Hrvati ponovo na istočnom frontu: Kako ministar odbrane preti Moskvi i Putinu

Osokoljen trojnim paktom sa Albanijom i Kurtijevim tzv. Kosovom, uz najavu da će Hrvatska već početkom marta napuniti kasarne regrutima, hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić ovih dana, kao da je prespavao poslednjih par meseci, ničim izazvan, ponovo je iskočio iz aktuelnih geopolitičkih trendova i tokova.

Dok američki predsednik Donald Tramp biranim rečima komunicira sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom, nemački kancelar kao đavo od krsta beži od pominjanja 22. juna 1941. i 9. marta 1945. i simbolike koju nose ti datumi, i najavljuje kako se sa Rusijom ipak mora pregovarati, a francuski predsednik Emanuel Makron pokušava da dođe u Moskvu, ali ne preko Borodina, Malojaroslaveca i reke Berezine, i ne sa armijom od 691.501  vojnika, nego podvijenog repa – Anušić preti Rusiji.

Hrvatski ministar u intervjuu jednoj svetskoj televiziji, usred Zagreba, doslovce je izjavio sledeće:

"Evropa militarizacijom i odbranom neće učiniti ništa izvan toga što se zove odbrana. Ne treba se toga bojati. Evropa je započela sa sustavom koji će zaštititi Evropu. Da je Ukrajina pala u ruke Rusije, danas bi rat bio puno bliže nego što je sada. Ukrajina igra ulogu Vukovara 1991. u Hrvatskoj. Vukovar je tri meseca zadržao srpsku, jugoslavensku vojsku, polomio im je zube, oslabio ih je. Ukrajina to čini u ime cele Evrope, drži Ruse daleko. Dala je četiri godine Evropi da se pripremi. Nema bojazni od nekontrolisanog sukoba. Da ne bi došlo do sukoba, treba da budemo dovoljno jaki. Bolje mir jer, ako krenemo mi, mogli bismo im slomiti zube kao što smo činili u povijesti".

Naš izbor

Slom "ujedinjene Evrope" pod Staljingradom: Istorija se ponavlja

Zgranuta hrvatska javnost u ovoj izjavi odmah je našla najmanje dve sporne odrednice.

Prvo, koga u ovoj izjavi Anušić podrazumeva pod zamenicom "mi"? Da li samo Hrvate koji će sami na Rusiju, da "Rusima polome zube", ili na čitav NATO, odnosno Kolektivni zapad, i to u situaciji kada i Tramp i Merc i Makron ni ne pomišljaju ništa slično, i drugu, kad "smo" to "u povijesti" i gde, "mi Hrvati polomili zube Rusima"?

Koliko se iz povijesti zna, poslednji put kad su Hrvati, onako baš organizovano, puni entuzijazma išli na istočni front da "polome zube Rusima", bilo je pod Staljingradom u jesen i zimu 1942. i prvih meseci 1943. još za vreme NDH i Ante Pavelića.

Evo šta kažu nezavisni (h)istorijski izvori kako su tada prošli:

U Staljingrad još s početka jeseni 1942. godine otpravljena je 369. hrvatska pješačka pukovnija (Verstärktes (kroatisches) Infanterie-Regiment 369), poznata i kao Kroatische Legion koja je već bila u Rusiji u sastavu 100. jeger divizije, odnosno 17. armije Vermahta. Jačina ovog sustava, sastavljenog od tri bojne, prva je na poziv Ante Pavelića godinu ranije formirana u Sarajevu, druga u Varaždinu i treća u Zagrebu, bila je između 6.200 i 6.500 ustaša. I sam Pavelić bio je preponosan pošto se početkom jula 1941. godine na njegov poziv da se jave dobrovoljci spremni da idu na istočni front da se bore proti boljševizma, za samo dva dana javilo 5.000 što Hrvata, što "hrvatskog cvijeća" iz BiH.

Pa dalje, navode povijesni izvori, legija se već posle prvih dodira sa Rusima, u bici kod Harkova, umesto da "Rusima polomi zube", suočila sa velikim problemom. Više od 100 legionara je pobeglo, neke je streljao preki sud 100. jeger divizije, a pukovnik Ivan Markulj već 13. septembra javio je kako u legiji "vlada nered, rasulo i nedisciplina". Po ovom izveštaju, "legionari kradu, pljačkaju, otimaju, pucaju noću, napuštaju jedinicu, bacaju oružje, siluju..."

Poslednja tvrđava globalizma: Rusofobija, krajnji stadijum evropske degeneracije

Međutim, kaže hrvatska povijest, bojne su brzo utegnute, pa je nemačko zapovedništvo s divljenjem počelo da hvali hrvatske legionare za iznimnu hrabrost, mnogi su odlikovani  Hitlerovim "Željeznim križom", poput Ivana Markulja, Eduarda Bakarca i još šest časnika.

Već 27. rujna, odnosno septembra 1942, pukovnija sudeluje u napadu na "Crveni oktobar" u Staljingradu, narednik Dragutin Podobnik osvaja jednu od zgrada fabrike i predaje je Nemcima, ali već sledeće noći kroz podzemne tunele u zgradu upadaju Rusi i narednih dana likvidiraju skoro čitavu 54. nemačku pukovniju. Za prvih par nedelja borbi u Staljingradu gine 120 legionara, 352 su ranjena, 50 je nestalo. Do 21. oktobra 1942. pukovnija je svedena na samo 983 legionara.

I tako sve do 23. novembra 1942, kada je hrvatska legija zajedno sa 6. Paulusovom armijom opkoljena u Staljingradskom kotlu. Komandant, pukovnik Viktor Pavičić izdaje detaljnu naredbu o klanju konja i pravljenju salama i raspodeli hrane samo onima koji su na prvoj liniji fronta, ali ne i za oni koji se po bunkerima skrivaju od dužnosti.

Januara 1943. pred kapitulaciju Paulusa, legija broji 443 pešadinca  i 444 artiljerca.

Na kraju, od 30. januara do 2. februara 1943. Čujkovu se u Staljingradu predaje 700 legionara od kojih brzo umire još 400.

Krajnji bilans hrvatske legije, odnosno pokušaja da se "Rusima polome zubi", je više od 5.000 poginulih u Staljingradu, deo onih koji su se predali ulaze u sovjetsku 1. jugoslovensku brigadu. U Hrvatsku se na kraju, iz sovjetskih logora, između 1947. i 1950.  vratilo tek 250 do 350 legionara, od 6.500 koliko je krenulo na Rusiju. Neki istorijski izvori tvrde da su poslednjih dana pre likvidacije staljingradskog kotla, hrvatski časnici davali sve što su imali da umesto za svoje legionare, u nemačkim avionima obezbede mesta za svoje ukrajinske ljubavnice!

Tako se, povjesno gledano završio poslednjih pokušaj Hrvata da "polome zube Rusima", a Anušiću ostaje da hrvatskoj javnosti narednih dana objasni na šta je mislio kada je izjavio ono što je izjavio.

Ako je pod zamenicom "mi", u one koji treba da krenu na Rusiju i "polome zube Rusima" ubrojio sadašnji NATO, ni tu povjesna situacija nije mnogo bolja, pa je hrvatski ministar i ovde debelo u problemu što se povjesnih činjenica tiče.

Ruski dom u Beogradu otvara izložbu posvećenu Danu pobede

Naime, u tadašnjoj "koaliciji voljnih", koja se sada ponovo okuplja i sprema na istočni front, mada su i Fridrih Merc i Makron poslednjih nedelja pred "orešnikom" počeli da vrdaju, bila je uz Hitlera skoro čitava tadašnja zapadne Evropa.

Od vojnika iz Italije, dobrovoljaca iz Francuske, 7.000 vojnika, Belgije, 8.000 dobrovoljaca, Holandije, 6.000 dobrovoljaca, Španije 47.000 vojnika, Danske, 6.000, sa zapada je na Rusiju juna 1941. krenula i Skandinavija, SS divizija Nordland, itd... Skoro pa čitava sadašnja "koalicija voljnih". Bili su tu te 1941. godine i bataljoni iz Rumunije, Mađarske, Slovačke, Hrvatske...

Kako su svi zajedno prošli, posebno pod Staljingradom, pod Moskvom, u Kursku, kod Vjazme, zna se, ali je Anušić, izgleda, neke lekcije iz povijesti propustio. A onaj, kaže stara mudrost, ko svoju istoriju ne upamti, osuđen je da je ponavlja...

Sada još samo preostaje da Anušić, vođen svojim najavama, kao Pavelić u julu 1941. godine, raspiše konkurs za dobrovoljce za istočni front da još jednom pokuša da "polomi zube Rusima".