Na današnji dan pre 27 godina započela je konferencija u Rambujeu sa ciljem pronalaženja rešenja za situaciju na Kosovu i Metohiji.
Od predstavnika Srbije je tada traženo da prihvate da će se o statusu KiM odlučivati na referendumu, a Kontakt grupa je takođe predviđala da će u južnoj srpskoj pokrajini biti prisutne NATO snage s ciljem nadzora i podrazumevalo se slobodno kretanje njihovih trupa.
Iako su predstavnici kosovskih Albanaca odbijali u prvo vreme da bilo šta potpišu, niti da se uopšte sastanu sa predstavnicima Srbije, u završnoj fazi u Kleberu oni su potpisali tekst koji je Srbiji nametan bez prethodnog razmatranja.
Za mesto održavanja međunarodne konferencije određen je Rambuje, dvorac koji se koristi kao jedan od rezidencijalnih objekata francuske vlade, smešten približno 40 kilometara jugozapadno od prestonice Francuske. Skup je organizovan po nalogu Kontakt grupe, koju su sačinjavale SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Rusija.
Za posrednike, medijatore, određeni su Kristofer Hil iz SAD, Boris Majorski iz Rusije i Volfgang Petrič koji je predstavljao EU. Kontakt grupa je na ministarskom sastanku u Londonu 29. januara 1999. utvrdila osnovne smernice na temu budućih pregovora o statusu KiM.
Vlada Srbije odluku o upućivanu delegacije u Rambuje donela je 4. februara, a delegaciju Beograda predvodio je tadašnji potpredsednik Vlade Ratko Marković, pri čemu su tri četvrtine od 13 članova delegacije bili predstavnici etničkih zajednica sa KiM.
U delegaciji su bili i Vladan Kutlešić, Nikola Šainović, Vladimir Štambuk, Vojislav Živković, Guljbehar Šabović, Zejnelabedin Kurejši, Faik Jašari, Sokolj Ćuse, Refik Sinadinović, Ibro Vajt, Ljuan Koka i Ćerim Abazi.
Albansku delegaciju činili su Azem Sulja, Bajram Kosumi, Bljerim Šalja, Bujar Bukoši, Edita Tahiri, Fehmi Agani, Hašim Tači, Hidajet Hiseni, Ibrahim Rugova, Idriz Ajeti, Jakup Krasnići, Mehmet Hajrizi, Ram Buja, Redžep Ćosja, Veton Suroji i Džavit Haliti.
Pozdravnim govorom predsednika Francuske Žaka Širaka i uvodnim izlaganjem kopredsedavajućih, ministra inostranih poslova Velike Britanije Robina Kuka i Francuske Ibera Vedrina, otvoren je 6. februara 1999. sastanak u Rambujeu.
Već sledećeg dana delegaciji Srbije uručen je tekst nazvan "Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosovu", čiji je sastavni deo bio i okvirni sporazum i aneksi na temu predloženog ustava tzv.Kosova, kao i izborni uslovi.
Prema planu Kontakt grupe trebalo je da pregovori traju sedam dana, uz eventualno produženja ne duže od još jedne sedmice. U Rambuje je tada stigla i Medlin Olbrajt, dok je iz Srbije je, zbog nezadovoljstva neformalnim razgovorima Markovića i Kutlešića, naknadno upućen Milan Milutinović, kako bi dalje predvodio delegaciju.
Delegacija Srbije potpisala je 9. februara 1999. godine 10 polaznih principa Kontakt grupe, dok je delegacija kosovskih Albanaca odbila da ih potpiše. Potom, od 16. februara godine počeli su sastanci eksperata delegacije Srbije sa ekspertima Kontakt grupe, a delegacija kosovskih Albanaca odbila je sastanke sa ekspertima Srbije.
Na ministarskom sastanku Kontakt grupe u Rambujeu 20. februara 1999. godine, odlučeno je da se pregovori produže do 23. februara, najkasnije do 15 sati tog dana. Delegaciji Srbije uručeni su 22. februara 1999. godine, uveče, tokom sastanka sa medijatorima, aneksi 2, 5 i 7 privremenog sporazuma. Aneks 2 se odnosio na rad policije, a ostala dva na temu sprovođenja sporazuma. Delegacija Srbije nije ih primila.
Činjenica da je Boris Majorski tvrdio da oni nisu ni razmatrani doprinela je stavu delegacije Srbije da budu odbijeni. Na dan isticanja roka, 23. februara, srpskoj delegaciji je uručen delom izmenjen tekst sporazuma. Pritom je u propratnom pismu objašnjeno da Majorski, predstavnik Rusije, nije saglasan sa glavama 2 i 7, mada je on ipak potpisao tekst.
Saopštenje koje usledilo posle ministarskog sastanka Kontakt grupe sadržalo je navod da su se strane obavezale da će prisustvovati konferenciji koja će razraditi sprovođenje, počev od 15. marta u Kleberu u Parizu.
Delegacija Srbije otkrila je da je na razgovorima u Rambujeu došlo do "značajnog napretka" i pomenuta je autonomija uz poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije i tadašnje SRJ. U izjavi delegacije kosovskih Albanaca, međutim, insistiralo se da posle trogodišnjeg prelaznog perioda na KiM sledi referendum.
Potom, 5. marta, u Beogradu, u izjavi delegacije Srbije, naglašeno je da su razgovori u Rambujeu "privremeno prekinuti i bez konkretnog rezultata (...) na političkom sporazumu predstoji dalji naporan rad".
Tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović i čelnik delegacije, upućuje potom pisma ministrima inostranih poslova zemalja članica Kontakt grupe, u kojima naglašava da postoji manipulacija te da se radi o tekstu koji nije razmatran, niti prihvaćen u Rambujeu.
Ministrima spoljnih poslova Kontakt grupe prosleđen je tokom sastanka u Kleberu tekst s predlogom "osnovnih elemenata suštinske samouprave na Kosovu". Zvanično je odgovoreno, sutradan, da je Kontakt grupa jednoglasno zaključila da nikakve suštinske promene političkih delova teksta od 23. februara nisu moguće.
Delegacija Srbije zatim je molila da se organizuje direktan sastanak sa delegacijom kosovskih Albanaca, što su ovi odbili. Naredni korak bio je, 19. marta, jednostrano potpisivanje predloga sporazuma iz Rambujea od strane delegacije kosovskih Albanaca.
Kontakt grupa je odmah saopštila da je "kosovska delegacija prihvatila sporazume iz Rambujea u celini", a da "jugoslovenska delegacija ne samo da to nije učinila nego je pokušala da ponovo ospori sporazume iz Rambujea".
Kontakt grupa je tada zvanično zaključila da dalji pregovori nemaju smisla "osim ako se Srbi ne izjasne da prihvataju Sporazum".
Verifikatori OEBS-a započinju povlačenje sa KiM 19. marta, a Ričard Holbruk pet dana kasnije dolazi u Beograda uoči bombardovanja SRJ da razgovara još jednom sa Slobodanom Miloševićem. Iste godine 24. marta usledila je NATO agresija na SRJ.