Logor "Silos" u Tarčinu kod Sarajeva, imao je sve elemente koncentracionog logora "Aušvica", kojem je, uistinu, nedostajala samo gasna komora.
U njemu je bilo zatočeno oko 600 Srba, a 24 osobe preminule su zbog posledica fizičkog mučenja i gladi.
Poslednji zatvorenici logora sa najdužim stažom u Bosni i Hercegovini, pušteni su na slobodu 27. januara 1996. godine. Tada su zatvorena vrata pakla i zla, o kojem su zatočenici "Silosa" slušali, misleći da su torture u nacističkim logorima, ostale utemeljene u dalekoj 1945. godini.
Prvi zatočenici ovog logora bili su zarobljeni vojnici – rezervisti iz kasarna bivše Jugoslovenske Narodne Armije. Počev od 20. maja 1992. godine, muslimanski vojnici Armije BiH počeli su sa privođenjem Srba na "informativni razgovor", da bi nešto kasnije bili dovođeni u "Silos".
U ovim ćelijama, prema rečima svedoka i preživelih, skoro da nije bilo osvetljenja. Dopirala je sa jednog malog prozora dnevna svetlost, koji je bio na visini od 10 metara. Zatvorenici su neprekidno bili u ćelijama, a izlazak na vazduh im nije bio dozvoljen.
"Tek novembra 1993. godine, u prisustvu stražara dozvoljena je nekolicini zatvorenika šetnja", piše u jednom od svedočenja.
Bilo je tu zatvorenika svih uzrasta, od 13 do 85 godina, a najviše srpskih civila koji nisu ratovali, odnosno nisu bili članovi nekih vojnih formacija JNA ili VRS.
"Nisam video ništa gore od ovog logora"
Muslimanske vlasti BiH su sve logore u kojima su držani Srbi od 1992-1996, pa i logor "Silos", vešto sakrivali od međunarodnih organizacija koje su za vreme rata dolazili u Bosnu i Hercegovinu.
Sredinom novembra 1992. godine ekipa britanske televizije prvi put je došla u posetu "Silosu". Prikazana im je samo ćelija broj jedan, a zatvorenici su dobili više hrane tog dana, kako bi se sav užas kroz koji prolaze Srbi, britancima činio manjim.
Međunarodni "Crveni krst" je svoju delegaciju prvi put poslao u ovaj logor tek 26. novembra 1992. godine. Njih je predvodio Mark de Perot, poreklom iz Švajcarske. On nije razumeo srpski jezik, već je imao muslimanskog prevodioca Suada, iz Mostara. Nakon posete logoru "Silos", Perot je bio razočaran, rekavši da ništa gore nije video. Zahvaljujući toj poseti, početkom decembra 1992. godine zatvorenici su, prvi put nakon toliko vremena, dobili ćebad i pakete hrane. Čak im je i sledovanje vode povećano, na "velikih" deset litara po ćeliji.
"Ja sam im bila za sve kriva. Tukli su me, pretili da će ubiti i mene i kćerku, čak su me skinuli nagu i isekli odeću da nemam šta da obučem, pucali na mene, nakon čega sam prebačena u bolnicu u Tarčinu", rekla je jedna od zatočenica Radojka Pandurević za srpske medije. Ona je potvrdila da su tadašnji zvaničnici u Vladi BiH, među kojima su i sadašnji poslanici u parlamentu BiH, dolazili u "Silos" i bili upoznati o dešavanjima u logoru.
"Alija Izetbegović je dva puta bio u blizini "Silosa". Dolazio je helikopterom, a dolazio je i kada je bila poslednja ofanziva na Hadžiće, kada je pružio podršku svojoj vojsci. Znači, svi su znali za taj logor", napomenula je Radojka.
U Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Oseniku u sarajevskom naselju Pazarić, danas je služen parastos stradalima, nakon čega su se ispred objekta nekadašnjeg logora okupili preživeli, kao i potomci stradalih zatočenika kako bi im odali počast.
Predsednik Saveza logoraša Republike Srpske Ane Mihajlov rekao je da je logor "Silos" jedan od brojnih logora na području BiH, ali da je specifičan po tome što je formiran u maju 1992. godine, a rasformiran tek 27. januara 1996. godine, odnosno više od dva meseca nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma.