Srbija i Balkan
Povratak "krvavog portparola": Otkud Džejmi Šej ponovo na KiM, da li je pod starost proradila savest
Šej se, malo-malo, pa oglašava o "Kosovu", jedino što ni u jednoj od ovih izjava nije objašnjeno ko i zašto i bilo šta pita ocvalog portparola, ruku krvavih do ramena i zašto je i kome njegovo mišljenje danas uopšte važno
Posle Vilijama Vokera, Bila i Hilari Klinton, u svoje vreme i Madlen Olbrajt i Džejmi Šej, po zlu čuveni portparol NATO u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, malo malo pa je na Kosovu ili se oglašava na tu temu.
I dok je Voker zapadnoj vojnoj Alijansi, neviđenom obaveštajnom i medijskom prevarom u Račku obezbedio neposredni povod za agresiju na Srbiju, Klinton bombardovanje naredio, Hilari ga decenijama već opravdava, lice Džejmija Šeja, za sve koji pamte krvavo proleće u Srbiji 1999. godine, bilo je i ostaje lice samog satane, nečastivog. Lice onog koji je u ulozi portparola NATO, sa TV ekrana iz dana u dan opravdavao bombardovanje, engleski hladno, bez trunke samilosti, savesti, empatije, razumevanja za žrtve, a njegova konstrukcija o pobijenim civilima kao "kolateralnoj šteti", jedna je, svakako, od najbesramnijih epizoda iz istorije ratovanja.
Otkud, malo-malo, pa Džejmi Šej na i oko Kosova?
To verovatno samo on zna. Koliko juče, ovaj besramnik, nepozvan i nenadležan, nepitan, ničim izazvan, izjavio je kako bi, eto, "nova vlada Kosova trebalo da pruži srpskoj zajednici određeni stepen lokalne samouprave u okviru ustava" i da srpsku zajednicu "prestane da tretira kao 'petu kolonu'".
Šej je još za Radio Slobodna Evropa rekao kako "nova vlada u Prištini mora da povrati poverenje SAD i zapadnih partnera" koji, "zauzvrat moraju više da rade na obezbeđivanju punog priznanja Kosova i osiguranju njegovog članstva u međunarodnim organizacijama".
Zašto je o ovim temama važno i potrebno mišljenje Džejmija Šeja to samo RSE i on znaju.
Možda je kod portparola koji je već zašao u duboku starost pa se sprema za onaj svet, mada je to malo verovatno, proradila savest, pokušava pod stare dane da se dodvori albanskim saveznicima jer, da je NATO tokom bombardovanja krvlju zadužio i albansku zajednicu na Kosovu i Metohiji, jeste i te kako.
Podsetimo se samo 14. aprila 1999. godine i napada NATO avijacije na kolonu od oko 1.000 albanskih izbeglica na putu Đakovica - Dečani, kada je u četiri odvojena naleta avijacija Alijanse ubila oko 70, a ranila 35 Albanaca. Dva dana kasnije, sadašnji mirotvorac a tada jedan od jastrebova NATO, objasnio je na konferenciji za medije, daleko od ratnih poprišta, ušuškan u vilu u Londonu, kako je "jedan od njegovih pilota napravio grešku i bombardovao kamion sa izbeglicama na Kosovu, ali i dalje postoji zabuna oko tačnih okolnosti napada".
"Pilot NATO-a koji je bio odgovoran rekao je da je uveren da je napadao vozila srpskih snaga koje su palila lokalna sela, bacajući bombu "u dobroj veri", dodao je Šej, trudeći se usput da opravda i ovu "kolateralanu štetu“ kao i da što više zamuti činjenice o broju ubijenih i ranjenih Albanaca.
Masakr Albanaca tada je, kao i u drugim slučajevima, opravdan "zaustavljanjem etničkog čišćenja koje na Kosovu čine Srbi", jedan zapadni humanitarni radnik izjavio je kako su "kolonu nadletela dva srpska aviona i bacila četiri - pet bombi"!
Sam Šej tada je opisao kako je pilot NATO koji je "operisao iznad jugozapadnog Kosova", bombe na izbeglice bacio kada je video "mnoga sela kako gore" u području gde su jugoslovenske specijalne policijske snage "poslednjih dana sprovodile etničko čišćenje".
"Ne dozvolimo da jedan incident, ma koliko tragičan, zamagli suštinu ove krize – ponekad se mora rizikovati život nekolicine da bi se spasili životi mnogih", još je jedna od rečenica Šeja izgovorena tada koja će ući u antologiju zapadnog beščašća.
Naravno i pre i posle Đakovice bilo je još sličnih napada civile. Prvog maja 1999. godine u 13 časova i 50 minuta projektilom ispaljenim sa NATO aviona pogođen je autobus "Niš eskpresa" dok je prelazio most u mestu Lužane, 20 kilometra severno od Prištine. Projektil je prepolovio autobus, u napadu je poginulo 46 ljudi srpske i albanske nacionalnosti, uključujući i 14 dece.
"Pilot je napadao most koji je korišćen od strane vojske i policije; nakon što je projektil ispaljen, u zonu udara ušao je autobus", još jednom, bez srama i stida, opravdao je tada masakr nevinog naroda Džejmi Šej.
Opet nezvan, opet nenadležan, opet nepitan, Šej se prošle godine potrudio i da opravda trojni pakt Zagreba, Tirane i Prištine protiv Beograda, otkrivši senzacionalnu vest kako "ovaj savez nije usmeren protiv Beograda".
Bilo je toga još.
"Severu Kosova je potreban mir i sprovođenje sporazuma iz Brisela i Ohrida". "Potreban je povratak dijalogu Beograda i Prištine." Itd. itd.
Jedino što ni u jednoj od ovih izjava nije objašnjeno ko i zašto i bilo šta pita ocvalog portparola, ruku krvavih do ramena i zašto je i kome njegovo mišljenje uopšte važno.
Na drugoj strani, njegove izjave tokom agresije na Srbiju 1999. godine bile su mnogo konkretnije.
"Srpska televizija je deo Miloševićeve propagandne mašinerije… zato je legitimna meta", izjavio je nesrećni portparol posle bombardovanja zgrade RTS-a i hladnokrvnog ubistva 16 nevinih radnika ove medijske kuće.
Dalje slede izjave za dnevnih NATO brifinga:
"Ako gospodin Milošević želi da njegovo stanovništvo ima vodu i struju, sve što treba da uradi jeste da prihvati pet uslova NATO-a."
"Milošević je odgovoran za svaku civilnu žrtvu u ovom sukobu."
"Videli smo 500 spaljenih sela, ubijene ljude i čitavo stanovništvo proterano sa Kosova.“
"Nema razloga da srpsko stanovništvo napušta Kosovo. KFOR će ih štititi."
Brojni su primeri i teško ih je zaista sve nabrojati kako su snage KFOR-a posle ulaska na Kosovo juna 1999. godine zaštitile Srbe na KiM. Od Starog Grackog, preko Goraždevca do Livadica.
"Intervencija 1999. bila je jedna od najboljih odluka koje je NATO ikada doneo", izjavio je ovaj nesrećnik pošto je Srbija u proleće 1999. godine posejana tonama bombi sa osiromašenim uranijumom a posledice se osećaju i dan danas.
U intervjuu Bi-Bi-Siju na srpskom povodom 20 godina bombardovanja Srbije, Šej je, drvo da zaplače, ispričao kako od 1999. godine nije dolazio u Beograd, iako je "pre bombardovanja imao prijatelja u Srbiji".
"Američki predsednik Hari Truman je rekao - ako želite prijatelja u Vašingtonu, kupite psa. Možda to važi za mene i Beograd - možda je jedini način da imam prijatelja u Beogradu, da nabavim psa", rekao je tada Šej.
Bi-Bi-Si na srpskom tada je čitateljstvu objasnio kako je Šej u Beogradu omražen jer mu je pripisano autorstvo nad konstrukcijom "kolateralna šteta" za civilne žrtve NATO projektila, a u Prištini, gde povremeno odlazi, dočekuju ga kao – heroja.
"Možda bih ja želeo da je taj odnos nešto ravnomerniji, ali to ne možete da kontrolišete - možete samo da radite svoj posao na najbolji način", rekao je britanskoj medijskoj kući Šej.
Dodao je da je u poslednje dve decenije imao "mnogo susreta sa Srbijom u promenjenim okolnostima, kaže da je radio na projektima NATO i Srbije, a sebe opisuje kao prijatelja Beograda "iz senke", jer tvrdi da je tako bolje i za projekte i za njega".
"Voleo bih da dođem u Beograd, a da to ne bude u potpunoj tajnosti - žalim što je razvod bio ne iz izbora, nego iz nužde. Voleo bih da govorim na nekoj konferenciji i da, ako prema meni ne poleti mnogo cigli i paradajza, to uradim još dva-tri puta u narednih nekoliko godina", zaključio je Šej.
Šta o ovim stavovima portparola krvavih ruku vele psihoanaliza, veštačka inteligencija? Jer, ovo je zaista za psihoanalizu i veštačku inteligenciju, za stručnjake, jer, ova naša, prirodna inteligencija, Šeja teško može da objasni i pročita.
„Ljudi koji su bili lice velikih i kontroverznih odluka imaju snažan motiv da održe koherentnost sopstvene životne priče, izbegnu retroaktivnu moralnu diskvalifikaciju, spreče da istorijska interpretacija „pobegne iz njihove kontrole“. U psihologiji elita ovo se zove legacy maintenance. Kako vreme prolazi, interpretacija događaja se menja, raste potreba aktera da ponovo objasni „šta se zaista desilo““, kaže psihoalaliza Šeja.
Pa dalje, „posle penzije nastaje fenomen role persistence: čovek nastavlja da funkcioniše u istoj društvenoj ulozi jer je ona postala deo identiteta pa zato on i dalje reaguje na Balkan — to je prostor u kojem njegov autoritet postoji“.
Postoji tu i paradoks, da "što je neko više negativno percipiran u određenoj zemlji veća je verovatnoća da će nastaviti da se obraća baš toj publici". Razlog - pokušaj korekcije slike o sebi, potreba za priznanjem sopstvene racionalnosti, želja da bude "shvaćen", čak i od "protivnika", što "nije retkost kod bivših ratnih portparola".
I još, u poznim godinama javlja se razvojna faza koju psihologija naziva - life review stage (Erikson: integritet vs. očajanje). Ljudi sabiraju život, žele da ostave konačnu interpretaciju, više govore o prošlosti nego o budućnosti. Zato se javlja učestalo pojavljivanje u medijima baš o temama koje su obeležile život.
Mada što se Džejmija Šeja tiče, ne postoji ta reka koja ga može oprati, džaba sve izjave, naknadna pamet i dodvoravanje. Što se tiče Prištine, a Šej je tamo svaki čas, dočekan je tako kao heroj i 2017, i 2022, i 2023. i 2024, srdačni dočeci onome koji je njihove, albanske žrtve nazivao "kolateralnom štetom", više govore o njima nego o Šeju.
Live
