Sretenje 1804: Kako je počela Srpska revolucija

Srbi s obe strane Drine, i u Srbiji i u Republici Srpskoj danas slave Sretenje – Dan državnosti Srbije i Srpske. Sretenje se slavi se u znak sećanja na početak Prvog srpskog ustanka 1804, čime je započela obnova srpske državnosti, kao i u spomen na dan kada je u Kragujevcu 1835. godine donet prvi ustav Kneževine Srbije.

Skupu koji je održan u Orašcu na Sretenje 1804. godine, prethodila je Seča knezova. Seča se odigrala 4. februara u Valjevu. Tada su Turci pogubili većinu najistaknutijih Srba: knezova, sveštenika, imućnih trgovaca, a posebno onih koji su se prethodno istakli u borbi protiv janičara u Kočinoj krajini.

Bilans "Seče knezova" je stravičan. Neke od najpoznatijih žrtava bili su knezovi Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin iz Valjeva, knez Petar iz Ćuprije... Stradala su i sveštena lica, poput Hadži Ruvima, arhimandrita manastira Bogovađa.

Sretenje najbolja prilika za okupljanje: Obeležavanje Dana državnosti Srpske i Srbije u Banjaluci

Mihajlo Pejić, protoprezviter zemunski, 3. februara piše mitropolitu Stevanu Stratimiroviću: "Tako o danas 72 mrtve glave, koje knezovske, koje svjaščeničeske, koje od proči, i sve ot poglaviti ljudi, i jednako mertve glave u Beograd donosu se..."

U pismu srpskih starešina od 3. maja 1804, upućenom Andreju Italinskom, ruskom poslaniku u Carigradu, uz opise nasilja dahija, navodi se cifra od 150 stradalih.

Potom je, na Sretenje, na saboru srpskih starešina u Orašcu kod Aranđelovca, u mestu poznatom kao Marićevića jaruga, doneta odluka o podizanju bune protiv dahija, a za vođu ustanka je izabran Đorđe Crni Petrović, koga su Turci prozvali Karađorđem – Crnim Đorđem.

Ovaj datum je nemački istoričar Leopold Ranke označio kao datum početka Srpske revolucije. Srpski ustanak protiv Turaka bio je događaj koji je ustalasao čitav ondašnji Balkan i Evropu, koja je do tada živela u senci Francuske revolucije i napoleonskih ratova.

Bio je to najveći narodni ustanak u sedam stoleća dugoj istoriji Osmanskog carstva, jedne od najmoćnijih imperija u ljudskoj istoriji. Kako pišu istoričari Leopold Ranke ili Leften Stavrijanos, ustaničke bitke su po svom obimu prevazišle i bitke Grčkog rata za nezavisnost.

Prvom srpskom ustanku prethodili su mnogi ustanci i bune protiv Turaka, poput onog u Banatu, ali je ovaj ipak najznačajniji, jer će se iz njega roditi moderna srpska država. Upravo je ova odluka u najvećoj meri oblikovala srpsku istoriju 19. i 20. veka. Srbi su, predvođeni odlučnim Karađorđem, započeli svoju mukotrpnu i dugotrajnu borbu za nezavisnost i slobodu.

Stižu čestitke: Ko je do sada čestitao Dan državnosti Srbije

Doduše, srpska borba za slobodu se nije okončala ratovima protiv Turskog carstva, Balkanskim ratovima, pa čak ni Prvim ni Drugim svetskim ratom. Ona se nastavlja sve do danas, kroz ratove za jugoslovensko nasleđe, tokom 90-tih godina prošlog veka, uključujući i rat koji je vodio NATO protiv Srbije. Srbi su narod koji se žilavo i uporno bori za svoju slobodu.

Srbi su se 1999. godine, prvi u Evropi, s oružjem u rukama suprotstavili Severnoatlantskoj alijansi, kao što su se, početkom pretprošlog veka, suprotstavili Osmanskoj imperiji, ili, tokom 20. veka, Austro-ugarskoj i Nemačkoj.

Naravno, ta borba je imala svoju cenu cenu. Ali, zapravo, sloboda nema cenu: rađa se, iz pepela i krvi. 

I, naravno: ni ovaj događaj se nije odvijao bez mešanja i direktnih uplitanja velikih sila. Tursku su, manje ili više otvoreno, podržavale Francuska i Britanija – najveće kolonijalne sile onog doba.

Francuska je "Porti pomagala savetima i uticajem", uključujući i vojne instruktore, Britanija ju je opremala savremenim artiljerijskim oruđima. Srbiju je podržavala jedino Rusija.

Događaje iz tog doba posebno upečatljivo opisuje narodna epika. U pesmi Filipa Višnjića "Početak bune protiv dahija" ovako se opisuje donošenje odluke turskih dahija da sprovedu "Seču knezova", kako bi zaustavili izbijanje ustanka: "Poći ćemo iz našega grada / Kroz našije sedamnaest nahija, / Isjeć' ćemo sve srpske knezove, / Sve knezove, srpske poglavice(...) / I popove, srpske učitelje, / Samo ludu đecu ostaviti, / Ludu đecu od sedam godina, / Pak će ona prava biti raja, / I dobro će Turke poslužiti".

Ta odluka je izazvala ogromno narodno ogorčenje, "Seča knezova", trebalo je da spreči izbijanje ustanka, ali je samo ubrzala događaje.

Si Đinping čestitao Vučiću Dan državnosti: Radujem se ponovnom susretu sa Vama u Pekingu ove godine

Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije najpre je predložen Stanoje Glavaš. Pošto je ovaj to odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja. Međutim, u vezi sa datumom održavanja zbora u Orašcu postoje neke nedoumice. Najčešće se uzima 2. februar 1804. po starom, ili 14. po novom kalendaru.

Inače, skup u selu Orašcu nije imao karakter predstavničkog tela, skupštine, narodne ili starešinske, kao institucije ili organa vlasti.

Bio je to improvizovani skup jednog dela starešina, uglavnom iz Šumadije. Prisutni su bili i hajduci Stanoja Glavaša. Karađorđe na ovom zboru nije izabran za narodnog vođu, već samo za vođu ustanka. On će zvanično postati vožd ustaničke Srbije nešto kasnije, 1811. godine.

Usledila je epoha upravo epskih bitaka. Već 18. marta 1804. srpski ustanici oslobađaju Valjevo i Rudnik, a 4. aprila Kragujevac. Dvadeset osmog aprila, na planinama Cera, u boju na Čokešini, porazili su Turke iz Bosne pod vođstvom Ali bega Vidajića (ovom prilikom, kako je zabeleženo, izginulo je preko tri stotine ustanika).

Šabac je oslobođen 3. maja, a istog dana Karađorđe, u Rakovici kod Beograda, održava ratni savet, sa koga su srpske vođe uputile pismo ruskom poslaniku u Carigrad sa zahtevom za pomoć. Potom ustanici opkoljavaju Beograd i uspostavljaju front na liniji Ostružnica-Žarkovo-Avala-Dunav. Već u junu, Porta je naredila bosanskom veziru Bećir-paši da ukloni dahije i dau Beogradskom pašaluku uspostavi "zakonitu vlast".

Ali, to je era anarhije u Osmanskom carstvu. Na ostrvu Adakale na Dunavu, 5. i 6. avgusta iste godine, vojvoda požarevačke nahije Milenko Stojković, sa četom od 50 ljudi, pogubio je svu četvoricu dahija: Aganliju, Kučuk Aliju, Mulu Jusufa i Mehmed agu Fočića.

Tokom Srpskog ustanka, u nizu bitaka, srpska vojska bila je uglavnom brojno inferiorna, ali to je nije sprečilo da se, često pod neposrednim vođstvom Karađorđa, izbori za mnoge blistave pobede, poput Bitke na Ivankovcu, gde je oko 8.000 ustaničkih vojnika porazilo 15.000 Turaka, na čelu sa Hafiz-pašom.

Ko su nosioci Sretenjskih priznanja: Među odlikovanima ubijeni policajac i Sretenjski manastir u Moskvi

Trinaestog avgusta 1806. dolazi do "najblistavije pobede Prvog srpskog ustanka" – Bitke na Mišaru, gde je ustanička vojska, koja se sastojala od 12.000 ljudi, izvojevala pobedu nad snagama bosanskih aga i begova, koja je brojala preko 20.000 pešaka, pod zapovedništvom Sulejman paše Skopljaka.

Osmog januara 1807. ustanička vojska zauzima Beogradsku tvrđavu na Kalemegdanu i oslobađa Beograd. Tokom trajanja čitavog ustanka, Srbija je uživala pomoć Rusije. U januaru 1806. ruski ministar inostranih dela knez Čartoriski predložio je caru Aleksandru Prvom da se aktivnije uključi u događaje u Srbiji. Tokom leta, ruski general Miheljson je uspostavio vezu sa Karađorđem, a krajem godine Rusija je Srbima uputila i novčanu pomoć.

Iste godine Napoleon je poslao pismo sultanu, u kome ga poziva da silom uništi "srpske buntovnike, što ih Rusija drži i sokoli".

U januaru naredne godine, komandant ruske vojske na Dunavu general Miheljson pozvao je Srbe da odbace mirovni plan Turske i da sa Rusijom nastave borbu do konačnog oslobođenja. Karađorđe je prihvatio njegov poziv i uputio vojsku na Timok i prema Vidinu.

Sedamanestog juna 1807, odred ruske vojske prelazi na desnu obalu Dunava, to će označiti početak zajedničkih srpsko-ruskih vojnih operacija protiv Turske.

Gušenje Prvog srpskog ustanka pada u godinu 1813. Godine 1812. počeo je Napolonov pohod na Rusiju. Turska je uspela da ublaži krizu svoje imperije, zahvaljujući Napoleonovim ratovima, koji su tada potresali odnose između velikih sila.

Ugrožena od Napoleona, Rusija je 1812. sklopila mir sa Turskom. Osećajući obavezu prema Srbiji, Rusija je, prema odredbama Bukureštanskog mira, tražila od Turske da Srbiji da da amnestiju i omogući joj samoupravu, mada pod nepovoljnijim uslovima od onih koje je Srbija dobila prethodnim, takozvanim Ičkovim mirom iz 1806.

Dan državnosti Srbije: Čestitke iz Bele kuće, praznik u Njujorku, Maneken Pis u srpskoj nošnji

Karađorđe je nastavio da pruža otpor Turcima, lišen pomoći sa strane. Međutim, u leto 1813, ustanici nisu uspeli da izdrže tursko nadiranje a ustanak je ugušen u krvi. Trećeg oktobra, zajedno sa porodicom, beogradskim mitropolitom Leontijem i ruskim izaslanikom Nedobom, Karađorđe je napustio Srbiju i prešao iz Beograda u Zemun, u Austriju.

Srbiju su napustili i članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta, većina ustaničkih komandanata, kao i jedan deo stanovništva. U Austriju je tada prešlo oko 120.000 srpskih izbeglica. Petog oktobra 1813. Turci su bez borbe ušli u napušteni Beograd i topovskim salvama proslavili ponovno osvajanje Srbije. Istog meseca, u Beogradu je u ropstvo prodato 1.800 srpskih žena i dece.

Ali, to nije ugasilo želju Srba za slobodom. Već godine 1814, izbila je Prodanova buna. Godine 1815. počinje Drugi srpski ustanak, koji neki istoričari vide kao "drugu fazu Srpske revolucije", koji će se okončati uspostavljanjem Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, svoj ustav i svoju vladarsku dinastiju. 

Želja nekih naroda za slobodom je naprosto neugasiva.