Nisu danas, 17. marta 2026. godine, 22 godine od Martovskog pogroma 2004, nego 22 godine pogroma koji traje i koji se ne zaustavlja.
Čitava jedna generacija Srba na Kosovu i Metohiji je rođena, odrasla, druga generacija je ostarila, jedna je pomrla, a ništa se nije promenilo. Pogrom traje. A kako je živeti sa pogromom na kućnom pragu, pred kućnim vratima, sa stalnim strahom od progona, od vatre, pljačke, hapšenja, batina, u neizvesnosti, kako je biti nevino optužen i osuđen, niko tako dobro ne zna kao Srbi sa Kosova i Metohije.
Zato je i ova godišnjica pogroma, 22. po redu, i sećanje na dva krvava dana kada je 28 Srba pobijeno, 4.000 proterano, kada je 35 crkava i manastira spaljeno, ali i svedočenje da je iz godine u godinu sve teže i sve gore, i da je njih, Srba, na Kosovu i Metohiji sve manje, da je onih koji su bili primorani da ostave rodnu kuću i imanje sve više.
I da se za ove 22 godine ništa nije promenilo. Da je i jutros kao i 17. marta 2004. uveče i 18. marta te godine ujutru, osećaj gorčine, osećaj beznadežnosti isti, da je strah isti, da je sve još i gore nego što je bilo onda. Onda su barem sa juga, iz Svinjara, iz Vučitrna, iz Istoka, mogli da se sklone na Sever. Sada ni to ne mogu.
Onda je pogrom bio divljački, sproveden od hordi ekstremista, sada je institucionalan.
Čitava jedna generacija Srba je rođena i porasla na Kosmetu, jedna je ostarila a jedna pomrla, a istine o 17. martu 2004. nema. Ni nade da će jednog dana za sva nepočinstva počinjena tih dana neko odgovarati, da će istina izaći na svetlo dana, da će pravda biti zadovoljena.
Tih dana, 17. i 18. marta 2004. godine na Kosovu se, ustvari, desilo ono što je bilo neminovno, ono što je brižljivo spremano danima, mesecima, godinama unapred. Čekala se samo iskra da sve plane.
Utopljeni dečaci i krvava kleveta
Dan ranije, 16. marta 2004. godine, tokom popodneva u selu Čabra, na starom putu između severnog dela Kosovske Mitrovice i Zubinog Potoka dogodila se tragedija. U nabujalom Ibru utopila su se trojica albanskih dečaka iz sela. Prištinski mediji kao da su to jedva dočekali: bez dokaza, bez istrage, bez policijskih izveštaja, za tragični događaj optužili su Srbe. Kulise za zloupotrebu tragedije bile su postavljene, pokrenut je niz krvavih događaja čiji će glavni rezultati biti pobijeni Srbi, popaljene crkve, opustela srpska sela i naselja na Kosmetu.
Interpretacija medija iz Priština bila je te večeri da su četvorica albanskih dečaka iz sela Čabra, "bežeći od pasa i dece iz susednog, srpskog sela Zupče, upali u Ibar", da su se "trojica dečaka utopili, da je četvrti uspeo da ispliva".
Satima je trajalo besprizorno huškanje Albanaca na Srbe, na njihova sela i crkve na Kosmetu.
Talas terora koji će još te noći biti pokrenut ništa više nije moglo zaustaviti. Uzalud su iz UNMIK policije ponavljali da su optužbe na račun Srba iz sela Zupče, s druge strane Ibra i magistrale Kosovska Mitrovica – Zubin Potok, neosnovane, da nije bilo krivičnog dela, da albanske dečake niko nije naterao u nabujalu reku.
Narednih sati događaji će se razvijati filmskom brzinom. Već te noći, u Ibru, ispod sela nađena su tela dvojice dečaka, Egzona Delija i Abniju Veselija, a za telom trećeg dečaka, Fljorenta Veselija nastavljena je potraga.
U prilog tezi da je tragedija u selu Čabra od strane albanskih medija jedva dočekana, da je nesrećni događaj po svaku cenu trebalo iskoristiti protiv Srba, ide i izjava portparola UNMIK Niradža Singa da je "četvrti, preživeli dečak bio pod velikim pritiskom posebno albanskih medija da za smrt dece optuži Srbe". Pored Singa i Derek Čepel iz UNMIK-a je demantovao navode prištinskih medija da su albanski dečaci upali u Ibar i udavili se bežeći od Srba. Naveo je da je talas nasilja koji ubrzo pokrenut bio planiran. Izjave međunarodnih zvaničnika nisu više bile važne niti su šta mogle promeniti.
Orkestrirana kampanja protiv Srba trajala je čitavog tog proleća. Od protesta OVK zbog hapšenja Selima Krasnićija, komandanta "Kosovskog zaštitnog korpusa" u Prizrenu, rafalne pucnjave na 18-godišnjeg Jovicu Ilića u Čaglavici, protesta hiljada Albanaca i sukoba na glavnom mostu u Kosovskoj Mitrovici do ubistva Mirjane Marković i Zlatomira Krstića u selu kod Lipljana i pucnjava na srpske kuće u Starom Gracku...
Pogrom počinje
Sutradan, 17. marta, već oko podne više hiljada Albanaca pokušalo je da se preko glavnog mosta na Ibru u Mitrovici probije na severnu, srpsku stranu grada. Prodor hiljada Albanaca, među njima i više stotina naoružanih veterana UČK, i masakr u severnom delu Mitrovice sprečen je posle žestokih sukoba ekstremista sa juga sa pripadnicima UNMIK-a, ali i sa grupama Srba koji su na mostu branili gole živote, svoje i svojih porodica po stanovima na par desetina metara od mosta i reke. Čitavog dana most je bio prava ratna zona, korišćeni su gumeni ali i pravi meci, šok bombe, velike količine suzavca.
U pucnjavi oko 14 sati, u Kolašinskoj ulici koja je odmah pored Ibra, na oko 150 metara od glavnog mosta, ubijeni su Borivoje Spasojević i Jana Tučev, a UNMIK policajac iz Bugarske je ranjen.
"Popodne, kao juče da je bilo, ja sam bila mala, brat još manji. Nikad neću zaboraviti kad je otac kleknuo na zemlju, zagrlio mene i brata, zaplakao i kroz suze jedva izustio: 'Šiptari su vam ubili majku'. Onako mala, pokušavala sam da ukapiram šta se dešava, kako je moguće da majke nema, da je nikad više neću videti, šta ćemo sad brat i ja bez majke", svedočila je pre koju godinu za RT Balkan Eleonora Tučev, ćerka ubijene Jane.
Za smrt Borivoja Spasojevića i Jane Tučeve, do dan-danas niko nije odgovarao.
Uz sukobe na glavnom mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, sinhronizovano je pokrenuta serija napada na Srbe širom Kosova i Metohije. Hiljade Albanaca u Prištini napali su i ubrzo zapalili zgradu "JU programa" u kojoj je u trenutku napada bilo par desetina Srba. Toliko ih je u Prištini ostalo do 2004. od 40.000 koliko ih je do rata živelo u glavnom gradu pokrajine.
Tridesetak Srba sklonilo se u jedan stan kako bi bili zajedno i kako bi se zaštitili. Snage KFOR-a uspele su, posle više pokušaja, da ove ljude izvuku i sklone u svoju bazu.
Dok su u Kosovskoj Mitrovici trajali sukobi na glavnom mostu, u Prištini je zapaljena crkva Svetog Nikole. U naselju Vranjevac albanski ekstremisti zauzeli su stanicu UNMIK policije, zapalili više policijskih vozila.
Čaglavica, Svinjare, Kosovo Polje...
Par kilometara istočno od Prištine, u Čaglavici, oko 13 sati više hiljada Albanaca probili su kordon KFOR-a. U pravoj, žestokoj erupciji mržnje i nasilja zapalili su desetak srpskih kuća. Hicima iz snajpera i od bombi, tog popodneva i naredne noći ranjeno je nekoliko Srba. U akciji KFOR-a, žene, deca i starci iz tog naselja tek posle nekoliko sati evakuisani su u Laplje Selo i Gračanicu, nešto veće obližnje srpske enklave. Rulja koja je žarila i palila po Čaglavici potisnuta je prema Prištini tek oko 18 sati, kada su u Čaglavicu ušle američke snage iz sastava KFOR-a.
Nedaleko od glavnog mosta na Ibru, na južnom obodu Kosovske Mitrovice napadnuto je i srpsko selo Svinjare. U selo su upale desetine, stotine ekstremista, proterano je 600 Srba i spaljeno i opljačkano više od 100 kuća. Većina Srba iz Svinjara, spasavajući tek žive glave, sa po par kesa stvari, utočište su našli u kasarni Bair. Drugi su ga potražili u Severnoj Mitrovici i Zvečanu.
Iz Svinjara su te noći prema severnom delu Kosovske Mitrovice, uz stotine Srba, proterani i Dragan i njegova supruga Stojanka Antić.
"Pred samo veče nasta vika, trka po selu, galama, komšije zovu jedni druge, pitaju šta da se radi, da bežimo, kuće malo dalje od nas već gore. Jedni viču da se beži, drugi neće, ispod sela, pogledam, kod pruge, lanac vojske, ne znamo je li UČK ili su Francuzi iz KFOR-a, iznad sela isto neka vojska. Stigoše kamioni, evakuacija u kasarnu Bair, ide ceo zaselak, 150 ljudi, neki su već pobegli ka Mitrovici. Ja na kamion, šta sam poneo, ništa, a u glavi mi slika da me je na tom istom mestu, 1943. godine, neki Nemac kao dečačića jurio džipom, da me zgazi", pričao je Dragan Antić za RT Balkan pre koju godinu.
Istog dana, Albanci koji su organizovano, autobusima prevezeni iz Drenice, iz Kosova Polja proterali su sve preostale Srbe koji su se tu zatekli posle progona 1999. godine. Drenički ekstremisti zapalili su zgradu opštine, Dom zdravlja i školu "Sveti Sava", a zatim do temelja i više srpskih kuća. Spaljene su obe crkve – crkva Svetog Nikole u Kosovu Polju i crkva Svete Katarine u selu Bresje.
Masa ekstremista huškana sa strane, u centru Kosova Polja polila je benzinom i živog spalila meštanina Zlatibora Trajkovića. Njegova supruga Radmila desetak godina kasnije svedočila je da je tog dana selo počelo da gori, kako je sa suprugom izašla na ulicu kada ih je opkolila masa Albanaca koji su Zlatibora odmah počeli da udaraju. Nju je spasio jedan komšija Albanac koji ju je uhvatio za ruku, istrgao iz mase, i odveo do kuće u kojoj su bila dva njena devera, njihovi sinovi, snaha, beba od šest meseci.
Porazbijani su i spomenici na pravoslavnom groblju u Kosovu Polju.
U Lipljanu, hicima iz vatrenog oružja u svojoj kući ubijen je Nenad Vesić, više osoba je povređeno. Neki od Albanaca, komšije Srba, pokušali su tada da spreče prilazak napadača srpskim kućama, navodi se u jednom kasnijem izveštaju... Opljačkano je i srušeno 30-tak srpskih kuća.
U Prizren su, kao i u Kosovo Polje, čitavog popodneva autobusima dovoženi Albanci iz susednih sela. U rušilačkom talasu, 17. marta popodne, u gradu u kome se zateklo oko 50 Srba spaljen je Saborni hram Bogorodice Ljeviške iz 12. veka, crkva Svetog Spasa iz 14. veka, saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 19. veka, crkva Svetog Nikole iz 14. veka, crkva Svetog Georgija iz 15. veka, crkva Svete Nedelje iz 14. veka. Zapaljen je i manastir Svetih Arhangela, a monasi su evakuisani.
Istog dana zapaljena je zgrada Bogoslovije "Kirilo i Metodije", zgrada Episkopije, a u podrumu zgrade Bogoslovije nađeno je ugljenisano telo Dragana Nedeljkovića iz Prizrena.
U Belom Polju, povratničkom selu kod Peći, spaljeno je 25 kuća Srba-povratnika i oskrnavljeno pravoslavno groblje kao i crkva Vavedenja Presvete Bogorodice. Srbi iz sela su evakuisani u bazu KFOR-a u Zagrmlju.
U Gnjilanu je ubijen profesor Slobodan Perić, spaljeno je 18 kuća, pretučeno 20-tak uglavnom starijih muškaraca.
Šta radi KFOR?
U Vitini je, prema tadašnjim izveštajima, nekoliko Albanaca pokušalo da spreči paljenje srpskih kuća, dok su pripadnici UNMIK-a i KFOR-a nemo posmatrali događaje, neki obučeni u civilna odela. I u Đakovici su spaljene crkve. Pet starica koje su živele u porti crkve Presvete Bogorodice evakuisane su u poslednji čas.
Sledećeg dana, 18. marta uveče, u Južnoj Mitrovici zapaljena je crkva Svetog Save. Srbi iz severnog dela grada gledali su kako na drugoj strani reke, par stotina metara od Ibra, gori svetinja a plameni jezici osvetljavaju nebo.
Iako su u nekim slučajevima reagovali i spasavali Srbe, ostalo je zabeleženo i da su snage KFOR-a čiji je mandat bio da štite srpsko stanovništvo, u mnogo slučajeva stajale kao paralisane i samo posmatrale rulju kako žari i pali i ubija.