Četvrtog dana rata 1999. godine, tada već teško ranjenoj Srbiji, obaranje "nevidljivog" američkog bombardera u Buđanovcima došlo je kao melem na rane. Slike ponosa američke i NATO ratne mašinerije u blatu Srema, u nekoj njivi kraj Buđanovaca, slike Srba kako na krilu oborenog bombardera igraju kolo, koje te noći i narednih dana nisu silazile sa TV ekrana, korišćene kao dokaz da nisu tako "nevidljivi" i tako "nedodirljivi", da se protiv njih može, rodile su i tračak nade, da će sve, možda, za koji dan stati. Da će se zahuktala ratna mašina zaustaviti, da će rat i stradanje, pogibije nedužnog naroda biti obustavljeni.
Bila je to samo iluzija. Rat nije stao, potrajao je još čitavih 75 dana, doneo zemlji i narodu neizrecive patnje, teška razaranja, tone osiromašenog uranijuma, hiljade bombi, hiljade nevino ubijenih, još jednom se ispostavilo da srpska suza nema roditelja.
Uz sve drugo, obaranje "nevidljivog", 27. marta 1999. godine, Srbiji, njenim oružanim snagama, narodu posebno, donelo je i osećaj ponosa. Provrela je tog dana još jednom stara ratnička krv, još jednom stavljen pečat na odluku da nema predaje, ma ko bio na drugoj strani.
Jer, bilo je teško i ranije, pa se nisu podizale bele zastave.
Izvinite, nismo znali da je nevidljiv
"Posle tog obaranja, moral vojske, moral naroda se podigao do maksimuma. Podsećam dan ranije bila je velika tragedija, kada su na nebu iznad Srbije oborena dva MIG-a 29, kada je poginuo pilot Zoran Radosavljević. To je bolno odjeknulo u srpskoj javnosti, u vojsci, već sledećeg dana oboren je ponos njihove avijacije", kaže za RT Balkan vojni analitičar Andrej Mlakar govoreći o odjecima obaranja F117 u Srbiji 1999. godine.
Sagovornik podseća kako je Vesli Klark u svojim memoarima kasnije opisivao kako su u Alijansi krili obaranje ovog aviona od svoje javnosti, bojeći se negativnog publiciteta.
"Obaranje tog aviona bio je ogroman uspeh naših raketaša. Ovo posebno jer se 2020. saznalo da je 3. raketni divizion teško oštetio još dva F117, od kojih se jedan jedva dovukao do Nemačke i kasnije su oba aviona otpisana. Taj gubitak Amerikanci su kroz priznanje pilota i zvanično potvrdili. To je bio najveći udarac koji je mogao biti zabeležen jer se radilo o avionu koji je bio korišćen u Panami 1989. i u Iraku 1991. koji je trebalo da promoviše američku moć. Američki eksperti, vojni stratezi insistirali su da je taj avion neuništiv, da ga je nemoguće otkriti a još više da ga je nemoguće oboriti. A onda dođu Srbi i obore ga sa 'nevom'. Ispostavilo se da je avion bio vidljiv na radaru, da nije nevidljiv, da je imao potpuno isti radarski odraz kao i svi drugi avioni, da je to samo bila 'žvaka' za medijsku pripremu. Taj odjek se preneo sve do Irana pa Iranci sada, u slučaju obaranja američkog F-35 koriste našu parolu – 'Izvinite, nismo znali da je nevidljiv', kaže Mlakar.
Avion američkog ratnog vazduhoplovstva "lokid F-117A noćni jastreb", sa oznakama AF 82 806 HO, baza Holoman, Novi Meksiko, oboren je na današnji dan, 27. marta 1999. godine u 20 sati i 42 minuta, četvrtog dana bombardovanja Srbije. Avion je oborio 3. divizion 250. raketne PVO brigade Vojske SR Jugoslavije kojim je komandovao potpukovnik Zoltan Dani. Bombarder je pao pogođen projektilom iz ruskog raketnog sistema "S-125 neva". Pao je u ataru sela Buđanovci kraj Rume.
Usijana lopta na nebu
Meštani sela te večeri u čudu su gledali kako sa neba na njivu kraj sela pada užarena masa, nešto poput komete.
"Bilo je kao da smo na 'Marakani', tako je sijalo. To je bila usijana lopta na nebu. Svi koji su gledali, kasnije su pričali da im je izgledalo kao da će da padne direktno na njih. Tako je i meni u tom trenutku izgledalo", svedočio je kasnije meštanin Slavoljub Jovanović.
U Ratnom dnevniku zamenika komandanta 3. raketnog diviziona 250. rbr PVO, potpukovnika Đorđa Aničića ostao je zapis:
"Na vatreni položaj stižem oko 20.30 časova. Prilazeći sredstvima prolazim pored lansirne rampe. Rakete su na pripremi, a ugao nagiba veliki. Lagani drhtaj tela, jer ne znam šta se dešava u kabini. Ulazim i sedam na mesto pomoćnika rukovaoca gađanja umesto majora Stoimenova. Dani drema oslonjen na blokove za upravljanje radom lansirnih rampi. Nema blizu ciljeva u vazduhu, ima ih na većim daljinama na raznim azimutima. Odjednom na pokazivaču osmatračkog radara, na azimutu 195 uočavam cilj, na daljini od 23 kilometra. Kažem:'Dani, ovaj ide na nas!' Ciljevi su se približavali. Na daljini 14-15 km i azimutu 210 stepeni rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani je naredio traženje cilja. Ja sam naredio 'Antena' - uključeno je zračenje nišanskog radara. Tog momenta počinje igra mačke i miša. Zračimo više od 10 sekundi neuspešno tražeći cilj. Naređujem: 'Prekini traženje-ekvivalent!'", opisuje Aničić u svom ratnom dnevniku.
I nastavlja:
"Posle nekoliko trenutaka Dani naređuje traženje cilja na azimutu 230, a ja momenat zračenja. Veoma brzo, za par sekundi, cilj je pronađen, točkići su škljocnuli više puta, ali operatori ručnog praćenja nisu mogli da ga prihvate. Cilj je išao u manevar velikom uglovnom brzinom. Zračili smo više od 10 sekundi. Ponovo je vreme zračenja predugačko i ponovo naređujem: 'Prekini traženje-ekvivalent'!", piše potpukovnik.
"Ponovo vidim cilj na azimutu 240 stepeni i daljini od 14 km. Cilj vrši manevar kursom, lepo se vidi na pokazivačima osmatračkog radara. Pokušavamo isti postupak treći put na azimutu 240. Točkići oficira vođenja škljocaju, operatori ga gube. Taman sam mislio da ni ovaj pokušaj neće uspeti, kada je stariji vodnik Matić uzviknuo: 'Daj ga, daj ga, imam ga'! Točkići su škljocnuli i operatori su ga prihvatili. Stabilno praćenje, azimut 242 stepena, daljina 14,5 km (…) Oficir za vođenje izveštava: Azimut 250 stepeni, daljina 13 km", piše u ratnom dnevniku Aničića.
Skidaj visoki
"'Cilj uništi, metod t/t, lansiraj!', komandovao je Dani. Potmula eksplozija. Start prve rakete, posle 5 sekundi i druge. Muminović izveštava prva lansirana, prva zahvaćena, druga lansirana, druga nije zahvaćena.'Kako nije zahvaćena?'- pitam i ustajem sa stolice radnog mesta pomoćnika rukovaoca gađanja naginjem se preko glave operatora praćenja po F2 da vidim ekrane oficira za vođenje. Operatori stabilno prate. Posmatram ekran oficira za vođenje raketa. Svetlosni bljesak i eksplozija prve rakete na cilju. Cilj je uništen. Naređujem: 'Skidaj visoki'! Daljina 10-11 km, azimut 270 stepeni-izveštava oficir vođenja Muminović. Sedam nazad na stolicu i gledam ekran osmatračkog radara. Panika u vazduhu. Svi su se razbežali, nigde ni jednog cilja", opisuje Aničić trenutak obaranja "nevidljivog".
Nastavlja da su brzo dobili komandu "priprema za marš" i da je što pre trebalo napustiti lokaciju sa koje su dejstvovali.
"Na radio-vestima u 22 časa čujemo da smo oborili F-117A. Olupina je pala u atar sela Buđanovci. Premeštaj na naredni vatreni položaj je bio vrlo brz. Euforija i moral znatno su porasli u jedinici. Svi zovu, čestitaju. Napetost je popustila. Nestalo je grča. Povratila se vera da se nešto može uraditi. Oduševljenje je vladalo u narodu okolnih sela. Svi su nas posmatrali sa velikim poštovanjem", zapisao je Aničić.
Igra mačke i miša
Pilot oborenog aviona potpukovnik Dejl Zelko spašen je 6 sati posle obaranja. Spasilačka misija bila je u jednom helikopteru MH-60 i dva MH-53, spasavanje pilota pratilo je šest aviona A-10.
U svom ratnom dnevniku pod naslovom "Smena" Aničić je do tančina opisao kako je prolećnih dana 1999. godine izgledala igra mačke i miša, koja je tokom 78 dana vođena između NATO avijacije i jedinica PVO.
"U takvim okolnostima jedino taktičkim radnjama i postupcima možete ostvariti neki svoj cilj, jer smo mi, u tehničkom smislu, bili daleko inferiorniji u odnosu na protivnika. Samo taktikom smo uspeli da dođemo do cilja, pridržavali smo se dogovorenog na početku rata. Znao sam da moramo biti veoma brzi, da je to jedini način da nešto postignemo i sve vreme tokom trajanja rata, kad god je NATO primenio nešto novo, videlo se koliko smo stvarno bili ugroženi i kao ljudi i kao borbene posade. Mi smo ratovali sa njima za prevlast nad vazdušnim prostorom, nažalost, bez avijacije, samo uz pomoć PVO", objasnio je Aničić govoreći tada za "Politiku".
Ostaci srušenog američkog aviona, najveći deo, danas se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu uprkos zahtevima američkih vlasti da se svi delovi F-117 A vrate u Ameriku. Deo krila aviona nalazi se u okviru stalne postavke memorijalne sobe posvećene herojima 250. raketne brigade u komandi te jedinice na Banjici u Beogradu.
O obaranju "nevidljivog" snimljena su dva filma, "21 sekund" i "Drugi sastanak", režisera Željka Mirkovića. Pukovnik Zoltan Dani i potpukovnik Dejl Zelko su akteri filma "Drugi sastanak".
Priča prati potpukovnika Dejla Zelka bivšeg pilota F-117A koji putuje u Srbiju da se sastane sa pukovnikom Zoltanom Danijem bivšim komandantom raketnog diviziona koji je taj avion oborio.
"Tu je i scena u kojoj me stariji sin Atila poziva da zajedno pogledamo izjavu pilota Zelka. Sin je to skinuo sa interneta – Zelko priča o tome kako mu je bilo kada je bio oboren iznad Jugoslavije. Mi to tada slušamo i sin me u jednom trenutku spontano pita šta bih ja rekao Dejlu kad bi se jednog dana sreli? Odgovorio sam da ne bih imao ništa protiv jer smo obojica bili profesionalci i izvršavali smo zadatke koje su pred nas postavljali naši pretpostavljeni i da bih mu rekao: 'hajdemo na po jedno piće!'. Tog momenta je Željku Mirkoviću sinula ideja da se to i ostvari i počeli smo da radimo na filmu "Drugi susret", svedočio je svojevremeno za "Blic" pukovnik Zoltan Dani.