Dobri ljudi u zlim vremenima: Kada su svi zaboravili Miloša, borca sa Košara, Hido Muratović nije

Novopazarac Hido Muratović već godinama brine o porodici Miloša Jovanovića, borca sa Košara, teško obolelog od posttraumatskog sindroma, o Miloševoj sestri Marini, majci Rosi koja je nedavno operisala tumor. Hido je Jovanovićima uz pomoć dobrih ljudi napravio kuću, a Miloš, Marina i Rosa, Muratoviću su kao najrođeniji.

Priča mi pre par dana Hido Muratović:"Veruj mi, zvao sam skoro jednog uticajnog čoveka u Beogradu da vidi, ako ikako može, da država Milošu poveća penziju. Miloš prima 9.000 dinara, njegova sestra Marina isto devet, oboje bolesni, majka im bolesna, sramota i grehota do Boga. Kako njih troje da žive od 18.000 dinara... Obećao je, sad ćemo videti šta će biti..."

Kad je Jovanovićima iz sela Troštica na Goliji teško, oni zovu Hida. Miloš, borac sa Košara, bolestan, kako koja godina prolazi stižu ga, polako ali sigurno, traume sa ratišta, krv i stradanja. Njegova sestra Marina, i ona bolesna, majka operisala karcinom, porodicu, godinu za godinom, stizala muka za mukom, nevolja za nevoljom, jedine dobre dane doneo im Hido iz Novog Pazara.

"Zove Marina kad im je teško, kaže - Miloš nije dobro, ja u kola i u Trošticu. Bog mi je svedok, Miloš, posebno on, kad me ugleda sav se ozari, ponesem koji dinar ako imam, njima je to zauvar, posedimo, popričamo, njima bude lakše, a i meni", kaže Hido.

"Nije se desilo da ga pozovem, a da se Hido ne odazove i ne pomogne. Mi bolesni, nemoćni, a u njega veliko srce. Dođe, i poseti nas i uteši, vrati nadu u život. On nam je ko stariji brat, kao otac. Često pomislim, kud bismo mi da nam nije Hida", kažu Marina i Miloš.

Priča o dobrim dušama

Priča o Hidu Muratoviću iz Novog Pazara i Jovanovićima iz Troštice priča je o dobrim ljudima koje sastave teška vremena. I o dobrim dušama.

"Za Miloša sam čuo pre pet - šest godina. Pričali mi ljudi, ima u Troštici jedan momak, živi sa majkom i sestrom, dobra duša, zaboravljen od svih, i, odem do Troštice, a gore, muka i nevolja. Kućica od blata, njih troje u kući, krov prokišnjava, prozori i vrata samo što nisu poispadali, kroz zidove pesnica može da se provuče. Zimi hladno, leti, kad je kiša sve ogrezne u vodu, kad je vruće, po sobi gmižu zmije, strahota jedna", priča Hido.

Priču o Milošu Hido je tada objavio na društvenim mrežama. Nije prošlo mnogo, javili su se dobri ljudi.

"Jedan čovek iz Beograda poslao je odmah 300.000 dinara, uslov je bio da ne objavim njegovo ime. Javili se ljudi iz Beča, iz Amerike, širom sveta, i, počnemo kuću Milošu, Marini i Rosi. Za mesec dana ukrovimo, ubrzo se oni usele", kaže Hido.

A kod Jovanovića sreća do neba.

"Sve smo u noć izlazili da gledamo kako raste naša kuća. Gledamo a ne verujemo da i nama takva radost može da se desi. Navikli više na čemer i nevolju nego na sreću i radost. Stižu kamioni sa materijalom, stižu majstori, Hido je danima bio ovde, organizovao posao, posle mesec i koji dan mi se uselimo. Bože, radosti naše, u  kući toplo, suvo, ne prokišnjava, ne duva kroz zidove, ne smrzavamo se, hvala Hidu i narodu koji je pomogao", kažu Marina i Miloš.

U međuvremenu, Hido i dobri ljudi se postarali, kuću Jovanovića opremili nameštajem, pomogla i Vojska Srbije da se uredi put do kuće, pogledao Bog malo i Miloša i njegove.

"I danas, kad god je teško, kad stignu računi za struju, nestane hrane, zatreba pomoć Milošu, da ode do lekara, kud ću šta ću, zovnem Hida, a verujte da me je sramota ponekad. A on, nikad, ali nikad nije ostalo da ne pomogne, pa, koliko može", kaže Marina.

Slike sa Košara žive u kući Jovanovića

A Jovanovićima teško. Sa 18.000 dinara treba pregurati mesec dana, platiti račune, kupiti lekove, hranu...

"Najgore od svega je Miloševa bolest. Ima visok šećer, ni lekovi tu više ne pomažu. Stižu ga slike, ono što je preživeo na Košarama, lekari kažu da je to posttraumatski sindrom. Retko koja noć prođe da ne sanja ratne drugove, da ne sanja mrtva tela, raspolućene lobanje… Skoči onda sa kreveta pa na vrata, ponekad napolju dohvati sekiru, valjda da se brani, ne možemo da ga smirimo po svu noć, kad zaspi sanja ponovo i tako prolaze naši dani", priča Marina.

"Probudim se u znoju, skočim, posle po pomrčini lutam oko kuće, ne mogu da se smirim... Zaspim, pa ih ponovo sanjam", ponekad i Miloš ispriča ono što ga noćima mori.

Slike sa Košara 1999. godine u kući Jovanovića još su žive, ne blede, niti će dok su oni živi.

"Tri meseca niti smo spavale, ni šta jele ni šta pile. Javiše, poginuo nam Miloš, posle drugi javiše - nije. Nismo verovale da je živ sve dok ga nismo videle. Došao, a mi ga nismo prepoznale, neošišan, neobrijan, kaljav, sve rane po njemu, raspala se i odeća i obuća", priseća se majka Rosa.

Za koji dan prava zima će na Goliju. Jovanovići se nadaju u Hida i dobre ljude. Da će se javiti, pomoći. Miloš je zaslužio. Kad je Srbiji bilo teško, bio je tamo gde je najteže.

"U Boga i u Hida se nadamo. Znamo da nas neće ostaviti", kaže Marina.