"Sve je ovo čista laž", rekao je bivši general Vojske Republike Srpske Ratko Mladić 22. novembra 2017. godine kada je u sudnici Tribunala u Hagu prvostepeno osuđen na doživotni zatvor za ratne zločine i tzv. genocid u Srebrenici, a presuda je potvrđena 8. juna 2021. godine.
O tome kakav je trag iza sebe ostavio general Mladić, koji je preminuo u bolnici u Hagu u 84. godini, sudiće istorija. I on će, izvesno je, biti drugačiji od traga haške presude.
Za većinu Srba, ponajviše one iz Republike Srpske, on je među najzaslužnijima za njeno stvaranje i opstanak.
"U petogodišnjem ratu na srpskim prostorima zapadno od reke Drine stvorili smo Republiku Srpsku, ona je okupana u krvi srpske dece, i moramo jasno saopštiti čitavom svetu i pokoljenjima koja iza nas koja će nas naslediti, da znaju da čuvaju tu svetinju srpsku izvojevanu u neravnopravnoj borbi sa moćnicima i silnicima ovoga sveta koji žele da stave pod noge svakog ko ne misli kako misle oni", rekao je Mladić prilikom jednog od govora.
Do kraja je branio stav da u Srebrenici nije bilo genocida, što je milion puta ponovljena laž Zapada.
Tim stranih eksperata predvođenih izraelskim istoričarem Gideonom Grajfom sproveo je opsežnu istragu svih okolnosti u kojima se dogodio zločin u Srebrenici. Komisija je radila duže od godinu i po, a činjenice je objavila na 1.036 stranica izveštaja. U njemu piše da je u dešavanjima u Srebrenici i oko nje stradalo između 2.500 i 3.000 Bošnjaka i više od 2.000 Srba. Dakle, ni blizu preko 8.000 Bošnjaka kako se predstavlja.
Navedeno je i da su tokom leta 1992. muslimanske jedinice teritorijalne odbrane iz Srebrenice započele sistematičnu kampanju etničkog čišćenja srpskih sela u okolini sa ciljem zauzimanja Bratunca i presecanja Republike Srpske na dva dela. Međunarodni eksperti objektivno su konstatovali i sve zločine u ovom delu Bosne nad srpskim narodom, nepristrasno stvarajući jasan kontekst traumatičnih događaja iz jula 1995.
"Tokom 1992. i 1995. godine u i oko Srebrenice se vodila borba između srpskih i bošnjačkih snaga što je rezultiralo sa nekoliko hiljada izgubljenih života na obe strane. U tom periodu snage armije BiH počinile su etničko čišćenje srpskog stanovništva na teritoriji od više od 800 kvadratnih kilometara", rekao je prilikom predstavljanja izveštaja Gideon Grajf, predsednik Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine na predstavljanju izveštaja.
Odmeravajući sve činjenice, Komisija nije pronašla nameru u akcijama Vojske Republike Srpske da u potpunosti ili delimično unište muslimansko stanovništvo. Ovo se zasniva na činjenici da su većina poginulih bili pripadnici tzv. ArBiH.
No, i pre nego je Mladić seo na hašku stolicu, presuda je već bila presuđena.
Njegov branilac Branko Lukić rekao je posle izricanja presude da je Mladić osuđen u Haškom tribunalu i za ono za šta uopšte nije optužen.
"Sudsko veće je proglasilo krivim Mladića i za događaje od pre 12. maja 1992. godine, kada je preuzeo komandu u BiH, a koje tužilaštvo u njegovoj optužnici uopšte nije tretiralo. Toga nema ni u jednom sudu na svetu. On tada uopšte nije bio u BiH, već u Hrvatskoj i ne može da ima nikakve veze sa zločinima u BiH u tom periodu", istakao je Lukić.
Kako je rekao, svuda u presudi brojni su primeri gde se navodi da je ubijeno 20 ili 30 ljudi bez ijednog imena, "tako da se ne zna ni ko su žrtve za čiju smrt je general osuđen".
"Sistematski je imao i nefer suđenje tokom celog procesa, a nekorektan odnos je bio i prema svedocima odbrane, a i njegovim braniocima. Nije imao ista prava kao tužilaštvo, davani su mu kraći rokovi. Nisu pravilno ocenili njegovo zdravstveno stanje i kako ono utiče na postupak i njegovo ponašanje u sudnici", istakao je.
Put od Kalinovika do Haga
Mladić je rođen 12. marta 1943. godine u selu Božinovići, u opštini Kalinovik, u Kraljevini Jugoslaviji (danas Republika Srpska). On je 1995. godine, pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine tzv. genocid u Srebrenici, a na doživotni zatvor je osuđen
Bio je general komandant Vojske Republike Srpske od 1992. do 1996. godine. Aprila 1992. godine je vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika, a ubrzo je postavljen za načelnika štaba i ujedno zamenika komandanta u komandi Druge vojne oblasti JNA u Sarajevu.
Na tu dužnost stupio je 10. maja 1992. godine. General Mladić je, 12. maja 1992. godine, odlukom Narodne skupštine Srpske Republike u Banjaluci, a na predlog Radovana Karadžića, postavljen za komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i na tom položaju je ostao do 1996. godine. Redovno je unapređen u čin general-pukovnika 24. juna 1994.
Vojnu akademiju završio je u Beogradu, a službovao je u Makedoniji i Prištini. Komandu u Kninu preuzima 1991. a godinu kasnije u Sarajevu.
Bio je i komandant Vojske Republike Srpske od 1992. do 1996. godine. Mladić je 1995. godine, pred Haškim tribunalom, optužen za ratne zločine, koji uključuju genocid, saučesništvo u genocidu, zločin protiv čovečnosti i kršenje običaja ratovanja. Novembra 1996. godine, ukazom tadašnje predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić, smenjen je sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i nije imenovan za načelnika Generalštaba, pod pritiskom međunarodne zajednice i Haškog tribunala.
Zvanično, njegova vojna karijera u VRS završava se polovinom 1997. godine, dok nezvanično oficir VRS ostaje sve do penzionisanja, 7. marta 2002. kada ukazom predsednika Republike Srpske "prestaje profesionalna vojna služba general-pukovnika Mladića." Međutim, general Mladić je imao status aktivnog vojnog lica i u SRJ, sve dok ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice nije penzionisan 28. februara 2001. godine.
Penziju je primao do novembra 2005. godine kada mu je, pod pritiskom zapadnih zemalja i sve učestalijih zahteva Haškog tribunala za izručenjem, ona ukinuta. Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu Srbije i Crne Gore, 7. aprila 2006. godine.
Bekstvo i hapšenje
Od kraja 1996. godine Mladić je bio u bekstvu.
Bilo je više pokušaja hapšenja, ali svi su završeni bezuspešno. Viđan je navodno na Romaniji, u Han Pijesku, Beogradu ... Kao moguća skrovišta pominjale su se razne kasarne i vojni objekti. U međuvremenu, mnoge lokacije su identifikovane kao potencijalna skrovišta, a zvanično trag generala Mladića se gubi krajem 2005.
Gotovo svi svetski i domaći mediji su 21. februara 2006. objavili vest da je Mladić lociran i uhapšen, pa čak i prebačen u Hag. Kancelarija Vlade Srbije za saradnju sa medijima saopštila je da ta informacija nije tačna. Tokom 2006. godine, organizovanom policijskom racijom razbijena je dugogodišnja Mladićeva mreža jataka, a jedan broj ljudi završio u zatvoru.
Uhapšen je 26. maja 2011. godine u selu Lazarevo kod Zrenjanina, u kući rođaka.
"Svaka čast, našli ste onog koga ste tražili", rekao je Ratko Mladić policajcima u trenutku hapšenja.
"U ime RS obaveštavam vas da je danas tokom jutarnjih sati uhapšen Ratko Mladić, u akciji koju su izvele koordinisano BIA i služba za otkrivanje ratnih zločina", izjavio je Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije.
Tadašnji ministar policije Ivica Dačić rekao je tada da je hapšenje obavljeno bez pomoći stranih službi bezbednosti. Naveo je da je hapšenje haškog begunca Ratka Mladića rezultat strategije koju je usvojio Akcioni tim, u okviru koje su prikupljane sve obaveštajne informacije na jednom mestu.
"Želeo bih da Ratko Mladić dokaže u Haškom tribunalu da nije kriv za optužbe, a sve ostalo je obaveza države da ispuni svoje međunarodne obaveze", rekao je tada Dačić.
Tadašnji predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom Rasim Ljajić negirao je tvrdnje da je vlast u Srbiji znala gde se krije i potvrdio da su Mladića uhapsili pripadnici BIA i da tu nije bilo pripadnika stranih službi.
Nagradu od 10 miliona evra nije dobio niko, jer su Mladića otkrile državne službe.
Želje i odlazak u Sheveningen
Prilikom dolaska u Specijalni sud sporo se kretao, nosio je kesu punu lekova. Mediji su tada prenosili da je Mladić, tokom prvog saslušanja, tražio da sedi na običnoj drvenoj vojničkoj stolici, da mu se svi prisutni predstave imenom, prezimenom i da kažu koje su nacionalnosti, a tražio je i da se saslušanje snima.
Nezvanično, Mladić je odbio da potpiše dokument o saslušanju, rekavši da on svojom rukom nije nikoga ubio, ali da će oni koji to jesu, morati da odgovaraju.
Uoči odlaska u pritvor u Srbiji imao je četiri želje – jagode, televizor, neku Tolstojevu knjigu i da poseti ćerkin grob.
"Dobar dan, sudija, jesi li tu?", bile su prve reči Mladića po dolasku u Specijalni sud, na dan hapšenja.
Tražio je lečenje i da mu se vrati penzija, a više puta je ponovio da ne priznaje Tribunal u Hagu.
Pet dana posle hapšenja u Zrenjaninu, nakon što je prebačen u pritvor u Sheveningenu pojavio se u sudnici Tribunala u Hagu.
Kratko je salutirao, odbio da sasluša optužnicu, a potom je zamolio da zbog zdravstvenog stanja sudsko veće bude strpljivo s njim.
"Ja sam general Ratko Mladić. Ja sam se rodio na čisti ponedeljak 1943. godine", istakao je.
Orić na slobodi, a srpske žrtve za Hag ne postoje
I dok je sva zapadno-svetska vika i klika krenula na Mladića, Naser Orić koji je upravljao tzv. Armijom Bosne i Hercegovine, je slobodan čovek.
Dečak Slobodan Stojanović imao je 12 godina kada su mu roditelji rekli da moraju da napuste svoj dom. Vratio se po psa i svirepo je ubijen, sečen je i masakriran.
U Skelanima je tokom građanskog rata u BiH ubijeno čak 305 srpskih meštana, mahom civila. Napadači iz Srebrenice pod komandom Orića ubijali su iznenada, na spavanju, pljačkali. Najmlađa žrtva u Skelanima tragičnog 16. januara 1993. bio je petogodišnji Aleksandar Dimitrijević. Nepunih desetak dana pre masakra u Skelanima dogodila se tragedija u Kravicama, kod Bratunca, na Božić, kada su muslimanske snage predvođene Orićem zauzele više srpskih sela, među njima i Kravicu, počinivši masakr nad seljanima. U tom selu ubijeno je tada 49 Srba.
Tragediju se doživela sela ili zaseoci Ćosići, Kostolomci, Klekovići, Božići, Blažijevići, Kolari, Zečevići, Kušići, Stajšići, Maltaši, Stublovi, Arapovići, Bujakovići, Liješće, Skelani, a namera je, nesumnjivo, bila uništenje srpske populacije u Podrinju.
Niko nije osuđen za zločine nad Srbima od 1992. do 1995. Orić je oslobođen sramnom presudom Haškog tribunala.
Apelaciono veće je pravosnažno oslobodilo Orića krivice za zločine nad Srbima i preinačilo prvostepenu presudu, kojom je Orić bio proglašen krivim što nije sprečio zločine nad Srbima, na osnovu čega je bio osuđen na čitave dve godine zatvora.
Apelaciono veće je zaključilo da su prvostepene sudije pogrešile kada su Orića proglasili krivim, a prethodno nisu utvrdili ko je tačno počinio zločine, da li su počinioci bili potčinjeni Oriću i da li je on znao za zločine.
Saopštavajući presudu, predsedavajući sudija Volfgang Šomburg rekao je da je utvrđeno da su teški zločini nad Srbima u Srebrenici nesumnjivo počinjeni, ali da nije bilo dokaza na osnovu kojih bi se Orić mogao osuditi.
Čekajući da istorija da pravi sud, u zapisnik neka uđe Mladićeva rečenica sa prvog pojavljivanja u Hagu: "Ja sam branio svoj narod i svoju zemlju".