Skraćivanje nastave sa tradicionalnih 45 minuta na pola sata dobro je poznato svima koji su prošli kroz srpski obrazovni sistem – bezbrojni štrajkovi, pandemija, blokade i druge nacionalne krize, uvek najpre pogode učionice i ustavom zagarantovano pravo dece i omladine na pristup kvalitetnom obrazovanju.
Inicijativa da se skrate časovi, ovog puta dolazi kao implicitno priznanje da je školstvo izgubilo moć da oblikuje karaktere novih naraštaja.
U kancelarijama Ministarstva prosvete "glasno se razmišlja" o skraćivanju časova sa 45 na 30 minuta, obrazlažući to fenomenom difuzne pažnje kod dece naviknute na brze digitalne sadržaje.
Ovaj predlog, međutim, liči na pokušaje da se simptom tretira umesto uzroka – osnovno pitanje nije koliko dugo deca mogu da slušaju, već šta slušaju i kako im se predaje.
Dok se raspravlja o trajanju časa stručnjaci upozoravaju da je srž problema u zastarelom pasivnom modelu nastave iz 19. veka koji decu ne angažuje i ne priprema ih za svet u kom žive.
Profesorka srpskog jezika i književnosti Biljana Kovačević rekla je da joj se čini da je to ispitivanje javnog mnjenja i da na ovaj način ljudi iz Ministarstva prosvete žele da provere šta javnost o tome misli.
Profesorka Kovačević naglašava da je, površno gledajući, videla da većina ljudi nije za to, a da su razlozi raznovrsni.
"Mislim da to nije dobra ideja, zato što biste na taj način udovoljili onim problemima koji se danas javljaju u dečjoj psihologiji, a to je slaba pažnja", rekla je Kovačevićeva za "Jutro na RT".
Istakla je da u psihologiji postoji takođe nešto što se zove "zona narednog razvoja".
"Ukoliko ugađate detetu i njegovim potrebama, onda ćete uvek biti tamo gde je on, a ne tamo gde bi on trebalo da se popne i da stigne", objasnila je profesorka Kovačević.
Kako je istakla, ako mi kažemo da je dečja pažnja sada slaba, usled svega čime smo okruženi i da moramo toj pažnji da udovoljimo tako što ćemo čas skratiti na 30 minuta, mi time zapravo idem unazad, a ne unapred.
"Vi morate da učite dete da bude sve sposobnije, da izdrži, jer će to dete sutra biti hirurg. Šta će ono? Izaći iz operacione sale nakon 20 minuta i reći 'ja ne mogu da izdržim, neka neko drugi preuzme ovo', pa će 20 hirurga izvoditi intervenciju koja traje šest sati? Jednostavno to nije dobro", smatra ona.
Ističe da moraju da se postave viši ciljevi detetu, da bi ih ono dostiglo.
"Ovo je ugađanje detetovim potrebama, a to je da ne može da izdrži čas od 45 minuta", rekla je Kovačevićeva.
Napominje da je na više mesta pročitala i da se sa time slaže, da čas zapravo ne traje 45 minuta.
"Dođete do učionice, prozovete da vidite ko je odsutan, upišete čas u dnevnik, započnete razgovor koji ne mora biti povezan samo sa gradivom, pripremite ih za atmosferu na času i tek onda počinjete", naglasila je Kovačevićeva, dodajući da je to u idealnim uslovima pet, ali da nekada može biti i deset minuta.
Ističe, da, prema tome, nije to čas od 45 minuta i ako ga skratimo na 30 minuta, da će to biti čas od 20 minuta.
"Šta mi možemo da uradimo za to vreme? Ništa", konstatovala je profesorka Kovačević.