto sam tako drhtala i ja, suzdržavala se da ne zaplačem, jer, mi smo junaci, mi smo sa Kosova", priča danas za RT Balkan Dragana Srbljak.

Kaže da joj je teže jer zna kako je sada malom Stefanu i Milošu, kako je njihovim porodicama, jer su kroz sve to ona i njena porodica već prošli, kao i mnoge porodice Srba na Kosovu.

"Žalosno je da najradosniji praznik deca dočekaju u bolnici, u brigama, a ne u svojim kućama sa svojim porodicama. Taman kad pomislimo da su nas ostavili nam miru, oni nas podsete da na Kosovu za nas Srbe nema slobode. Čekamo sve ove godine, molimo se Bogu, nadamo se, ali, mira na Kosovu i Metohiji za nas nema", veli Dragana.

Ona se pre pet godina odselila, ali, njeni roditelji, sestra i brat žive i dalje na KiM. I ona se vraća kad god je u prilici. Tragični događaj sa reke Bistrice, promenio je, kaže, iz korena njen život. Posledice oseća i dan danas, 20 godina kasnije.  

"Kad sam imala 13 godina mislila sam da mi taj događaj neće promeniti život, ali nije bilo tako. Pet, šest, sedam godina kasnije krenule su posledice. Danas kraće mogu da hodam, osećam svaku promenu vremena, 80 posto mi je oštećen skočni zglob, metak je prošao samo santimetar od glavne arterije... Ne mogu da stojim dugo... Da ne pričam o traumamama! To što se tamo desilo bilo je samo okidač jer nije to jedina trauma koju sam doživela na Kosovu i Metohiji. Nisam mogla da se bavim ni odbojkom ni košarkom što je bila moja životna želja, tada je to uništilo mnoge moje snove", priča Dragana.

Slike strahote sa reke Bistrice i danas često prođu kroz njenu glavu, teško je osloboditi ih se, zaboraviti.

"U trenutku kad je krenula pucnjava ja sam bukvalno oslepela i onemela. Tek pet godina kasnije počele su da se vraćaju slike. Sećam se, samo što sam stigla na reku čuo se rafal, neki momci sa strane su pravili roštilj, u početku sam pomislila da su petarde. U tom trenutku od siline zvuka sam ogluvela, pala sam na put i svi su morali da prođu pored mene, a ja nikoga nisam videla", kaže ova devojka.

Albanci im stavili gips na prostrelnu ranu

Prvi metak je pogodio u petu koja se zarila u zemlju, a Dragana je bila krvava do kolena na obe noge. U domu zdravlja joj je pružena prva pomoć, a kasnije su je odvezli u Peć gde joj je "pružena pomoć" od strane lekara albanske nacionalnosti.

"Stavljen mi je gips na živu ranu, dobila sam otpusnu listu da mogu da idem kući a noga mi je krvarila i iznad i ispod gipsa. Da za 10 minuta nisam stigla u Kosovsku Mitrovicu ko zna šta bi bilo sa mnom... Sa nama je tada putovao i ranjeni Đorđe Ugrenović, trudili smo se da ga tokom puta držimo budnim, i jedno i drugo smo iskrvarili dok smo ležali u bolnici u Peći. Tamo su drugi put tog dana pokušali da da nas ubiju kada su nam stavili gips na živu ranu", priča Dragana.

Dvadeset godina kasnije bolno je i dalje sećanje na pobijene drugare, na Ivana i Pantu, na dečake koji su tek zakoračili u život.

"Ivan je moj prvi komšija i najbolji drug moje rođene sestre. Tog dana videla sam ga u prodavnici, pitala ga hoće li na reku. Nije planirao, ali je slučajno otišao kao i ja. Slučajnosti... Otišao je samo da se pokvasi, nažalost tog dana je prekinut njegov život. Njegova porodica je i dan danas, dvadeset godina kasnije u crnini, ne mogu da prežale to što se dogodilo", kaže.

Pripadnik Kosovskih bezbednosnih snaga pucao na srpske dečake na KiM

Njih dvojica danas bi, s tugom veli, bili odrasli ljudi sa svojim porodicama. Sve njihove želje i nade su ugašene jednim rafalom.

"O tim ljudima koji su pucali na nas, o tim nesrećnicima, ne znam šta da kažem. Ko može da podgine ruku na decu? Psihički bolesnici, monstrumi... Ne mogu da uđem u psihu tih ljudi. Kako su mogli tako nešto da urade, šta smo im učinili, šta smo im bili krivi?", pita se Dragana.

Zločinci i dalje na slobodi

Dvadeset godina kasnije, počinioci napada na decu iz Goraždevca, niti su otkriveni niti im je suđeno, niti postoji najmanja šansa da se to desi.

"Kako je moguće da se u jednom tako malom mestu do dan danas ne nađu počinioci? I, šta nam preostaje nego da se uzdamo u Boga, da će im on suditi. Sumnjam da mogu žive u miru posle onoga što su učinili i da se nadaju dobru u životu i sebi i svojim porodicama. Znam da  počinioce nikada neće naći, ali, Bog će ih naći i kazniti. I ovo što se desilo u Štrpcu verovatno će izmisliti da je taj što je pucao na dvojicu dečaka sa badnjacima neki psihički bolesnik. Ako ga kazne, sumnjam da će biti u zatvoru", kaže Dragana.

Sa Kosova je Dragana otišla, ali je sve svoje stresove i traume, strahove, ponela sa sobom. Priča, i dan-danas, ne može da se opusti, da živi poptuno mirno, da poveruje da niko neće pucati na nju kad prođe ulicom, ili kad je u prevozu, u autobusu, kad je u prodavnici, u butiku...

"Strašno je to ali je tako. Taj strah me prati on je stalno sa mnom. Možda sam taj strah zalečila, ali ga nisam izlečila. Zato mi je žao dece koja na Kosovu i Metohiji odrastaju kojima je sloboda kretanja ograničena na nekih par stotina metara ili par kilometara", veli Dragana.

A Kosovo je za nju bilo i ostalo – sveto Kosovo.

"Jedini ko nas tamo čuva je Bog... U Goraždevcu smo bukvalno okruženi Albancima, mogu za noć da nas zbrišu... Samo Bog nas čuva, u njegovim smo rukama", zaključuje Dragana.

Iste suze, ista krv, isti jecaji

Milisav Dakić iz Goraždevca  na Bistrici je pre 20 godina izgubio sina Panta, dečačića od 12 godina. Pucnji da dvojicu dečaka na Badnje jutro, iznova su potresli Milisava do same srži, podsetili ga na njegovog sina i njegovo stradanje...

"Nemam reči koliko me je taj novi napad na decu potresao, koliko me je uznemirio... U jednom trenutku sam poželeo da sretnem tog monstruma... Pod tabletama sam proveo Badnje veče... Tih godina je bio i moj sin, iste suze, isto jecanje, ista krv, i ponovo pitanje – zašto decu? Mi smo ovde čitavog života, ovde su mi živeli i deda i pradeda", priča Milisav.

Njegov i život i život njegove porodice nepovratno su promenjeni pre dvadeset godina, i za dve decenije ništa se nije promenilo, ista tuga, žalost za dečačićem, suze i padnja za nevinom dušom koja je pod hicima monstruma završila život.

"Ništa se nije promenilo ni što se nas tiče, a ni što se tiče opšte situacije. Pre neki dan sin je išao do Mitrovice, na pola puta su ga zaustavili, ispitivali, maltretirali... Pitali su ga što nosi bradu... Ni mi njih ne pitamo šta nose, kako se oblače. Sve je ovde isto, jedino, malo slobodnije možemo do prodavnice, ali ni dalje ne smemo da zalazimo u sporedne uličice, samo glavnom", veli Milisav.

Izgubljeno detinjstvo, prekinuta mladost

Bogdan Bukumirić je preživeo sedam prostrelnih rana na Bistrici.

"Teško je opisati koliko me uznemirio ovaj napad na decu na Badnje jutro. Užasno sam se osećao. Sve me vratilo u period kad sam ja bio ranjen, izrešetan. Stefan je sad u godinama, malo mlađi nego što sam ja tada bio, sve je isto... Šta smo mi deca krivi, bilo koja deca na svetu šta su kriva da monstrumi tako svirepo zapucaju na decu koja su išla samo da obave običaj...", pita Bogdan.

I on kaže da je teški događaj, koji je Božjom pomoći preživeo, nepovratno izmenio njegov život.

"Sazreo sam pre vremena. Moja mladost je ubijena tog dana. Moje detinjstvo nepovatno izgubljeno. A ko bi u tim godinama mogao očekivati da će se desiti nešto tako strašno", veli Bogdan.

Mnogo je više pitanja nego odgovora i kod Bogdana danas. Iznova ponovljeno pitanje  - "zašto decu", pa sada – "zašto na veliki praznik", ima li u monstruma trunka duše, jesu li, kad su pucali pomislili na svoju decu?

"Sve je to samo zato što smo Srbi! Stefan i Miloš danas su naši junaci svim srcem sam sa njima. Osećam danas njihove rane, kao da su mene ponovo izrešetali", priča Bogdan.

Nepunih dvadeset godina kasnije, kaže Bogdan, sećanja su živa, sve življa.

"Sećam se, bila je vrućina, kažem ocu da ću na Bistricu, društvo je već otišlo, on, kao da je nešto predosetio, veli mi – `Pa i ne moraš, voda je i dalje hladna`. Otišao sam ipak... Ušao sam u vodu, bilo je hladno, brzo sam izašao, vratio se do vatre, gde su drugari već roštiljali, pekli kukuruz. Panta je bio pored mene... Par minuta kasnije počela je rafalna paljba. Nisam znao šta se dešava... Koji tren kasnije pogodila su me tri metka sa leve strane, odbacila me pola metra unazad. Okrenuo sam se da vidim monstrume koji pucaju na nas, da ih zapamtim, nisam uspeo", priseća se Bogdan.

Dok se okretao, Bogdana su pogodila još dva metka, pa još tri...

I za kraj, od Dragane, od Bogdana, reči podrše i utehe za Stefana i Miloša.

"Znamo kako vam je, mi smo te rane bolovali. Uz vas smo svim srcem, svom dušom. Držite se dečaci!“, poručuju.