Albanci žrtve, Srbi dželati: Kako Priština prikriva istinu o Martovskom pogromu

Albanski mediji na "multietničkom, multikulturnom i multiverskom Kosovu", ustrojeni po normama i standarima Evropske unije, u lažnoj državi svim silama podržanoj od te iste EU, briselskih komesarskih krugova, čitavog Kolektivnog zapada, ponovo juče nisu ni jednom rečju, kao uostalom ni decenijama unazad a povodom "martovskih nemira" pomenuli smrt Zlatibora Trajkovića, Srbina iz Kosova Polja, 17. marta 2004. godine.

Za te iste medije, za kosovsku javnost, žrtve "martovskih nemira" kako se u Prištini naziva pogrom nad Srbima su Albanci. Za Zlatibora Trajkovića i druge ubijene Srbe, za spaljene srpske kuće i crkve u izveštajima prosto nema mesta. Šta više, iako je u međuvremenu dokazano da se trojica albanskih dečaka iz sela Čabra nisu utopili u Ibru zato što su ih "lokalni srpski kriminalci progonili sa psom", taj narativ i dalje važi. Pomenut je i u jučerašnjim izveštajima i izjavama. 

Martovski pogrom 22 godine kasnije: Srbi sa KiM i dalje žive 17. mart

Mučenička smrt Zlatibora Trajkovića, decenijama unazad nije tema ni za albanske ali ni za medije sa Zapada. Bože moj, ubijen je, živ spaljen Srbin, a to što je taj isti Srbin na dan ubistva radio kao čuvar, kućepazitelj objekta u kome su bili smešteni pripadnici međunarodne policije koji ga nisu zaštitili, pa ni to nije važno, jednostavnije je sve prećutati.

A činjenice su surove. Zlatibor Trajković, star 62 godine 17. marta 2004. godine u trenutku izbijanja nereda u Kosovu polju, sa suprugom Radmilom zatekao se u objektu u kome su bili smešteni međunarodni policajci.

Kada su albanski ekstremisti, a velika većina je tog jutra autobusima prevezena iz Drenice u Kosovo polje, provalili u dvorište, dvoje Trajkovića uspeli su da pobegnu kroz prozor, pokušali su da se dokopaju susednog dvorišta ali su od pobesnele rulje u tome sprečeni. Uspeli su tek da izađu na ulicu, nadajući se da će ih tu strani policajci, oni o kojima su se do tog jutra brinuli, zaštititi.

Zogović: Martovski pogrom – dani kada su goreli vekovi

Uhvaćeni su na ulici, jedan od napadača, kasnije često pominjani Mehmet Morina metalnom šipkom napao je Zlatibora, više puta ga udario po glavi i leđima, a kada je nesrećni čovek pao u kanal rulja je nastavila da ga tuče po glavi, čitavom telu. Udarali su ga rukama i nogama, metalnim šipkama.

Ni to im na kraju nije bilo dosta, Zlatibor je posut benzinom, zapaljen, živ je izgoreo. Radmilu je spasio jedan od Albanaca koji ju je prepoznao, uhvatio za ruku i izveo je iz razularene mase, odveo do kuće u kojoj je bilo nekoliko Srba iz Kosova polja.

Po optužnici tužioca UNMIK-a, Morina je za, zvuči neverovatno, ali je činjenica, "pokušaj ubistva Trajkovića", osuđen na 18 godina zatvora. Sud je utvrdio da "nije dokazano da je Morina lično izazvao smrt Trajkovića već da je učestvovao u brutalnom napadu koji je doveo do smrti žrtve". Dostupnih podataka o daljoj sudbini Morine, da li je izdržao kaznu, šta je bilo sa žalbama, nema.

Takva je bila sudbina Zlatibora Trajkovića, Srbina iz Kosova polja.

Ista je i sudbina lažnih izveštaja koji su se već 16. oktobra 2004. godine uveče pojavili u albanskim medijima u Prištini. Za smrt trojice dečaka istog sekunda, bez policijskih izveštaja, bez izjava tužioca, bez druge strane, optuženi su Srbi. Izveštaji su govorili su o "krvožednim Srbima" koji su napali dečake, koji su ih sa psom progonili kroz selo pa su dečaci bežeći, skočili u nabujalu reku gde su se udavili.

Činjenica je da su se isti večeri oglasili iz UNMIK-a, međunarodne misije ne previše u to vreme naklonjene Srbima izjavama da albanske dečake niko nije naterao u nabujalu reku.

Portparol UNMIK-a Neridž Sing izjavio je da je "četvrti, preživeli dečak bio pod velikim pritiskom posebno albanskih medija da za smrt dece optuži Srbe". Derek Čepel, iz UNMIK-a demantovao je navode prištinskih medija da su albanski dečaci upali u Ibar i udavili se bežeći od Srba, naveo je da je talas nasilja koji ubrzo pokrenut bio planiran.

Ministarstvo unutrašnjih poslova lažne države juče u izveštaju iz sela Čabra ponavlja laž da su "tri albanska dečaka život izgubili utopivši se u Ibru dok su pokušavali da pobegnu od grupe mladih pripadnika srpske zajednice koja ih je progonila".

Arsić sa šefom UNMIK: Univerzitet je ključna institucija za srpsku zajednicu i mora da funkcioniše

Grobove i spomenik dečacima u Čabri juče su obišli i ministar unutrašnjih poslova privremenih prištinskih institucija Dželjalj Svečlja i gradonačelnik Južne Mitrovice Faton Peci koji su izjavili da se "sa velikom boli sećaju varvarskog utapanja dečaka od strane srpskih kriminalnih bandi koje je dirnulo srca svih Albanaca". U izveštajima sa skupa u Čabri, i drugim izveštajima ovih dana, proteklih godina, narativ je isti – Albanci iz Čabre, odnosno trojica dečaka su žrtve, Srbi su dželati, varvari, pripadnici kriminalnih bandi i oni su odgovori za smrt dece. Protesti koji su potom izbili i u kojima je ubijeno 28 Srba, 35 crkava i manastira spaljeno, 4.000 Srba proterano su bili spontani.

Mada, i bilans "martovskih nemira koji navode albanski mediji i albanska strana je sasvim drugačiji". Oni navode da je ubijeno osmoro Srba i 11 Albanaca, povređeno "više stotina Albanaca", a spaljene srpske kuće i crkve ređe se, ili nikako pominju.

Narativ o "krvoločnim kriminalnim srpskim bandama" odgovornim za utapanje trojice dečaka u prištinskim medijima 16. marta uveče potpomognut je navodnim izjavama četvrtog dečaka, jedinog svedoka koji je preživeo tragediju, ali se kasnije ispostavilo da dečak nije govorio o tome da su ih Srbi jurili, nego da su ih iz jedne kuće "psovali".

Naš izbor

Dani kada je zapaljena Srbija: Godišnjica demonstracija u Prištini 1981. godine, uzroci i posledice

I u kasnijoj istrazi, međunarodni tužilac ostao je pri stavu da "ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je u tom smislu počinjeno krivično delo". Istraga je nedvosmisleno pokazala da i tragedija nije imala etničku pozadinu, da je medijsko izveštavanje u tom trenutku bilo neodgovorno i senzacionalističko, posebno od strane Javnog servisa Kosova.

Kurtijev ministar spoljnih poslova Dželjalj Svečlja, jedan od najviših zvaničnika lažne države i Faton Peci, gradonačelnik jednog od najvećih gradova na KiM, juče, međutim ostaju pri stavu da je utapanje trojice dečaka bilo etnički motivisano, da su žrtve srpskih kriminalnih bandi.

I ne samo za Svečlju i Pecija, za dobar, najveći deo albanske zajednice na Kosovu, Srbi su odgovorni za smrt trojice dečaka, i ne samo za tragediju u selu Čabra nego i za nemire koji su izbili, za smrt Albanaca koji su stradali u okršajima sa međunarodnim snagama 17. i 18. marta 2004. godine. Dželjalj Svečlja juče je u Čabri govorio i o "frustraciji Albanaca" usled "nerešenog konačnog statusa Kosova u to vreme", kao o okidaču za nemire, ubistva i progon Srba.

Kosovski javni servis i dvadeset godina posle pogroma u izveštajima ostaje pri stavu da su se albanski dečaci utopili "dok su bežali od grupe srpskih mladića".

To što sve činjenice govore suprotno, za izveštavanje po standardima Evropske unije, Brisela, nije ni najmanje važno.