Bedni bilansi tužne "države": Šta je "Kosovu" ostalo od obećanog raja o boljem životu bez Srba

Kada su 12. juna na Kosovo i Metohiju stigle međunarodne snage, engleski padobranci, Amerikanci, Francuzi, Italijani, nemački grenadiri, raspomaljene mase Albanaca kitile su cvećem i hlebom tenkove, ulice su bile preplavljene američkim zastavama, a onda se masa razišla po predgrađima i okolnim selima gde su uskoro gorele srpske kuće i štale, krenula ubistva Srba koji sa vojskom i policijom nisu u dugim kolonama izbegli ka centralnoj Srbiji.

Činilo se Albancima da raj stiže na "Kosovo", da će njihova "država" od tog dana postati velika cvetna bašta. Jer, nije šala, isterati Srbe, imati uz sebe Amerikance, Britance, Nemce i Francuze, Italijane i Holanđane i njihove pare. Sa vojskom, na Kosovo će, računali su, stići "zapadni sistem", plate će za koju godinu biti kao u Minhenu ili Geteborgu, penzije takođe, proradiće fabrike, banke će deliti bespovratne kredite, ili povratne sa tako malim kamatama, krenuće brza obnova kuća, sela i gradova, puteva, posla će biti za sve, "Maršalov plan" samo što nije stupio na snagu...

Dvadeset i sedam godina od tada, i punih 18 od jednostranog proglašenja nezavisnosti, od sna rođenog tog 12. juna, kao i 17. februara 2008. godine nisu ostale ni froncle. Od obećanog raja ni kulise. To što su sa Kosova i Metohije sa vojskom i policijom otišle desetine i desetine hiljada Srba, što i dan danas odlaze, to se podrazumevalo, to je za njihove prilike bilo i jeste i normalno i očekivano, čak i poželjno, ali, sa "Kosova" su od 1999. godine do danas, prosto, trbuhom za kruhom otišle stotine hiljada Albanaca, odlaze i danas, a "Kosovo" je bilo i ostalo – najsiromašnija zemlja Evrope.

"Trenutak jednostranog proglašenja nezavisnosti za njih je bio ostvarenje sna, i sve posle toga je surovo buđenje iz istog", piše ovih dana sa Kosmeta u jednom od pisama, novinarka Janja Gaćeša.

Štaviše, uoči 19. godišnjice jednostranog proglašenja nezavisnosti, novi-stari premijer Aljbin Kurti, iz Minhena, sa bezbednosne konferencije, poručio je zemljacima da će njegova država pod hitno "povećati i proširiti investicije", ali, ne u privredu, nego u "policiju i vojsku". Okosnica njegove kampanje, pred dva kruga izbora prošle godine bilo je obećanje da će u naredne četiri godine, ako dobije mandat, a dobio je, u vojsku i policiju uložiti – milijardu evra. Od milijarde u privredu, ni traga.

Njegovi zemljaci i sunarodnici, umesto zapadnih plata i penzija, umesto američkih investicija, radnih mesta i fabrika dobiće, po toj najavi, puške, bombe, uprtače i opasače, fišeklije i "džaveline". A, iskreno, nisu se tome nadali, nisu to očekivali.

Naš izbor

I posle Kurtija – Kurti: Šta je sve zabranio Srbima i šta ih čeka u mandatu "Kurti 3"

Da sve ne bi ostalo samo na priči, na trenutak barem valja baciti oko na surovu, pre bi se reklo tužnu statistiku. Prošle godine na tzv. Kosovu bilo je zaposleno oko 400.000 ljudi, bar tako vele brojevi, desetak hiljada manje nego prethodne 2023. godine. Prosečna neto plata bila je, umesto očekivanih par hiljada, kao u Minhenu ili Getebrogu, Cirihu, jedva preko 500 evra. Po ovim ciframa, "Kosovo" ima najniže zarade u regionu Zapadnog Balkana.

Što se tiče penzija, tu je tek situacija katastrofalna. Osnovna starosna penzija je od 100 do 120 evra, bivši radnici primaju od 180 do 320, prosečna realna penzija je od 150 do 220 evra, što je među najnižim penzijama u Evropi.

Prema podacima tamošnjih ekonomista, samo za hranu, za prosečnu porodicu mesečno potrebno od 220 do 320 evra, što je dosta optimistična projekcija s obzirom na cene, stalna poskupljenja, za komunalije od 60 do 120, za odeću od 40 do 80, prevoz od 60 do 120, ukupno, minimalno od 350 do 550 evra. Na osnovu ovoga, lako je doći do zaključka kakav je životni standard Albanaca na Kurtijevom "Kosovu". A, istini za volju ništa bolje nije bilo ni pre njega.

Kilogram junećeg mesa na "Kosovu" je od 8 do 12 evra, litar mleka od jedan do 1,30, sira od 5 do 8, ulja od 1,40 do 2 evra, 10 komada jaja od 1,8 do 2,6, kilogram piletine od 3,5 do pet evra.

O realnom stanju tzv. kosovske ekonomije, o njenim dometima 27 godina posle "oslobođenja" i 18 posle proglašenja nezavisnosti, rečito govore i trgovinski pokazatelji. Poslednji dostupan podatak za 2023/2024. godinu govori da je ukupni izvoz dosegao jedva oko milijardu evra, uvoz između 5,6 i 6,3 milijarde, deficit oko pet milijardi!

Da nije doznaka dijaspore, sve siromašnijih donacija zapadnih prijatelja, Kurti bi koliko sutra mogao ključ u bravu, da proglasi bankrot. Doznake dijaspore su neverovatnih skoro 15 posto kosovskog BDP-a.

Struktura izvoza baca još crnju sliku. Ubedljivo i najviše izvoze se rude niskog stepena prerade, feronikl, olovo i cink, sekundarne sirovine, koncentrati ruda što je oko 50 posto izvoza. Ostatak je građevinski materijal, plastika, i nešto malo poljoprivrednih proizvoda, malina, pečurki, vode i pića.

Uvoz je tipičan za ekonomije bez jake industrije. To su roba široke potrošnje, meso, mleko, žitarice, ulje, prerađevine, odeća, obuća, kućni aparati, nameštaj, a pre toga nafta i naftni derivati, gas, struja...

BDP je jedva 7.000 evra po stanovniku, što je još jedan od pokazatelja opšteg siromaštva. Naravno, ako se izuzmu političke elite i oni bliski vlastima po različitim osnovama.

Ovaj podatak odlično ukazuje šta je ostalo od očekivanja kosovskih Albanaca iz 1999. godine da će za koju godinu dostići evropski standard i gde su za ovih 27 godina stigli.

U poređenju sa kosovskim, BDP u Albaniji je blizu 9.000 evra, u BiH oko 10.000, u Srbiji iznad 15.000, u Nemačkoj 50.000 evra.

Šta se u međuvremenu dogodilo sa kosovskim gigantima, firmama koje su do 1999. i rata činile kičmu privrede?

Naš izbor

Povratak "krvavog portparola": Otkud Džejmi Šej ponovo na KiM, da li je pod starost proradila savest

Ništa novo nije reći da je od rata naovamo, "Kosovo" prošlo kroz jedan od najradikalnijih procesa deindustrijalizacije u Evropi. Sudbina "Feronikla" iz Glogovca koji je do 1999. godine bio najveći proizvođač nikla u regionu, imao 2.000 zaposlenih, uz Trepču bio ključni izvoznik, odličan je primer tamošnje propasti. Posle privatizacije, kompanija je prodata za 30 miliona evra uz obavezu ulaganja, više puta je menjala vlasnike, od Britanaca do Turaka, danas ima 80 zaposlenih administrativnih radnika, proizvodnja je skoro pa obustavljena. Na minimumu.

"U Lipljanu je potpuno demolirana fabrika 'Koka-Kole'. Sve mašine su odnesene, tada se pričalo u Albaniju, i prodate su. Slično je prošao i 'Termovent' –  fabrika rashladnih uređaja i sada se u njoj pakuje šećer. U Uroševcu su uništene uljara, fabrika pegli, drvni kombinat, kompletan industrijski kompleks.

U industrijskoj zoni Prištine fabrike su takođe demolirane, a oprema pokradena. Da pomenem i gigante poput fabrike baterija u Gnjilanu, FAGAR u Podujevu. Kompletna industrijska zona u Prizrenu  je totalno pokradena i kasnije pretvorena u šoping molove, a tu su bile fabrike Pelonka, Famipa, Progres, i mnoge druge, i tako u svim gradovima. Tada su kružile priče da su svo gvožđe iz fabrika odvozili i prodavali železari u Skoplju. Zamislite tu grabež kojoj smo svedočili, kao da ne postoji sutra", svedoči dalje u autorskom tekstu novinarka Janja Gaćeša.

Kombinat Trepča, jedan od najvećih rudarsko-metalurških sistema Jugoslavije, sa rudnicima cinka, srebra i olova, sa desetinama pogona za proizvodnju baterija, galvanizaciju, proizvodnju nakita, danas nije ni senka stare slave. Topionice su zatvorene, kompleks podeljen, radi samo deo rudnika i flotacija, uglavnom sa minimalnim kapacitetima, to više nije industrijski sistem nego rudarska kompanija.

Konačni bilans kaže da je metalurgija na Kosmetu gotovo nestala, mašinska industrija nestala, hemijska nestala, tekstilna skoro na nestala, industrijska zaposlenost dramatično pala.

Naš izbor

Albanska dijaspora između istine i mita: Ko su pravi čuvari (veliko)albanskih interesa i gde žive

Rezultat, stotine hiljada Albanaca koji za poslednjih dvadeset, petnaest ili deset godina napustili Kosovo i postali deo dijaspore.

Čak je i tzv. ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova, početkom 2024. godine konstatovao da se za četiri godine, od 2018. do 2022. sa "Kosova", zvanično, iselilo 156.000 ljudi, odnosno, 8,85 posto stanovništva. Samo od 2020. do 2022. sa "Kosova" je, prema ovim podacima, emigriralo skoro 100.000 ljudi. Pomenuto ministarstvo tada je saopštilo da je 1. aprila 2011. u inostranstvu živelo 703.978 državljana Kosova a da je taj broj do kraja 2022. porastao na skoro 950.000.

Prema drugim izvorima, tzv. Kosovo je od 2008. do 2023. napustilo 375.000 ljudi, ili oko 25.000 godišnje, a broj učenika u istom periodu smanjen je za oko 100.000, odnosno za trećinu.

Uz sve ovo, sa propašću snova o kosovskom raju, uz suočavanje sa realnom stvarnošću, zapadnim načinom života, "Kosovo" se po sistemu spojenih sudova suočava sa još jednim ozbiljnim problemom.

Iz godine u godinu opada i stopa prirodnog priraštaja u južnoj srpskoj pokrajini. Tako je 2016. na Kosovu bilo 14.170 više rođenih nego umrlih, ova brojka u 2017. je – 13.732, u 2018. – 12.770, a u 2019. – 11.238. Opada i stopa fertiliteta (broj živorođene dece po ženi) pa je ova stopa 1990. godine bila na Kosovu 3,59, 2011. – 1,99, a sada je 1,66. Tako su podaci, o demografskom bumu među Albancima na Kosovu razvejani surovim statističkim podacima. Oni sada pokazuju da je stopa fertiliteta na Kosovu i Metohiji, kao uostalom i u Albaniji, u granicama evropskog proseka i tek nešto malo viša nego u centralnoj Srbiji.

"Koliko je samo razočaranih roditelja koji su svoju mladost posvetili borbi za 'Republiku Kosovo', slepo slušajući i izvršavajući naređenja, nekada i protiv svoje volje, ali sve je bilo podređeno jednom cilju – stvaranju države. Sada kada misle da je imaju, njihova deca daleko su u Nemačkoj, Švajcarskoj, Americi, Engleskoj, i na pamet im ne pada da se vrate. Njihovi unučići, u većini slučaja, ne govore albanski jezik", piše  u autorskom tekstu, u jednom od pisama sa Kosmeta, novinarka Janja Gaćeša.

Pa zaključuje:

"Nezadovoljstvo Albanaca je veće nego naše. Loš životni standard ih deprimira, čini život nepodnošljivim. Sada se čini da im je to 'sutra' stiglo, pa se dobar deo Albanaca kaje i priseća vremena dok su radili i imali stalan posao. Mnogi su ogorčeni, i nagađaju da je to, možda, i bio nečiji plan. Da sve nestane, a da u onome što pretekne privatnici otvore svoje (ne)legalne poslove i u njima oni rade za minimalac, koji od prvoj januara ove godine iznosi 425 evra".