Srbi sa severa Kosmeta na godišnjicu "nezavisnosti": Šta nam se to dogodilo?

"Bilo je 17. februara pre 18 godina teško, ali je danas mnogo teže i biće sve gore i gore"!

Ovim rečima, danas, na 18. godišnjicu albanskog proglašenja nezavisnosti Srbi na severu Kosova i Metohije upoređuju one dane i ove sada, kada ništa više nije i ništa više neće biti isto.

Sećanja na 17. februar 2008, kada su Albanci u Prištini na sednici skupštine koja je trajala jedva 40 minuta izglasali nezavisnost, u Severnoj Mitrovici još su sveža, kao da je juče bilo.

Naš izbor

Bedni bilansi tužne "države": Šta je "Kosovu" ostalo od obećanog raja o boljem životu bez Srba

Bio je to jedan od onih dana kakvih je tih godina bilo mnogo, svakodnevne pucnjave, kada je u vazduhu visilo hoće li sa one strane glavnog mosta udariti na severni deo grada, na Srbe, hoće li na mostu i oko mosta leći krv.

"Bilo je teško, bilo ih je sa one strane mosta mnogo, mnogo više od nas, bili su naoružani, spremni na sve, sve UČK veterani, ali sa ove strane niko nije ni jednom pomislio da ustukne. Niko da se preda, da se povuče", kažu danas u Severnoj Mitrovici.

I sećanja na martovski pogrom, četiri godine ranije, još su bila sveža. Tada je most odbranjen, ali je Kolašinska ulica bila puna krvi. Dvoje ljudi je na pravdi boga ubijeno. Te i prethodnih godina, meseci, kasnije, na mostu i oko mosta bilo je mnogo ranjenih. Sukobi svaki čas ali se Srbi sa mosta, sa severa, nisu dali.

"Život se od tog 17. februara za nas Srbe na Kosovu menjao iz dana u dan, iz nedelje u nedelju ali je sećanje na taj dan ostalo živo. Ono što su tada naumili oni danas ostvaruju sa punom pomoći onih koji su ovde došli, navodno da nas zaštite, da spreče etničko čišćenje. U stvari svo to vreme radili su na neutralizaciji nas Srba, kako bi slomili i skršili naš otpor. Isprva, iako su međunarodne snage bile tu, ubijali su nas na sve strane. Posle, to se svelo na manju meru jer su Srbi uplašeni napustili svoja sela, kuće, gradove. Sa proglašenjem nezavisnosti kreće institucionalizovani terorizam nad Srbima, a to je nešto najgore što čoveku može da se desi", priča za RT Balkan jedan od Srba iz Severne Mitrovice, svedok i 17. februara i martovskog pogroma i svih pogroma nad Srbima na KiM pre i posle toga.

Jedino što terorizam može da zaustavi su institucije, zaključuje naš sagovornik, a kada institucije počnu da sprovode terorizam, ugnjetavaju ljude, onda ljudima koji su meta nema više opstanka na tim prostorima. I to je prosta istina sa kojom se suočavaju Srbi na severu.

Indoktrinacija na albanski način: U školama u Prištini čas posvećen teroristima OVK

"Poslednji udar koji nam se sprema je gašenje prosvete i zdravstva, onoga što je od Srbije ostalo na Kosovu, što se uveliko najavljuje iz Prištine, a uz ćutanje Beograda. Nestankom srpskih škola, nestankom zdravstva u srpskom sistemu, šta će Srbima ostati osim crkve i vere? A svi znamo da crkva ne može izdati dokument, za dokument moramo u kosovske institucije, za lečenje moraćemo u kosovske bolnice. Ako krenemo u kosovske škole, u kosovske bolnice, onda više i nećemo biti Srbi, onda ćemo biti nekakvi 'kosovari', baš kao što sada stoji u kosovskim dokumentima kada uzmemo ličnu kartu, vozačku, druge dokumente", opisuje teške nevolje koje su zadesile i koje tek čekaju Srbe naš sagovornik, koji u Severnoj Mitrovici živi sa suprugom i troje dece, sve troje idu u osnovnu školu.

Ove 2026. godine, 18. od proglašenja nezavisnosti, čini se da je sve bliži dan kada će na školama u kojima na Kosovu i Metohiji uče srpska deca osvanuti kosovske zastave, unutra slike Adema Jašarija, a časovi počinjati lekcijama o "UČK oslobodiocima".

"Mnoge stvari nama Srbima tek naknadno dođu u glavu, jer mi ne razmišljamo toliko daleko i duboko. Kažemo, pa dobro, i ako uđu u škole nastavnici će biti Srbi, deca će biti srpska... I na tome se završava naše plitko razmišljanje kome smo kao narod skloni. Ne razmišljamo šta će biti sutra kada postave sliku Adema Jašarija, kada u učionicama puste himnu Kosova, kada se u školama bude obeležavala godišnjica nezavisnosti, pogibije 'znamenitih' UČK boraca. Šta ćemo tada? Sve to za mene znači sam jednu stvar – kada se to desi prvi put, kada u školi puste mojoj deci himnu Kosova, posle toga moja porodica i ja više nećemo biti ovde. I nisam jedini koji tako misli i koji će tako uraditi. Jer ako smo ove godine slavili Svetog Savu a iduće ćemo Majku Terezu to znači da ovde više nema mesta za nas, da ćemo ići tamo gde se slavi Sveti Sava", jetko, pun gorčine priča naš sagovornik.

I ponavlja, sada je apsolutno teže živeti na Kosovu nego onda, i 2004. i 2008. i pre i posle toga. Podseća nas, tog dana kada je Kosovo proglasilo nezavisnost Severna Mitrovica je bila puna ljudi. Sada je Mitrovica prazna.

"Ti ljudi očekivali su samo jedno, da će posle proglašenja nezavisnosti Albanci, ekstremisti sa juga, krenuti na sever da dovrše posao. Ljudi su bili na mostu, spremni da se suprotstave tome, znajući da neće moći da zaustave Albance, hiljade, desetine hiljada ljudi koje su očekivali sa juga. Koliko god nezamislivo i filmski izgledalo, tih 20.000 Srba, ili manje koliko je bilo u Mitrovici, severno od mosta, čekali su milion Albanaca sa juga i niko se nije pomerio, niko ustuknuo, niko pobegao", priseća se 17. februara naš sagovornik iz Mitrovice.

Sada su ta vremena davna prošlost. Sada su kosovski policajci i specijalci, sve Albanci, na svakom koraku u Severnoj Mitrovici, u svakoj ulici, na svakoj raskrsnici, kraj spomenika Knezu Lazaru, što je te 2008. bilo nezamislivo, sve do ovih naših dana.

"Pune su ulice, naročito šetalište, Albanaca koji dobacuju našim ćerkama, majkama, sestrama, suprugama. I sve je to deo jednog te istog linča koji se prema našem narodu sprovodi po čitavom Kosovu. Sve je to samo sejanje straha u kosti Srbima sa namerom da nas je ovde što manje", kaže naš sagovornik.

Šta se to u Srbima za ovih 18 godina promenilo, kako se moglo dogoditi ono što se dogodilo, da Sever padne tako lako, da slobodna teritorija postane okupirana?

"Tada je neprijatelj bio ispred nas i čekali smo ga. Sada je među nama i iza nas i oko nas. Sada je neprijatelj srpskog imena i prezimena. Dotle je došlo. Vidite sad akcije kosovske policije, nalaze po severu oružje, uniforme, municiju, zar mislite da su toliko sposobni da sve to nađu bez izdaje iznutra, bez doušnika? Za neki mali ustupak. A zamislite tek koliko bi izdaje bilo da se u Srbima pojavi spremnost na bilo kakav vid otpora, pri tom ne mislim na oružani otpor, nego otpora na ono što se svaki dan dešava, da ne smemo da stavimo svoju zastavu u Severnoj Mitrovici", reči su ovog Srbina.

Taj grad, jednostavno, nastavlja, nije više ono što je bio. Iz meseca u mesec iz godine u godinu sve je prazniji, ako od 15. marta počne primena zakona o strancima, ako se nastavi udar na Univerzitet, Severna Mitrovica će ostati prazna. Toga su ovde svi svesni.

"Nažalost, sever Kosova, Severna Mitrovica danas sve više liče na čoveka koji još nije pokopan, ali je mrtav. Samo je još taj krst koji će da ostane iza nas. I svi mi znamo da je ono što nas čeka neizbežno, da nemamo šanse da bilo šta promenimo, osim da sve ovo što imamo zaboravimo i odemo negde a nemamo gde", teška srca ređa surove kosovske istine naš sagovornik.

Nekad je šetalište u Severnoj Mitrovici bilo puno dece, roditelja, porodica sa decom od pet, šest, sedam, osam godina. Danas šetaju mladići od 25, 27 ili 30 godina. Naročito vikendom šetalište je puno Albanaca, a Srbi odlaze u centralnu Srbiju da bi bar za vikend osetili parčence normalnog života i parčence slobode.

Pomen stradalima u Livadicama: Njihovu pravdu ne očekujemo, ali Božija je uvek tu (VIDEO)

Kaže, za ovih 18 godina samo jednom se pojavila nada da će biti bolje. Paradoksalno, bilo je to novembra 2022. godine kada su Srbi napustili kosovske institucije.

"Tada je ceo grad mislio da je ovo sever i da je ovo Srbija. Tada su Srbi mislili da su skinuli jaram sa vrata jer su u tim institucijama bili samo marva, volovi koji su vukli plugove da bi drugi sejali i želi. Tada se javila nada da će neko sa strane čuti vapaj Srba sa KiM, da će zaustaviti progon i pogrom, i raditi ono što Srbi rade 25 godina, boriti se za istinu. A istina je da su Srbi ovde svoji na svome. Sada je puka istina da će nestati iz jedinih urbanih sredina u kojima su živeli na celom Kosovu", priča dalje.

I za kraj, neumitno pitanje, razmišlja li on, njegova supruga, o danu kada će morati da kažu sada je dosta, ne možemo više da izdržimo, moramo sve što je naše ovde ostaviti i krenuti nekud, u nepoznato...

"Kad trezveno razmišljam, mislim da sam to morao uraditi još juče, da sam danas već zakasnio. Ono što znam jeste da ću biti jedan od poslednjih, ako ne poslednji, koji će otići odavde. Kad o tome razmišljam vidim sebe kao na nekoj sceni, u pozorištu u centralnoj Srbiji, gde će me svi gledati kao nekog glumca, a ja ću biti na nekoj ledini, u nekom šatoru, u nekoj srušenoj straćari, razorenoj školi, u nekoj zabiti, gde će se opet ponoviti scena kao ona sa Srbima iz RSK, gde ću kleti svoj život zašto nešto nisam uradio ranije", kaže.

Pitao sam ga na kraju kako će sve to sada, ili jednog dana, kada dođe vreme objasniti svojoj deci, oni su sada još mali, teško da šta ozbiljnije razumeju...

"Mnogo stvari ne razumeju još, mali su, ali mi često kažu, pitaju me – zašto neko dira i napada našu Srbiju? Na prelazu me pitaju da li smeju da mahnu policajcima i oni znaju ko su naši. Kad su uklonili onaj znak Mitrovice na ćirilici pitali su me zašto nam napadaju Srbiju... Rekao sam im da ćemo napraviti bolju...", kazao mi je, a onda su sa druge strane telefonske veze krenule suze, teške, muške, one koje bole kao vatra.

Suze čoveka prekaljenog u teškim izazovima, sada slomljenog pred neumitnim istinama.

One koje je teško razumeti onome ko ni jednom u životu nije zamislio taj dan kada mora ostaviti sve, spakovati život u par kofera i krenuti, onome koji nije ostavio kuću, njivu, livadu, očev grob i krenuo u nepoznato.