Srbija i Balkan
Kako se navikavamo i na šta smo sve pristali: Tri godine od poslednjih srpskih barikada na Kosmetu
"Shvata li iko da smo pre tri godine, makar ovde na severu, od Mitrovice do Jarinje, od Zvečana, preko brda, do Jagnjenice, Zubinog Potoka i Brnjaka bili slobodni – da je ovo bila slobodna teritorija, a da smo sada okupirani?"
Tri godine od uklanjanja poslednjih srpskih barikada na Rudaru, a meštani severa KiM još tada su nekako znali da su to poslednje barikade i da će ih Kurtijevi specijalci, kad ih uklone – po severu i "jugu loviti kao zečeve". Svaki razgovor sa prijateljima sa Rudara, sa Jagnjenice, Dudinog krša, Jarinja ili Brnjaka – težak je kao crna zemlja.
Mnogo je više pitanja nego odgovora, boli svaka reč, svako slovo je na ivici suza.
"Na samom početku, ne mislim tu na nas Srbe sa Kosova i Metohije, jer ko nas šta pita – nego na sve Srbe, na našu Srbiju, pristali smo na prelaze, a u stvari to je bila granica, na Jarinju, na Brnjaku, na Merdaru, na Beloj Zemlji... Pristali smo da tamo podignu objekte, da stave rampe, da dovedu carinike, svoje policajce... Pa smo posle polako pristali na tablice, pa na kosovske lične karte i pasoše, nismo se mnogo bunili i kad su počeli da nas zovu Kosovarima, pa smo pristali, ne mislim tu na nas sa Kosova, jer ko nas šta pita, nego na sve Srbe, da nam ukinu dinare, pa da nam ukinu banke, pa posle toga da nam ukinu, jednu po jednu sve institucije Srbije", priča mi pre koji dan prijatelj iz Severne Mitrovice, sa kojim sam dane i dane provodio pod jednim šatorom na Rudaru, kraj bureta sa naloženom vatrom, ono kad su tamo bile barikade.
I kad je tamo još bila sloboda.
Pa nastavlja monolog:
"Još pre toga pristali smo da oskrnave ono što nam je najsvetije, grobove predaka, da od spomenika prave trotoare i pločnike po svojim dvorištima, pa smo pristali da otvaraju grobove, da kosti naših mučenika bacaju psima da ih psi razvlače... Pristali smo da nam skrnave crkvu po crkvu, manastir po manastir, svetinju po svetinju, oni su bacali krstove sa naših svetinja, potkopavali temelje, a mi smo pisali saopštenja, oštra da oštrija ne mogu da budu... Pristali smo da nam prekreče one murale u Severnoj Mitrovici na kojima smo se kleli da 'odavde nema nazad', onu sliku po kojoj smo se raspoznavali na kojoj su mučenici sa Košara, likove našeg patrijarha Pavla koji je bio tapija našeg opstanka, mitropolita Amfilohija koji je, kad niko nije smeo išao po Kosovu, od sela do sela, sahranjivao i držao opela pobijenim našim mučenicima... Oni nas ponižavaju, mi pišemo saopštenja..."
Naši razgovori, kada pričamo o barikadama, o krstu na Rudaru, o noćima na Jarinju i Brnjaku, na otvorenom, pod šatorima, kraj metalnih buradi u kojima je naložena vatra kidaju utrobu i njemu i meni.
"Šta je ostalo od našeg ponosa, ne mislim tu na nas Srbe na Kosmetu, kod nas ga možda još i ponajviše ima, jer svako ko je ostao ovde, ko 25 i po godina trpi ovu torturu i teror je, rekli bi nekad, narodni heroj, mislim na nas Srbe kao narod? Nekad smo do poslednjeg bili spremni da branimo most u Mitrovici, dizali barikade, spavali na barikadama, bili spremni da se bijemo do poslednjeg, ginuli ljudi u ulici kraj mosta, sad nam napraviše most, otvoriše ga, a mi pišemo saopštenja. Nekad njihovi specijalci nisu smeli da nam priđu, sad nam sede pod prozorom. Naše majke i sestre, devojke i ćerke ne mogu uveče na ulicu, a da im komšije kojih je svake večeri puno šetalište i koji dolaze sa one strane Ibra ne dobacuju, provociraju ih, vređaju... Oni vređaju, mi ćutimo. Do pola šetališta u Mitrovici su njihovi lokali, oteti jedan po jedan, dogodine će svi biti njihovi... Koliko su stanova za ovo par godina oteli po Mitrovici, Zubinom Potoku, Leposaviću", ređa moj prijatelj sa barikada činjenice, jednu po jednu.
Priča, kosovski specijalci mu sede pod prozorom kuće svake večeri. Ne može do Zvečana, par kilometara magistralom, da ga ne zaustavi patrola, da ga ne pretresu, ako su dobre volje puste ga, ako nisu, malo ga maltretiraju, čisto da se zna ko je vlast i ko drži pušku u ruci. Kad se iz Zvečana vraća kući, na ulazu u Severnu Mitrovicu dočeka ga tabla na kojoj nema ćirilice nego mu na albanskom žele dobrodošlicu u njegov grad, a kad odlazi iz grada, na albanskom mu žele srećan put.
"Sada su naši gradonačelnici i odbornici u zgradama opština našli ikone pobacane u smeće, iskopane oči svetaca, da se desetoro nas okupilo u Mitrovici, u Zvečanu, barem u Beogradu ako ovde ne može, da kažemo da to tako ne može, da to nije normalno, ni za toliko nismo bili u stanju da učinimo. Bilo samo saopštenje. Pristajemo, navikavamo se, a iza svakog njihovog nepočinstva dođe sledeće, još gore, još ponižavajuće – nama još teže. I, tome nema kraja", priča.
U svemu tome, polomljeni šifonjeri i fioke, stolice i fotelje po zgradama opština, razbacano smeće, nagoreli parketi, najmanji su problem, veli. Sve se to da popraviti, očistiti, urediti i uljuditi.
"Problem je što je to poruka nama Srbima. Svaka ikona bačena na pod udar je naš obraz, na našu čast, na sve ono ljudsko, čovečansko što je u nama još ostalo. Nije to učinjeno slučajno, to je njihova politika, ikona na podu znači da je to njihova zemlja, da mi ovde nismo dobrodošli, da možemo da se spakujemo i da idemo. To oni nama poručuju. I sami sebi kažu, ako Srbi ćute na oskrnavljenu crkvu, na razoreno groblje, na ikone pobacane u smeće, onda ćemo mi da idemo dalje, da ih još više pritiskamo, ponižavamo, to je njihova politika", pričamo, po sat ponekad, u stvari više ćutimo.
Prihvatili smo, ponavlja, njihove registarske tablice, njihove lične karte, prihvatili smo njihove oznake na albanskom na putevima, navikli se da gledamo porušene spomenike po grobljima, navikli se na specijalce pod kućnim prozorom, navikli da nas hapse, zatvaraju, sude, presuđuju, na sve smo se navikli. Na sve pristali.
"Hoćemo li sutra kad nam otmu škole i bolnice, i na to pristati? Hoćemo li se navići da nam deca idu u školu, a na školi zastava Kosova, u učionici slika Adema Jašarija? Da tamo uče da su teroristi UČK oslobodioci a da su naše crkve u stvari njihove? Šta nam garantuje da i to neće proći pored nas kao što prolazi sve ovo što nam se godinama dešava. Shvata li iko da smo pre tri godine, makar ovde, na severu, od Mitrovice do Jarinje, od Zvečana, preko brda, do Jagnjenice, Zubinog Potoka i Brnjaka bili slobodni, da je ovo bila slobodna teritorija, a da smo sada okupirani? Da li iko razume, shvata, šta nam se dogodilo, gde živimo, šta nas čeka? Objave na televiziji da je za par godina KiM napustilo 10, 15 posto, a verovatno mnogo više Srba, i mi ćutimo. Sve to prođe mimo nas, niko bar reč da kaže", činjenicu po činjenicu nabraja moj drug sa barikade.
Kaže, 25 godina nije pomislio da ode, da pokupi ženu i decu, da stavi katanac na kuću i prosto ode. Sad ga i to pitanje kopka. Razara mu dušu. Nameće mu se i dan i noć. Ne sme da ga pomene ni ženi ni deci koja su odavno odrasla.
A, zna da svi o tome misle, svako za sebe.
"Šta je nagore? Poniženja kojima smo izloženi i stanje sa kojim se suočavamo a u kome nema ni truna nade. Dvadeset pet godina, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju samo je gore. Ispada da je stanje od pre četiri-pet godina bilo pesma za ovo kako nam je sad. Deca su mi odrasla u ovom beznađu, ne verujem da ćemo dozvoliti da nam i unučad rastu sa albanskim specijalcima pod prozorom. Često razmišljam, koliki li su, kakvi li su gresi nas Srba ovde, svih Srba kad smo ovako dočekali. Ili je ovo samo iskušenje od Boga, a on iskušava one koje voli, one u koje se nada. I ranije je bilo teško, nisu naši preci živeli i svili i kadifi, nego su se borili, nisu odustajali, pitanje je jesmo li mi dorasli ovom šta nam se dešava i sprema", priča mi prijatelj sa Jarinja i Rudara i veli, post je, a svaki post donese još teže iskušenje – "nemoj ovo pisati".
"Možda sam ti rekao i nešto što nije trebalo, ponesu me emocije", kaže mi.
A Božićni post samo što je počeo, kad on prođe, neće dugo, dolazi Vaskršnji, još teži i dolaze nova iskušenja. Za ono malo stradalnog naroda što je ostao na Kosmetu, i za nas koji sve to gledamo onako, sa strane, gledamo, a ne tiče nas se mnogo.
Čak nam je i dosadilo...
Live
