Srbija i Balkan
Za div-junacima se ne žali, oni se slave: 27 godina od bitke na Košarama
Čitavih 67 dana trajale su borbe na Košarama, oko karaule i po okolnim visovima. Juriši NATO pešadije, terorista OVK podržanih od strane NATO avijacije i regularnih snaga Vojske Albanije na malu četu ukopanu na državnoj granici
Džaba je Aljbin Kurti pre godinu i po dana prekrečio mural div-junacima sa Košara u centru Severne Mitrovice. Niti je takav kreč, ni takva farba, ona koja može da prekreči, pokrije, sakrije njihovo herojstvo, stvorena niti će kad biti napravljena.
"Crn obraz onom koji je ovo uradio a lica naših junaka sa Košara uvek svetla u Gospoda", rekli su mi tog jutra Srbi u Severnoj Mitrovici gledajući prekrečeni mural dok se tuga uvlačila u srce svakoga ko je taj prizor gledao.
Krečenje murala, i junacima sa Košara na kome je stajala poruka "Jer, odavde nema nazad", i murala sa likovima patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija bila je tada još jedna poruka Srbima da idu, da to nije njihova zemlja, a ipak, nisu otišli. Najtvrđi su ostali i ostaju.
Na današnji dan pre ravno 27 godina, bio je 9. april 1999. godine, na Veliki petak, počela je bitka za Košare. Jedna u nizu onih, najtežih kakvih je u srpskoj istoriji ne malo. Bitka koja je postala jedan od najvećih primera junaštva, patriotizma, odricanja, požrtvovanja u novijoj srpskoj istoriji.
Čitavih 67 dana trajale su borbe na Košarama, oko karaule i po okolnim visovima. Juriši NATO pešadije, terorista OVK podržanih od strane NATO avijacije i regularnih snaga Vojske Albanije na malu četu ukopanu na državnoj granici. Te borbe, do 10. juna odnele su 108 života srpskih graničara i pripadnika specijalnih jedinica VJ, dobrovoljaca. Među poginulima na srpskoj strani bilo je 18 oficira i podoficira, 50 redovnih vojnika, 13 rezervista, 24 dobrovoljaca, među njima i Rus Vitalij Bulah Glebovič.
Cilj operacije pod kodnim imenom "Strela" bio je da se sa albanske strane sprovede kopnena invazija na Kosovo i Metohiju, da se preseku komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu, na koncu, zauzimanje šireg područja Metohije.
Za 67 dana, brojčano, tehnički, i u svakom drugom pogledu, sem srca i junaštva višestruko nadmoćnija sila, jedva da se pomakla sa početnih linija.
Pitao sam prošle godine, na godišnjicu bitke, književnika Nenada Milkića, autora tri romana o Košarama, ima li odgovora na pitanje kako se dogodilo da se u vreme opšteg propadanja i rastakanja zemlje, moralnog, kulturnog, ekonomskog, kada smo mislili da za nas nema nade, da su nas ideološki eksperimenti posle 1945. uništili, da smo ljudi bez vere, dostojanstva, tradicije, nade, rodilo, odraslo, prerano sazrelo takvih 100, 150, 200 junaka, koji su stali na branik otadžbine...
"Devedesete, mračne i beznadežne, kada su i država i nacija bile na rubu propasti iznedrila je ljude upravo poput tih momaka, te dece na Košarama. I, ako se malo osvrnemo dublje u istoriju videćemo da je uvek kada je naciji i državi bilo najteže, rađao se novi sloj. Kao klica koja nikne iz naizgled jalove i puste zemlje. To nam se dešava u skoro pa pravilnim istorijskim ciklusima. Upravo jedan takav ciklus je došao krajem dvadesetog veka i opet se desilo što i mnogo puta pre – polažući svoj život, mladost, zdravlje na oltar otadžbine, i natapajući sopstvenom krvlju njene temelje, izdigli su se od ovozemaljskog i za života se preselili u legendu i večnost", odgovorio mi je tada Milkić.
Bitka za Košare počela je 9. aprila 1999. godine u tri ujutru masivnom artiljerijskom vatrom sa teritorije Albanije prema karauli Morina. Ispostavilo se, međutim, da je to bio lažni, demonstrativni napad kako bi se zavarale srpske snage i srpska komanda a pravi cilj bio je, u stvari reon karaule Košare.
U prvom ešalonu napada, uz podršku NATO avijacije, bile su, procenjuje se, tri brigade pripadnika tzv. OVK sa ukupno oko 6.000 boraca. U prvoj fazi dejstvovalo je najmanje 1.500 do 3.000 terorista OVK i sa njima oko 300 mudžahedina i zatim im se u drugoj fazi napada priključilo još toliko boraca.
U zoru bitke suprotstavilo im se tek 120 vojnika Vojske Jugoslavije, graničara i starešina 53. graničnog bataljona i još osmorica vojnika na minobacačima iz 125. motorizovane brigade.
Posle napada na Morinu, sat i po kasnije, oko 4 i 30 vatra je preneta prema Košarama. Posle artiljerijske pripreme sledio je masovni juriš pešadije OVK, na srpske graničare vatra je otvorena i od strane regularne Vojske Albanije.
Instruktori NATO čitavo to jutro uveliko su radili kao koordinatori vatre. Među njima, tvrde kredibilni izvori, bilo je i pripadnika francuske Legije stranca.
Tog 9. aprila napad terorista razvijao se u tri pravca, prema vrhu Rasa Košares, prema samoj zgradi karaule Košare kao i prema vrhu Maja Glava, odnosno prema graničnom kamenu C4.
Teške borbe, napadi prema vrhu Rasa Košares, prema zgradi karaule Košare i prema vrhu Maja Glava trajale su čitavog tog dana kao i na Veliku subotu. Jedini nazovi uspeh napadača bilo je zauzimanje zgrade karaule Košare koja je, uzgred rečeno, u tom trenutku bila napuštena.
U drugom ešalonu iza napadača, išle su ekipe zapadnih informativnih mreža, Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija, sa zadatkom da izveste o proboju. Proboja, međutim, nije bilo. Ostali su bez priče.
U međuvremenu, pripadnici 53. graničnog bataljona povukli su se prema drugoj odbrambenoj liniji, na položaje blizu karaule koje je bilo lakše braniti, stigla su pojačanja, od pripadnika specijalnih jedinica do prekaljenih dobrovoljaca, privučena su i artiljerijska oruđa... Pristigli su pripadnici 125. motorizovane brigade, delovi 72. brigade za specijalne operacija i 63. padobranske brigade, kao i delovi 5. i 52. policijskog bataljona.
Ni sledećih dana napadači ni uz žestoku podršku NATO avijacije nisu uspevali da slome otpor. Cilj nije ispunjen, prodor u kotlinu Metohije je izostao.
Ono što je usledilo bio je kontranapad jedinca VJ na Maja Glavu, front je stabilizovan a linije su, manje – više, i pored brojnih pokušaja juriša terorista, bombardovanja iz vazduha i sa zemlje, upotrebe kasetne municije od strane NATO bombardera i stratega, ostale nepromenjene do kraja rata. Šta više, tokom maja, jedinice VJ u tom području uspele su da poboljšaju položaje i ostvare prednost uprkos brojnim i stalnim napadima značajno nadmoćnijeg neprijatelja, posebno NATO avijacije.
"Na Košarama su se u tih šezdeset i nešto dana vodile krvave borbe, često puta prsa u prsa. Tu je bilo puno herojskih podviga koje treba istaći. Primer Ivana Vasojevića Jaguara koji je sa 12 boraca proterao 300 pripadnika OVK. Na nesreću nakon dva dana je poginuo od maskiranog pripadnika OVK jer je mislio da je naš vojnik", reči su admirala Boška Antića za "Kosovo onlajn", zabeležene na 25. godišnjicu početka bitke na Košarama.
Za koji dan biće ravno 27 godina kako je na Košarama, u rejonu Maja Glave poginuo vodnik Ivan Vasojević dok je iz rova izvlačio svog ranjenog vojnika. Vojnik je preživeo, ostao da svedoči o Ivanu i njegovoj hrabrosti.
Na granični kamen C4 na Košarama koji je sa 12 vojnika branio Vasojević nasrnulo je 300 terorista iz neke specijalne jedinice UČK. Ivanov pretpostavljeni svedočio je kasnije kako je Ivanu naredio da se povuče malo unatrag, i da zatim, pred jakim neprijateljskim snagama, ako krene ozbiljniji prodor, povuče svoju desetinu na rezervni položaj, da ne otvara vatru bez preke potrebe, da strpljivo čeka pojačanje.
Desetak minuta kasnije, svedočio je Ivanov pretpostavljeni, preko radio veze čuo se vodnikov glas, pripremao je svojih dvanaest vojnika za juriš... Čulo se potom jedno gromoglasno "uraaaa", Ivanovi starešine, vojnici negde na drugim linijama, levo i desno, u rovovima, kao u "najluđim filmovima" slušali su uživo juriš njih 13 na 300. Salve plotuna i bombi. Prsa u prsa, oko u oko, bajonet na bajonet... Kao plaha letnja oluja.
Onda je nastupila tišina, trajala je dugo i predugo. "Svi naši su izginuli", strepeli su malo dalje Ivanovi starešine, vojnici na liniji levo i desno, sve dok se Vasojević nije javio, raportirao – "svi smo živi, imamo jednog ranjenog, neprijatelj neutralisan, oni koji su preživeli povukli su se duboko preko granice, nisam izvršio naređenje o povlačenju, ali jesam ih neutralisao u protivnpadu"...
Potporučnik Predrag Peđa Leovac iz Pljevalja poginuo je na Košarama 14. aprila 1999. godine.
"Peđa Leovac se više na žali, on se sada slavi. Njega će da žali njegova porodica, a mi ostali treba da ga slavimo", rekao je nedavno, podsećajući na junaka, pukovnik Duško Šljivančanin, tada komandant 53. graničnog bataljona.
Pola godine pre pogibije, na Svetu Petku 1998. godine Leovac je u borbi sa albanskim teroristima u rejonu Košara teško ranjen, kuršum mu je prošao kroz vilicu, lice skoro unakaženo gelerima... Kada se oporavio, vratio se svojim vojnicima na karaulu.
Kada je majka počela da ga moli da ostane, da se oporavi, da se ne vraća na Kosovo, odužio je svoj dug otadžbini, čula je odgovor:
"Ako se ne vratim, majko, ko će sačuvati onu decu gore?! Onu decu gore…".
"A i on sam je još bio dete, jedva 24 godine u njemu, premalo za grob, dovoljno za večnost… Sa životom se već bio oprostio, ne onako kako to kukavice čine umirući po sto puta na dan, već kako krvi Gazimestana, Mojkovca, Kajmakčalana dolikuje. Prežalio je sebe da više ni jedna majka ne zažali za sinom", svedočio je, ne tako davno Predragov otac, Mile Leovac.
Live
