Pucnjava je u svitanje 16. januara 1993. godine probudila srpsko stanovništvo koje je masovno krenulo da beži u jednom pravcu. U pravcu, koji se činio toliko daleko iako je, pre samog rata, izgledalo da se Bajina Bašta nalazi u neposrednoj blizini Skelana
Godišnjice i obeležavanja stradanja Srba, čini se postoje svakog meseca. Ipak, januar, mesec praznovanja, izgleda da je imao drugačije planove za narod koji reku Drinu nikada nije smatrao granicom.
Dana 16. januara 1993. godine, jake muslimanske snage pod komandom Nasera Orića, pre svitanja su ušle u Skelane i okolna sela, a prvi minobacači počeli su da dejstvuju u šest ujutru. Bošnjaci su tokom noći probili srpske straže i pre svanuća došli do prvih kuća.
Na današnji dan 1993. godine, ranili su 165 meštana, a njih 69 izgubilo je život.
Pucnjava je probudila stanovništvo koje je masovno krenulo da beži u jednom pravcu. U pravcu koji se činio toliko daleko, iako je, pre rata, delovalo da je Bajina Bašta u neposrednoj blizini Skelana.
Most preko Drine ka Srbiji, za neke Srbe bio je poslednja stanica na kojoj će udahnuti vazduh.
Najveći broj civila ubijen je upravo na samom mostu. Tu je, između ostalog ubijena i Gordana Sekulić koja je sa svojom decom pokušala da pobegne i spasi život. Imala je samo 33 godine. Njeni sinovi su preživeli, ali ona, nažalost, nije imala sreće.
Tada su ubijena i braća Dimitrijević, Radosav koji je imao 12 godina i Aleksandar koji je nastradao u svojoj petoj godini.
Iz kuće na obronku iznad Skelana koju su zauzeli pripadnici Armije BiH, pucali su i pogodili automobil koji se kretao ka mostu i Bajinoj Bašti. U automobilu je bila porodica Dimitrijević, a prema svedočenjima preživelih, prvi je stradao Aleksandar koji je sedeo u krilu svoje komšinice.
"Onaj koji je pucao, video je da gađa decu. Radosava su pogodili kada je izlazio iz automobila", jedna je od činjenica koju godinama Srbi izgovaraju kada se sete svitanja šesnaestog dana januara.
Godine 2023. još uvek niko nije odgovarao za živote civila koji su samo želeli da izbegnu surovu sudbinu, koja je dva koraka ispred njih vrebala i preprečila put ka Srbiji.
"Ubijali su decu... Kako je ko izlazio iz kuća, oni su ubijali. Bez imalo milosti", rekao je tada vojnik Vladislav Maksimović, a njegovo svedočenje je samo jedno od mnogih koje bi moglo da se uvrsti i spomene pre nego što se sve što je srpsko okrivi za genocid.
Predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Branimir Kojić za RT Balkan kaže: "Ako svi zaćute, kao da se nije desio zločin nad nama, a ko god se drzne da kaže istinu, bude osporavan".
Jedini cilj - pobiti sve što je srpsko
Kojić, jedan od najvećih boraca da istina dođe do svih, nesebično se zalaže za pravdu, kaže da je upravo istina jedini motiv njegovog zalaganja.
"Navršeno je 30 godina od stravičnog zločina na Skelane i druge zaseoke tog kraja. Naser Orić i njegovi monstrumi napali su Skelane samo sa jednim ciljem - pobiti sve što je srpsko i pravoslavno", istakao je Kojić za RT Balkan.
"Taj napad predvodili su isti oni koji su samo devet dana ranije na pravoslavni Božić izvršili masovni pokolj meštana Kravice. Dok su sa zgarišta srpskih kuća, po svedočenju Ibrana Mustafića, muslimanski civili pljačkali Kravicu, krvavi pir je nastavljen u Skelanima.
Od ukupnog broja stradalih meštana Skelana i ostalih zaseoka, samo 16. januara ubijeno je 69 ljudi od čega 15 žena i petoro dece."
Obeležavanje 30 godina od stradanja Srba u Skelanima
16.1.2023.Бранимир Којић
Kojić ističe da je most koji spaja Skelane i Bajinu Baštu trebalo da bude most života, ali je za mnoge civile bio most smrti.
"Muslimani su u obližnjoj šumi postavili snajpere i koga god su stigli da ubiju, nisu časili časa. Na mostu je skončala Gordana Sekulić koja je pogođena u glavu dok je u naručju držala svog mlađeg sina Đorđa. Tog dana ubijeni su i petogodišnji Aleksandar i njegov dvanestogodišnji brat Radisav dok je njihov brat Slaviša ranjen, i to sve dok su sa majkom i komšijama bežali ka Srbiji."
Kojić se osvrnuo i na činjenicu da je još mnogo primera svireposti Nasera Orića i njegovih koljača.
"Stradanje porodice Ristić u selu Kušići dokazuje genocidne namere muslimana koji su bili svirepiji od mudžahedina u Vizući. Ono što boli kao činjenica je da niko ni danas, 30 godina posle, nije osuđen za zločin koji ne mogu učiniti ljudi, to se graniči za svirepošću životinja."
On je objasnio da oštećene i njihove porodice posebno boli odnos suda i tužilaštva, kao i zapadnih ambasada prema srpskim žrtvama.
"Činjenica je da je američkom ambasadoru važnije da poseti prihvatilište za pse prilikom poslednje posete Srebrenici od obilaska Spomen sobe za šta smo mu poslali poziv. Prethodno je, naravno, posetio Memorijalni centar i poklonio se njihovim žrtvama. Ne žele da se suoče sa srpskim žrtvama, ne žele da vide slike naših civila, ne žele da čuju za činjenicu da je 80 odsto žrtava u Podrinju ubijeno u periodu od maja 1992. do januara 1993. godine."
Бранимир Којић
Kojić zaključuje da je ono što se zapravo traži od vlasti je da se na svakom mestu njeguje kultura sećanja, da se u udžbenicima istorije mnogo više potencira o istini koja je, nažalost, teška po Srbe.
"Mi smo stradalnici u ovom ratu. Želimo da porodice žrtava budu poštovane u meri koju i zaslužuju", ističe Kojić za RT Balkan.
