Evo, za koji dan biće ravno 24 godine od tog dana, a to aprilsko jutro na Zlatiboru nikako mi ne izbija iz glave. Sneg pod Tornikom samo što je bio okopnio, jutro je bilo vedro, toplo, borova šuma okolo puna cveća, a onda je odjednom, niz dolove i uz kose okolo, isprva tiho, pa sve jače i jače, krenula kuknjava, lelek i muški i ženski.
Dupke mi je tog jutra stajala kosa na glavi pred tom strašnom slikom, neke od tih ljudi sam video, druge nisam, sećam se samo crnih marama i strašnog leleka koji je dolazio iz šume, između ogromnih borova – "joj Neđo, joj Milanko, joj Radoje, joj sine, joj nado moja, joj srećo moja, joj krvi moja, ustani sine..." I pred tom slikom i pred slikom Milankovog đeda, starog Marka Savića, 74 godine bile su mu tada, kako sa šajkačom u rukama, sed, gologlav, raspamećen, nem od jezivog bola, u ruševini traži unuka... Posle kad ga je našao, nije mogao da ga prepozna...
"Nije moj Milanko ovako izgledao", pričao je sam za sebe, dok su mu niz usahle obraze tekle suze.
Četvorostruke.
Tog krvavog jutra pod Tornikom, bio je 8. april 1999. godine na sportski centar pod planinom pao je američki "tomahavk", na mestu je ubio je trojicu mladića, Neđa Uroševića, Milanka Savića i Radoja Marjanovića koji su zanoćili pošto su prethodne noći slavili rođendan jednog od njih.
Ni jedan od njih trojice nije stigao da se oženi, Milanko je bio ugovorio svadbu za jesen.
Čitam ovih dana, njegova ekselencija, ambasador SAD u Srbiji, Kristofer Hil, 24 godine kasnije, misli da je ono što se 8. aprila 1999. godine desilo pod Tornikom bila tek "mala svađa među prijateljima". Ona američka raketa koja je razorila Sportsko-rekreacioni centar pod Tornikom u kome su godinama unazad boravila uglavnom deca, mogla su biti i to jutro, i tri raskomadana tela, jedno je nađeno u krošnji bora, 140 metara dalje, i tri za navek unesrećene familije... Sve to tek "mala svađa među prijateljima", a jedan od prijatelja se "stalno vraća na tu svađu koja se davno dogodila".
"Kada sam došao ovde prošlog marta iznenadilo me je što je svakog dana bilo nekih podsećanja na 1999. godinu. Morate gledati unapred", rekao je pre koji dan ambasador Hil u intervjuu za jedan beogradski nedeljnik.
Godinama unazad, uoči 8. aprila odem do Radojice Savića, Milankovog oca, kuća mu je pod Tornikom, nema ni kilometar od mesta na kome su njegov Milanko, Neđo i Radoje, ni krivi ni dužni pobijeni ono jutro. Popijemo po rakiju, prekrstimo se, ćutimo. Šta tu ima da se priča. Radojica je živ, a u stvari i nije. Šta će mu život bez Milanka, bez nerođenih unuka, bez budućnosti.
"Evo, mog Milanka našli su ovde, među borovima, na 139 metara od mesta gde je pala bomba, ovde mu je bila noga, ovde pola glave", svake godine ispriča mi Radojica.
I svake godine stegne srce da ne zaplače, isplače se i iskuka posle, kad ja odem a on ostane sam i nem u onoj njegovoj praznoj kući.
Milankova majka poživela je posle tragedije još šest godina, umrla je mučenica, odnela ranu u grob, veliku ranu na srcu što nije dočekala unučad od njenog Milanka.
Prazna kuća Radojice Savića pod Tornikom, i kuća Radojeve majke, Stanice Marjanović, sa čijeg je prozora starica svako jutro gledala Tornik i mesto na kome je njen sin stradao, ne vide se iz Beograda ni iz diplomatskih kabineta.
Nema u kućama pod Tornikom, diplomatske uštogljenosti, nema sterilnog ambasadorskog jezika, ovde stanuje samo tuga, do kostiju ogoljena bol, teška i neizdrživa.
Nada Antonijević, sestra Neđa Uroševića, pričala mi je pre koju godinu kako joj je težak i pretežak svaki 8. april, kako joj je težak i pretežak svaki dan, svaki minut od kako je ostala bez brata. Rano su njih dvoje ostali bez roditelja, posle rasli zajedno, nisu se razdvajali sve dok ih Neđova smrt nije razdvojila. I, kako joj je danas najteže što Neđo nije stigao da se oženi, da iza njega berem deca ostanu, da ih Nada gleda kako rastu...
Ambasador Hil nije za ovo godina bio na Torniku, na Zlatiboru možda i jeste, ali, do kuće Radojice Savića nije. Da pogleda Radojicu u oči, da mu kaže prosto, ljudski, ako je to moguće – "izvini Radojice".
Možda to ne spada u opis ambasadorskog posla. Oni se ne izvinjavaju. Mada, Radojici to i ne treba, šta će mu, kad mu nema onog najmilijeg i najprečeg.
Mesto toga, pre koji mesec, ambasador kaže da "Srbija mora da se okrene Zapadu i to zbog svoje dece i zbog dece svoje dece", kao i "zbog svih drugih razloga"!
Dodao je još i kako bi, eto, "voleo da vidi da Srbija, naš prijatelj i partner, jednog dana možda donese i odluku o priključenju NATO".
Pod Tornikom ne znaju šta da kažu na te ambasadorove reči. Deca njihovih sinova nisu dobila šansu ni da se rode, a kamoli da se danas opredele kuda će – na Istok ili na Zapad. Danas bi to bili momci, devojke od dvadesetak godina.
Lako je pričati iz ambasadorskih kabineta, nije lako živeti pod Tornikom sa toliko tuge na srcu. Možda ambasodori ne znaju, ali, to je bol koja razdire srce, koja kida dušu, bol koja ne da disati, koja ne odlazi ni dan ni noć, ni u snu ni javi. Ta bol nije ovde imaginarna, nije filozofska, semantička kategorija, ona je stvarna. O njoj se ne priča, ne raspreda, ona se živi. Svaki dan, sat i minut.
I, teško se sa tim živi, vaša ekselencijo. Pitajte Radojicu Savića.
Ne verujem da je on pročitao vaš intervju o "maloj svađi među prijateljima". Možda je tako i bolje. Njemu su njegove rane dovoljne, i previše ih je, ne treba mu niko da ih dosoljava.
Danas bi se unuci Radojice Savića igrali među onim borovima, ekselencijo, a Radojica bi plakao od sreće.
No, ne dade Bog.
Lako je pričati iz uglancanog ambasadorskog kabineta.
Šta ćemo sa dušom, ekselencijo?
Sa ono male duše ovih mučenika pod Tornikom!
A u Radojice Savića, niste bili kod njega pa ne znate, duša prostrana ko pola Amerike.
Nakupio se za ovo godina u nju sav bol ovog sveta.
Za koji dan biće pune 24 godine, a njemu ono jutro ne izbija iz glave. Kad je iz Jablanice trčao sve do Tornika i nadao se da je Milanko živ. Ni one crne marame ni onaj lelek ni kuknjava iz borove šume pod Tornikom.
Daće Bog da vi to ne nikad ne vidite i ne doživite, ekselencijo. Ni vi, ni ko vaš.
Ostavite vi nama našu bol i našu tugu.