Srbija i Balkan
Godišnjica NATO agresije: Kako su pod bombama 1999. Srbi videli i lice Boga i anđela i samog đavola
Ispod Tornika na Zlatiboru, Angelina Savić tražila je po zgarištu sina Milanka, zanoćio u odmaralištu, nema ni njega ni Radoja Marjanovića, ni Neđa Uroševića, čuje se kako tiho kuka, kao senka. Čitav jedan narod, sedam miliona Srba bili su tog krvavog proleća kolateralna šteta međunarodnih zločinaca sa zvanjima predsednika i premijera, generala i admirala
"Nečoveku i bednoj kukavici, ništariji i bitangi, vucibatini", kako ga Srbi odavno zovu, portparolu NATO iz 1999. Džejmiju O Šeju malo je bilo što je u vreme agresija alijanse na Srbiju danima, nedeljama, onako neljudski, bezosećajno opravdavao najbestijalnije zločine, akcije svojih saboraca, ubistva dece, žena, staraca. Pre nekoliko dana javio se ponovo, uoči nove godišnjice agresije na Srbiju, da ponovo dosoljava Srbima stare rane – da laže, provocira.
"Drago mi je što je NATO pre 27 godina prvo pokušao diplomatiju. Otišli smo u Beograd da se sastanemo sa Slobodanom Miloševićem, kome smo ponudili diplomatski put ukoliko želi da ga prihvati. Vodili su se pregovori u Rambujeu, gde su Srbi imali svaku priliku da pronađu mirno rešenje – i da zaustave etničko čišćenje Kosovara. Moj utisak tada bio je da upotreba vojne sile neće biti laka, ali da će biti opravdana i neophodna kako bi se zaustavila kršenja ljudskih prava na Kosovu", bez imalo srama, u maniru izjava od pre 27 godina, kazao je pre koji dan O Šej.
Prosto je neverovatno kako i koliko ovaj "krvavi portparol" koji za 78 dana agresije ni na tren nije pokazao trun ljudskosti, empatije, ni za mrvu, ni danas ne odstupa od laži izgovorenih tada.
"U to vreme dogodila su se dva događaja. Pre svega, masakr u Račku u januaru 1999. godine, koji je pokazao da uprkos svim međunarodnim upozorenjima, Srbi koriste silu i nimalo ne odustaju od nje. To se videlo ubijanjem nevinih Kosovara. Setite se da su u Račku pogubljeni i tinejdžeri. To je bio zaista strašan slučaj – incident koji je snažno okrenuo političko mišljenje protiv Beograda. Jer, s jedne strane, Beograd je tvrdio da mora da reši situaciju na Kosovu, ali je očigledno koristio veliku silu, nesrazmernim i brutalnim sredstvima. To je imalo veliki uticaj i na međunarodno mnjenje", izjavio je pre nekoliko dana ovaj nesrećnik za koga su NATO dželati iz tog vremena bili "mirotvorci", a Srbi su se "samo pretvarali da su zainteresovani za diplomatiju".
Danas, 27 godina od početka NATO agresije na Srbiju, odnosno SR Jugoslaviju, agresije u kojoj se 19 najmoćnijih zemalja Zapada svim silama obrušilo na malu Srbiju, uz zločine, smrt, stradanje, bombe sa uranijumom koji i danas kosi narod po Srbiji, uz Havijera Solanu, krvave Klintonove, Madlen Olbrajt, Tonija Blera, Džejmi O Šej bio je i ostao simbol zla, simbol pakla i prosute krvi nevine dece po Srbiji. Lice samoga nečastivog.
I dan danas, iako je prošlo 27 godina, svako sećanje na sredu, 24. marta, na prve sirene za uzbunu, a zatim na sledećih 78 dana, na zvuk bombardera i balističkih raketa iznad glava, donosi teški osećaj gorčine, nemoći, nepravde.
Hladnih prolećnih dana te 1999. godine, dok se rat približavao, postajao neumitan, i samo se datum, čas napada nije znao, u teškoj atmosferi punoj zlih slutnji, sećaju se danas mnogi u užičkom kraju, izgorela je skoro do temelja škola u Jablanici.
U sećanju su ostala lica seljaka, meštana, starijih, onih koji su pamtili prethodni svetski rat.
"Ovako je bilo i uoči 1941. Izgore nam škola, ovo ne sluti na dobro, nego na zlo i pogibiju", govorili su tada seoski starci.
Nisu prošle ni dve nedelje od požara u školi, tek pet-šest kilometara dalje, na Torniku, u zoru 8. aprila 1999. godine, u četiri sata i 10 minuta, bomba velike razorne snage, pogodila je ski-centar.
Trojica mladića iz susednih sela, Radoje Marjanović (34), Neđo Urošević(31) i Milanko Savić (24) koji su, slaveći Milankov 24. rođendan zanoćili u barakama, ubijeni su na mestu.
Sledećeg jutra, Milankovo telo nađeno je u šumi, raskomadano, na 139 metara od mesta udara, telo drugog mladića bilo je na 50 metara od kratera, telo trećeg, meštani su jedva našli i izvukli ispod metalne i drvene konstrukcije razorene i spaljene barake.
Nekoliko sati kasnije, nasmejani Džejmi O Šej roditeljima pobijenih mladića, majkama i očevima, njihovoj braći i sestrama, iz nekog bunkera poručio je da su njihovi najmiliji tek – kolateralna šteta.
Zaista, čitav jedan narod, sedam miliona Srba bili su tog krvavog proleća kolateralna šteta međunarodnih zločinaca sa zvanjima predsednika i premijera, generala i admirala.
Pripreme za bombardovanje Srbije, tog proleća temeljno su obavljene. Na Kosmetu, malo-malo teroristi UČK postavljali su zasede, ubijali i otimali Srbe, napadali snage bezbednosti. Onda je stigla vucibatina u vidu Vilijama Vokera, desio se Račak. Obračun snaga bezbednosti sa teroristima, koji bi svuda u svetu, osim u Srbiji bio nazvan upravo tako, zapadni mediji prekrstili su u – "masakr nevinih civila".
Džejmi i Šej dodao je i – nevinih tinejdžera. Zapadu je, Klintonu i Bleru, Solani i Šeju, trebao povod za rat protiv Srbije, zaslugom Vokera i dobili su ga.
Zatim su u Rambujeu, Srbiji nametnuti uslovi kakve ni jedan čovek koji i malo časti u sebi još ima, a kamoli ozbiljna država, ne bi mogao da prihvati. Po Srbiji se uveliko pričalo da je britanski premijer Toni Bler više insistirao na bombardovanju Srbije od Klintona i Olbrajtove zajedno.
Dva dana uoči bombardovanja desio se poslednji razgovor američkog izaslanika Ričarda Holbruka i Slobodana Miloševića. Bio je to poslednji pokušaj da se Milošević i Srbija nateraju da prihvati neprihvatljivo, da Srbija klekne pred ultimatumom. Kad su razgovori završeni Holbruk je izjavio da "suštinskog napretka nema", a mediji su preneli da su "pregovori propali".
Napad na Srbiju mogao je da počne. Na jednoj strani 19 najbogatijih zemalja sveta sa 743 miliona stanovnika i BDP-om od 11.731 milijardu dolara, na drugoj Srbija, odnosno SRJ sa sto puta manje stanovnika i BDP-om od 11 milijardi dolara. Na jednoj strani alijansa sa oko 1.000 aviona, lovaca, lovaca bombardera, bombardera, špijunskih aviona, na drugoj Srbija sa 16 aviona MIG 29, 66 MIG-ova 21, i nekoliko desetina zastarelih letelica. Za narednih 78 dana NATO avioni napravili su iznad Srbije 38.400 letova, među njima 10.484 napadačka i upotrebili 23.614 komada vazdušne municije.
"NATO je izveo najprecizniju vazdušnu operaciju sa najmanje kolateralne štete u istoriji", navedeno je kasnije u jednom izveštaju podnetom američkom Kongresu.
Narednih dana, nedelja, meseci, sve do 10. juna te godine, ono što je za američke kongresmene u belim rukavicama bilo "najpreciznija vazdušna operacija" na terenu je, za Srbe žrtve, bilo neviđeno razaranje, stotine i hiljade porušenih kuća, mostova, škola, bolnica...
U "najpreciznijoj vojnoj operaciji", u napadu na autobus "Niš eksrepsa" kod Lužana, 1. maja 1999. godine, precizan broj se verovatno nikada neće saznati, ubijeno je najmanje 45 civila, uglavnom Srba. NATO projektil ispaljen sa aviona pogodio je autobus pun naroda dok je prelazio most.
U Koriši na KiM, 13. maja u trenu je sprženo barem 100 civila, uglavnom Albanaca kada je NATO gađao lokaciju za koju su tvrdili da je vojni položaj, a ispostavilo se da su na tom mestu bili Albanci, civili.
Albanci sa Kosova odmah su prijateljima sa Zapada oprostili krv. O krvnoj osveti za nevino prolivenu krv, što je ovde tako uobičajeno, niko nije ni reč rekao.
U više napada na Surdulicu tokom aprila i maja 1999. godine pobijeno je najmanje 50 civila, više od 200 je ranjeno srušene su desetine kuća daleko od vojnih objekata i poligona.
Za Džejmija O Šeja sve je to bilo tek – kolateralna šteta. Nepunih tri nedelje od početka agresije, 12. aprila, projektili opet ispaljeni sa aviona, a piloti su mogli da vide koga gađaju, pogodili su putnički voz u Grdelici, ubijeno je 16 putnika. Kod Đakovice ubijeno je u jednom napadu 60 civila. Piloti su napali kolonu za koju su procenili da je vojna, a u njoj su bili opet civili.
U do tada nezabeleženom u istoriji ratovanja napadu na jednu medijsku kuću, 23. aprila 1999. godine u Beogradu je, u bombardovanju zgrade RTS-a, pobijeno 16 novinara i drugih medijskih radnika.
U bombardovanju Aleksinca 5. na 6. april u stambenim zgradama u rudarskom naselju koje su pogođene ubijeno je 14 civila, više od 50 je povređeno.
Za Srbe krv i zločini, za nasmejanog, dobro raspoloženog, podgojenog O Šeja – kolateralna šteta.
Bombardovanje Niša kasetnim bombama 7. maja nije ušlo u izveštaj američkog Kongresa. Ni 16 ubijenih civila i 18 ranjenih. U izveštaju o najpreciznijoj kampanji nema podatka da je na Niš bačeno 16 kontejnera sa više od 3.000 međunarodnim pravom zabranjenih kasetnih bombi. Nije pomenuta ni Ljiljana Spasić koju je bomba ubila u Šumatovačkoj ulici i koja je bila u sedmom mesecu trudnoće.
Broj civilnih žrtava NATO bombardovanja, državi Srbiji i Srbima kao narodu na sramotu, još nije precizno utvrđen. Između 1.200 i 4.000 govore dostupni podaci, najčešće se govori oko 2.500. Dok Srbija sama ne popiše svoje žrtve, koriste se izveštaji Hjuman rajts Voča koji govori o – između 489 i 528 ubijenih civila! Za 78 dana poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, uništena su 44 mosta, 17 železničkih mostova, 148 objekata visokogradnje, privatne kuće nisu ni popisane...
Za 27 godina od rata, zgrade, škole i mostovi, kuće, obnovljeni su, izgrađene nove. Ožalošćeni roditelji, braća i sestre, sinovi i ćerke oplakuju svoje mrtve. Tu vreme ne da ništa promeniti. Neke rane su zacelile, neke nekad neće.
Relevantni podaci govore da je do 1999. godine u Srbiji registrovano između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da je taj broj već 2004. dostigao 30.000 novih bolesnika, da je Srbija ubrzo bila prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Ostaju reči prof. dr Slobodana Čikarića, onkologa i predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka da je porast broja obolelih i umrlih do raka posledica NATO bombardovanja tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.
Vraća se slika iz toplog aprilskog jutra, na Ribnici ispod Tornika na Zlatiboru, kako po zgarištu Angelina Savić, traži sina Milanka, zanoćio u odmaralištu, nema ni njega, ni njegovih drugara. Čuje se kako tiho kuka. Ko senka na zgarištu.
Na drugom kraju zgarišta, sed i gologlav, sa šajkačom u rukama, stari Marko Savić pretura po nagorelim gredama i daskama. I on traži unuka.
Slika koja ostaje za ceo život, koja se ne zaboravlja, sve i da čovek hoće.
Sat dva kasnije, na TV ekranu nasmejano lice O Šeja. Govori po hiljaditi put o kolateralnoj šteti bombardovanja Srbije.
Smeje se žrtvama pravo u lice.
Oni koji su hteli, mogli su tog jutra u nekoliko sati da vide i lice Božje i lice anđela, u liku Marka Savića, na zgarištu u Ribnici pod Tornikom na Zlatiboru, iz lice samog đavola u liku Džejmija O Šeja iz nekog briselskog bunkera.
Live
