Rambuje, politička priprema za NATO rat protiv Jugoslavije i za kontrolu Zapadne Evrope

Pregovori u Rambujeu bili su pregovori vođeni na "mirovnoj konferenciji o Kosovu i Metohiji", koja je počela 6. februara 1999. u dvorcu nedaleko od Pariza.

Na konferenciji su učestvovali predstavnici vlasti Savezne Republike Jugoslavije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU - Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfganga Petriča.

Krah ove konferencije, nakon 17 dana bezuspešnih pregovora, označio je i kraj nastojanja da se kosovska kriza reši mirnim putem. Usledilo je bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije.

Američki izaslanik Ričard Holbruk sastao se poslednji put sa tadašnjim predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševićem dva dana uoči početka napada, 22. marta 1999. Od predsednika SRJ je izaslanik ponovo tražio da prihvati sporazum iz Rambujea. Milošević je to odbio, što je otvorilo put NATO agresiji protiv SRJ, koja je trajala 78 dana, od 24. marta do 10. juna 1999. a okončana je sporazumom iz Kumanova.

Zapravo, kako primećuje bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović, iako se događaj u Rambujeu naziva "pregovorima", "nikakvih pregovora tamo nije ni bilo", već je "stranama nametnut gotov dokument i taj akt je potpisan kao jednostrana izjava volje Albanaca, a ne akt slobodne volje dveju ili više strana".

Neke od spornih odredbi ovog "sporazuma" bili su vojno prisustvo NATO u SR Jugoslaviji, kao i održavanje referenduma na Kosovu i Metohiji posle tri godine.

Zaglušujuća propagandna buka zapadnih političara i teoretičara

Kako uočava politikolog i stručnjak na spoljnu politiku Dušan Proroković u svom radu "Proces u Rambujeu – politička priprema agresije", objavljenom na 20. godišnjicu agresije na Jugoslaviju, ovi "pregovori poslužili su da se legitimizuje vojna intervencija NATO protiv SR Jugoslavije, i u tom kontekstu predstavljali su političku pripremu za agresiju Severnoatlantskog saveza".

Nasuprot tome, prema tumačenju specijalnog predstavnika Evropske unije za Kosovo Volfganga Petriča, "bilo je jasno da su ne samo Rusija, već i Evropa i NATO, išli na mirni sporazum u Rambujeu, a jugoslovenska strana nije shvatala da je to u interesu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Zato su i odbili ponuđeni dokument i prizvali vojnu intervenciju NATO."

Iz toga proizlazi da su faktički "svi želeli mir na Kosovu i Metohiji", uključujući i takozvane međunarodne faktore i Albance, samo se jugoslovensko rukovodstvo, predvođeno Slobodanom Miloševićem, "ponašalo iracionalno, nastojeći da nastavi rat".

To se, naravno, u potpunosti uklapa u već razrađene stereotipe zapadne propagande o "velikosrpskom režimu Slobodana Miloševića", koji je, navodno, težio stvaranju "etnički čiste države srpskog naroda, što se sprovodilo prekomernom upotrebom sile, ratnim zločinima, genocidom i surovim represalijama".

Prema Prorokoviću, a i mnogim drugim istraživačima, ponuđeni dokument u Rambujeu "pokazuje da rukovodstvo SR Jugoslavije i nije imalo drugačijeg izbora osim da ponuđeno odbije":

"Prihvatanjem takvih predloga u dobroj meri bio bi suspendovan ustavni poredak na celokupnoj teritoriji zemlje, NATO snage bi imale neograničena ovlašćenja u SR Jugoslaviji, a zauzvrat bi na Kosovu i Metohiji posle tri godine bio organizovan referendum o `konačnom rešenju`. Cilj procesa u Rambujeu bio je da se stvore preduslovi za otpočinjanje vojne intervencije."

Ukratko, kako zaključuje Proroković: "Dvadeset godina posle dešavanja u Rambujeu i potonjeg napada NATO, to je jasnije nego ranije. A potpuno izvrtanje činjenica, uz zaglušujuću propagandnu buku pojedinih zapadnih političara i teoretičara, kao što to čini Volfgang Petrič, ovo ne može sakriti."

Užasan dokument, provokacija, izgovor za početak rata

To, najzad, potvrđuje i izjava Henrija Kisindžera, "sive eminencije" američke spoljne politike i diplomatije, koju je dao britanskom listu "Dejli telegraf" još 28. juna 1999, da nijedan Srbin ne bi mogao da potpiše dokument iz Rambujea.

"Tekst iz Rambujea, kojim se Srbija poziva da primi NATO trupe širom Jugoslavije, bio je provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Bio je to užasan diplomatski dokument, koji nikada nije trebalo da bude predstavljen u tom obliku", zaključio je Kisindžer.

Američku strategiju u pozadini pregovora u Rambujeu potvrđuje i uloga tadašnje državne sekretarke Medlin Olbrajt, koja je, "iza kulisa" pregovora, instruisala predstavnika kosovskih Albanaca Hašima Tačija.

Prema izjavi Albanca Vetona Suroija, koji je takođe bio uključen u pregovore u Rambujeu, Olbrajtova je savetovala Tačija na sledeći način: "Ona mu je govorila, ti potpiši, Srbi ne potpisuju, mi bombardujemo. Ti potpisuj, Srbi ne potpisuju, i imaćeš NATO unutra. Dakle, sve je na vama."

Proroković ističe još jednu činjenicu: da je Boris Jeljcin 22. novembra 1999. odlikovao ambasadora Majorskog, predstavnika Rusije u pregovaračkoj "trojci", ordenom "Zasluge za otadžbinu" četvrtog stepena, uz obrazloženje da je ruski diplomata "dao veliki lični doprinos političkom rešenju krize na Kosovu i aktivno učestvovao u sprovođenju politike Ruske Federacije na Balkanu."

Činjenica da je Majorski odlikovan pokazuje da ni Rusija nije podržala krajnji ishod procesa u Rambujeu, i da je svoje političke ciljeve ostvarila tek usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Da je bilo drugačije, zaključuje Proroković, ambasador Majorski ne bi bio odlikovan.

Kao ni SR Jugoslaviji, ni Ruskoj Federaciji nije odgovaralo da se napadom NATO kriza na postjugoslovenskom prostoru uvede u novu fazu.

"Iz toga proističe da je Rusija, zajedno sa jugoslovenskim rukovodstvom, pokušavala da sačuva mir, a da su težnje zapadnih aktera, koje uključuju SAD, Evropsku uniju i NATO, išle na drugu stranu – ka eskalaciji", dodaje Proroković.

Ko je hteo mir a ko rat

Pregovori u Rambujeu bili su samo jedna od stepenica koja je vodila ka već zacrtanom cilju Zapada: najpre ka agresiji NATO protiv Jugoslavije i Srbije, zatim i formiranju takozvane kosovske nezavisne države.

Agresija NATO je trajala 78 dana, razorila infrastrukturu zemlje i ostavila za sobom više od 3.000 mrtvih civila. Bio je to, u isto vreme, i čin otvorenog bezakonja i potpunog prezira prema međunarodnom pravu, koji je pokrenuo mnoge druge procese i posledice.

Jedna od njih je i promena stava ruske javnosti prema Zapadu. Ako su Rusi do bombardovanja Srbije mogli verovati da je nekakav sporazum sa Zapadom ipak moguć, agresija na SR Jugoslaviju je to promenila.

Od raspada Varšavskog ugovora, sve do danas, NATO se, korak po korak, primicao Rusiji. Ukrajina je bila samo poslednja kap, koja je prelila čašu. Zapadu se više ne može verovati, on čak nije ni strana "sposobna za dogovor".

Konačno, ovakvo stanovište danas dele i mnogi na Zapadu.

Još 2000. godine u Srbiji je objavljena knjiga "Ubiti naciju: napad na Jugoslaviju" američkog političkog pisca Majkla Parentija, o napadu na Jugoslaviju 1999, koja se u svakom delu razilazi sa zapadnom propagandom o raspadu bivše Jugoslavije, kosovskoj krizi i NATO bombardovanju srpske države, te o zapadnoj podršci kosovskim Albanacima.

Kako je svojevremeno napisao "Publišers vikli": "Parenti daje besramno kritičku procenu ove intervencije, zasnovanu na čvrstom i strastvenom odbijanju laži zapadnih lidera o događajima na Balkanu i zapadnih interesa u tom delu sveta."

Možda je mnogo poznatiji "američki disident", politički aktivista i svetski priznati lingvista Noam Čomski.

Čomski je 1999. ustao u odbranu Jugoslavije, pobunivši se protiv NATO bombardovanja.

"Iza američke podrške nezavisnom Kosovu stoji dugotrajno geopolitičko promišljanje", tvrdio je Čomski. Nije reč o emocijama ni o zaštiti manjina. Albanci sa Kosova nemaju sa tim nikakve veze.

"Cilj je održavanje i proširenje američke moći u onome što se geostrateški posmatra kao krucijalni region, delom zbog Evrope, a delom zbog Bliskog istoka", uočava Čomski. "Kosovo ima jedinu američku vojnu bazu u regionu, i to je dobar način da SAD održe uticaj na Zapadnu Evropu. To Kosovo pretvara u dugo tinjajući konflikt."