Druže se sa orlovima i vukovima: U Tičje Polje ne stižu vesti, neka ih... Imaju oni i svojih briga

Čitavo Tičje Polje - njih četovoro! U jednoj kući sam živi Goran Lazović, u drugoj Kosan Lazović sa ženom Radojkom i sinom Milom. I - to je sve. Ostale kuće u selu odavno su prazne, neke su naslednici obnovili, svrate u njih leti, druge, brvnare uglavnom, samo što nisu popadale po vetrom i snegom, pod smetovima koji će pokriti selo za koji dan.

Kosan Lazović, u ove zimske dane kada u selu i nema nekog posla, ponekad po vazdan luta pustim stazama između kuća. Kad mu dosadi tišina popne se na kameno uzvišenje iznad sela i gore u predvečerje sluša kako sa Ozrena, puste planinčine iznad njegove kuće, zavijaju kurjaci ili, kako tamo ka crnogorskim planinama klikću orlovi, dok se spremaju za konak.

U Tičjem Polju, seocetu iznad Brodareva, četrdesetak kilometara od Prijepolja, ne tako davno, "živo" je bilo dvadesetak kuća, živelo je u brvnarama ponekad i do stotinu duša. Kosan dobro pamti ta vremena a kad počne da priča o njima zapne mu reč u grlu i brzo promeni temu. Sramota ga od ljudi i Radojke da zaplače.

"Koliko je samo po selu bilo dece, graja se čula po čitav dan između brvnara", priseća se i Goran.

Sem te činjenice, da u selu više nema naroda, sve drugo u Tičjem Polju ostalo je kako je bilo pre pedeset, šezdeset, ili stotinu godina. Ni Kosan, iako mu je već osamdeset druga godina nije se mnogo promenio.

Jeste ostario, ali, ponekad za vedrih zimskih noći, kad se nebo zacakli a zvezde zatrepere na surovom mrazu, izađe na uzvišenje, odmah iznad njegove brvnare pa mu se gore, isto kao kada je bio mali, učini da nekim podužim prutom ili tojagom može dohvatiti nebo ili Mesec!

Po kamenjaru iznad kuća Lazovića rastu iva i lincura, ispod kuća zemlja je plodnija, u sred povelikog polja ima i jedan veliki izvor. Iznad su Kosanove livade sa kojih se vide, kao zupci testere, poređani vrhovi crnogorskih planina, ispod je neka duboka klisura.

"Ponekad, uveče, izađem pred kuću, okolo - mrtva tišina, ama, da se barem psi čuju da zalaju, čak ni to. Onda se sa druge strane doline čuju bronze na mojim govedima kad ih izvedem u kotar i bude mi lakše. A, ponekad, naročito kad stegne mraz, zavijaju vuci odozgo sa Ozrena, pa se čoveku lepo podigne kosa na glavi. U jednu ruku strašno, opet – kurjaci su nam jedine komšije u selu i znak da gore, po šumi, ima neko živ. Samo da vidiš kako je, u jesen, kad su kiše i magla, jeziva pomrčina u Tičjem Polju, a kad je pun Mesec i još sneg, onda svo selo sija kao da je stotinu sijalica upaljeno", pre koji dan prepričavao mi je Kosan kako izgledaju noći u Tičjem Polju.

Ko nije gledao mesečinu po planinskim uzvišenjima oko Tičjeg Polja kad padne sneg i kad stegne mraz, taj i ne zna šta je lepota. Kao da je neka sila sve biser do bisera prosula po čitavom selu i brdima okolo.

Kosan zazimio šest krava i jedno june, kaže, samo toliko, ne mogu više ni on ni Radojka da, kao nekad, hrane petnaestak, dvadeset ili 25 krava.

"Joj, koliko bih ja mogao raditi samo da me ne bole noge. Ponekad poletim za kravama, ili ka kotaru da im položim, sve mislim, onaj sam stari, a, nisam više. Ostarilo se", veli mi Kosan.

Ne pominje, a znam, strepi od onog dana kad će ga starost sustići, kad više neće moći sa kosom i vilama u livadu, kad više neće moći da sadene stogove sena velike kao kuća. I, kako će tada, kud će tada Kosan iz Tičjeg Polja, kad za drugačiji život niti je znao niti ga je zanimalo, kad, otkako zna za sebe živi baš ovako kao sada.

Nema toga ko je ušao u Kosanovu kuću a da Radojka pred njega nije iznela sira i kajmaka i heljdopitu, ili pitu od tikve i paprike punjene pavlakom. Ni to se kroz godine koje neumitno prolaze nije u Tičjem Polju promenilo.

Čudi se Kosan što veći sneg u Tičjem Polju već nije pao. Srećnih godina za Vrače, ili Đurđic, a tek za Savindan u selu je sneg bivao do pojasa, sad, tek što su jabuke popadale sa grana, žutela se do pre koji dan pod njegovom kućom livada puna sasušene trave.

"Kupili smo za zimu i brašna i soli i šećera, i ulja i svega da do Đurđevdana ne moramo u Brodarevo. Samo nek je sve živo i zdravo", kaže.

Oko Kosanove kuće, na sve strane dokle pogled puca - planina. Gledano odozdo, krov njegove brvnare dohvata do samog neba, a u jesen, kad se vreme pokvari, oblaci koji se izvlače odozdo iz klisure, sve zapinju za šljeme (prim. aut. horizontalna linija koja predstavlja vrh krova) Kosanove kuće.

Za dane koji dolaze, a pitanje je dana kada će Tičje Polje zavejati kakva jača mećava, Kosan već ima gotov raspred:

"Ujutru kad ustanem najpre ću okidati prtinu do štale. Onda ću očistiti štalu, pa ću položiti govedima, onda ćemo Radojka i ja pomusti krave, pa ćemo se vratiti kući na doručak. Oko podneva ponovo ću nahraniti krave, ako je dan lep malo ću posedeti na podini da se ugrejem, pa ću na ručak, pred veče ponovo ćemo pomusti krave, pa ću im položiti, pa sve tako i sutra i prekosutra i svaki dan", priča mi Kosan.

Do Lazovića kuća i Tičjeg Polja u ova teška, zla vremena, priče o ovim aktuelnim krizama, ratovima, virusima, propastima, inflacijama, skupoći, sukobima, stradanjima, kraju istorije, slabo, ponekad i danima i nedeljama ne stižu. U Lazovića kuće provale jedino kad Kosanu neki zalutali lovac, turista ili tek neki planinar donesu novine ili, ponekad uveče kad Kosan uključi televizor da pogleda dnevnik. Te vesti Kosana i njegove u kući mnogo i ne zanimaju. Oni imaju svoj svet i svoje brige.

Nekako se te vesti, prosto rečeno, ako i stignu do Tičjeg Polja, ne uklapaju u ove predele božije lepote i božijeg mira. A Kosan, Radojka, Mile i Goran ništa mnogo i ne propuste ako te vesti i ne stignu do njih.

Lakše im je ovako, gore u Tičjem Polju u onoj rajskoj lepoti.

Ne treba to kvariti.

Tih vesti neka, nek ostanu nama, mi sa njima živimo, mi u njima uživamo, mi bez njih ne možemo ni minut, a kamoli dan ili sat da sastavimo.

A Kosan i njegovi mogu. Imaju oni u Tičjem Polju drugih briga. Kad će sneg, hoće li imati hrane za stoku do proleća, da neka zimska oluja ne poobara stogove sa senom, da ne skine crep sa štale. Kosanu su ti problemi mnogo važniji od ovih naših, belosvetskih briga koje na nas jurišaju po vazdan.