Aktuelni ultimatum EU, isporučen Srbiji i "Kosovu", rezultat je više od 20 godina frustracija u odnosima EU i Srbije, kao i između EU i "Kosova", navodi ekonomista Branko Milanović u osvrtu na situaciju koju živimo poslednjih pet dana, nakon posete pet zapadnih emisara Beogradu i Prištini.
Osnovni razlog su izneverena očekivanja, tvrdi Milanović, do skora jedan od vodećih ekonomista Svetske banke, jer "EU ima sve manje da ponudi Srbiji", a data obećanja nemaju kredibilitet. Prema njemu, "EU može da ponudi samo štapove, bez šargarepe".
"Evropska unija me podseća na siledžije koje su se motale oko moje srednje škole u Beogradu. Oni bi prišli mlađim đacima i ponudili da im prodaju ciglu. Klinac bi rekao: 'Ali meni ne treba cigla.' Siledžija bi uzvratio: 'O, da, znam da ti treba, i koštaće te deset dinara.' Uplašeni dečak bi platio 10 dinara znajući da bi ga, ako bi se suprotstavio, nasilnici tukli, udarali u glavu, šutirali – i ipak bi mu, na kraju, deset dinara izvukli iz džepa. Taman tako Evropska unija danas dolazi u Srbiju", slikovito opisuje Milanović na svom blogu "Global inekvoliti end mor".
Iako tekst ultimatuma nije poznat, nije teško da se shvati šta bi on mogao da sadrži, procenjuje najcitiraniji srpski ekonomista. U opticaju su obustava pregovora sa EU, ukidanje fondova koje Srbija dobija kao kandidat za članstvo, uvođenje viza, obeshrabrenje evropskih investitora, zabrana pristupa kratkoročnim kreditima, pa čak i kreditima MMF-a, Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, pa sve do pravog embarga i zaplene imovine, jer, podseća, rezerve Narodne banke i novac mnogih kompanija nalaze se u inostranstvu.
Problem tramvaja
Ne morate da budete ekonomski ekspert pa da shvatite da sankcije nisu nimalo prijatne i da je cena velika - dovoljno je da ste živeli u Srbiji devedesetih. Pitanje je kolika je ta cena danas i ko će morati da je plati?
"Važno je razumeti da bi takve visoke troškove preuzelo 99 odsto stanovništva za koje prihvatanje ultimatuma ne čini nikakvu ekonomsku razliku. Možda bi samo jedan posto srpskog stanovništva, onih koji žive na Kosovu, moglo da izgubi neka prava zbog neekonomskih zahteva sadržanih u predlogu EU... odbijanje bi značilo gubitak za 99 odsto ljudi da bi bila omogućena neka, možda neostvariva zaštita za jedan posto ljudi", tvrdi Milanović.
Iako je možda Milanovićeva matematička i ekonomska računica besprekorna, neodoljivo podseća na "problem tramvaja". U jednom od omiljenih filozofskih paradoksa, vi ste skretničar u tramvaju koji nekontrolisano juri šinama. Imate opciju da na račvanju povučete polugu i ubijete jednu osobu ili da ne uradite ništa i ubijete njih pet. Iako u startu većina bira "manje zlo", tj. da ubije jednu osobu, mišljenje se menja kada shvatite da "jedna osoba" možete da budete vi, ili neko vama blizak.
Dilema o(p)staje već decenijama, da je svako rešava po svom nahođenju. Čini se da nijedan odgovor nije etički, što ipak ne znači da treba da otkačimo etiku i okrenemo se ekonomiji.
Rizikovanje ekonomskih troškova za većinu stanovnika zbog ostvarivanja "nekih prava" za "samo jedan odsto" Srba na KiM svakako nije ispravna matematička kalkulacija, ali suprotna opcija je siguran put za deljenje Srbije bez ostatka, trasiran još tokom raspada SFRJ. Ne morate biti profesor matematike da biste razumeli, dovoljno je da ste živeli u Srbiji devedesetih.
A kad smo kod već troškova, "prema podacima Svetske banke na teritoriji KiM ima dostupnih nalazišta ruda u vrednosti od nekoliko stotina milijardi evra", rekao je politički analitičar Cvijetin Milivojević, dodavši da je "najneizdrživija šteta ostanak bez 17 procenata teritorije i da se od Srbije očekuje da odseče sebi nogu".
Prema rečima ekonomiste Branka Pavlovića, mnogo se veća cena plaća ako ste poslušni Zapadu, nego ako mu se suprotstavite.
Jer Kosovo nije katastarska parcela - mada je strani emisari tako tretiraju - već istorijska, politička i kulturna kolevka srpskog naroda, neotuđivo srasla sa njegovim tkivom. I kao svaki deo tela - nema cenu.
Od građanskog rata do NATO okupacije
Ako bismo odbili ultimatum, nastavlja Milanović opservaciju, to bi ojačalo nacionalizam, jer bi postalo jasno "da nas Evropa ne želi i mrzi" i "da hoće da nas unište", a Rusija bi to prihvatila "oberučke", jer joj, po njegovim rečima, odgovara da se Zapad bavi još nečim osim Ukrajinom.
Došlo bi do eksplozije nacionalizma u uslovima smanjenog BDP-a (više od pet do deset odsto BDP-a u prvoj godini), a "javnost bi se ozbiljno podelila između onih stranaka koje bi potpuno odbijale pregovore i pristalica novih pregovora sa EU". Milanović ne isključuje ni mogućnost građanskog rata, pa čak ni formalnu NATO okupaciju Srbije, pošto smo okruženi članicama NATO-a.
"Kao i u Drugom svetskom ratu, skoro iste zemlje bi mogle samo da umarširaju", predviđa ovaj ekonomista, pa se i sam podseća "prethodnih ultimatuma koji nisu baš veseli", poput prihvatanja Trojnog pakta sa silama Osovine 1941. godine.
U pravu je Milanović. Istorija kaže da je kratko trajao jer je došlo do puča i jer su ljudi izašli na ulice uzvikujući "Bolje rat nego pakt", pa nas je posle "ubila ta prejaka reč". Sad se javljaju glasovi koji kažu da je pakt, ipak, trebalo prihvatiti jer bi zemlja izbegla masovne žrtve i razaranja. Cena: stati na stranu nacizma i fašizma. Za neke sitnica, za druge nedopustivo žrtvovanje moralnih načela i prećutna saglasnost za ubijanje miliona Jevreja, Roma i mnogih drugih koji nisu bili po volji arijevcima.
Bio je to "problem tramvaja" koji je tadašnja Jugoslavija rešila tako što je skrenula tramvaj na onu "jednu osobu" - samu sebe.
Kosovo za ciglu
No, da se manemo etike koja danas zvuči tako arhaično. Ekonomija je nova etika, kažu.
Milanović upozorava da bi, u slučaju da se ne prihvati ultimatum, došlo da smanjenja trgovine, jer "Srbija više od dve trećine trgovine obavlja sa Zapadom". Smanjio bi se izvoz, BDP, "presahnule" bi strane investicije iz EU, nezaposlenost bi se povećala, realni prihodi pali, a mladi bi sve više bežali iz zemlje.
Poput devedesetih, procvetala bi "siva ekonomija", trgovina narkoticima i kriminalne grupe, koje bi, navodi, ignorisale policiju i organe vlasti.
"Što bi situacija duže trajala, pregovaračka pozicija Srbije bila bi sve slabija", tvrdi Milanović, te bi posle "četiri-pet godina Srbija ponovo pokazala znake spremnosti da pregovara, ali bi njen relativni položaj bio gori nego što je danas".
Ekonomski uticaj sankcija je nesumnjiv, ali treba imati u vidu da su devedesete tri decenije iza nas. Fukujamin "kraj istorije" koji je tada bio lajt motiv celog Zapada slavio je pobedu liberalne demokratije i tržišne ekonomije.
U međuvremenu se pokazalo da "istorijske pobednice" niti su liberalne, a još manje demokratične, te da se za principe "slobodnog tržišta" najviše agituje u postkomunističkim zemaljama. Za efekte ne morate da budete ekonomski stručnjak, dovoljno je da ste živeli u Srbiji posle 2000. godine.
Politički i ekonomski ultimatumi nisu ništa novo, već odavno ih zapadni glasnici "kraja istorije" pronose Srbijom, obučeni u kostime evropske ili američke birokratije, koja "Srbiji želi da napreduje na evropskom putu". Danas je situacija, ipak, drugačija.
Svetski ekonomski poredak u kome su SAD bile neprokosnoveni vladar, a dolar vodeća valuta sada se menja, pisao je nedavno "Fajnenšel tajms". Kina, Indija, Rusija, arapske zemlje i mnogi drugi delovi sveta sve više se povezuju, "stavrajući novu vrstu globalizacije". Monetarni sistem zasnovan na dolarima već se dovodi u pitanje, pre svega kroz širenje dedolarizacije i digitalnih valuta centralnih banaka.
I sam Milanović je objasnio za "Blumberg" da je do "povlačenja globalizacije uglavnom došlo zbog drugačijeg percipiranja Kine od strane Amerike, ali kasnije i zbog sankcija koje su mnoge države uvele Rusiji".
"Globalizacija je bila bazirana na ideji da su kompanije u stanju da planiraju na dugi rok jer su sigurne da im niko neće uzeti imovinu. To je bila glavna stvar globalizacije - da možete da imate imovinu u Kini, Burmi, Ukrajini, Rusiji i da je sigurno i da će ti lanci funkcionisati. Sada sve to morate da preispitate", naveo je on.
Milanović je ponovio i ono što se svima čini očigledno, da "male države ne mogu da imaju ekonomske poteze nezavisno od velikih".
Potpuno tačno, uz napomenu da je u taboru velikih došlo do geopolitičkog komešanja i da se situacija promenila, pa sada Amerika i Evropska unija ne mogu "kao siledžije iz srednje škole" da vas teraju da kupite ciglu, koja vam ne treba, i da je, štaviše, platite delom teritorije.