Bombardovanje zgrade RTS-a je presedan koji je NATO pretvorio u pravilo, kako bi mogao da gađa medijske kuće širom sveta, a da za to ne odgovara, izjavio je bivši novinar RTS-a i predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove Milovan Drecun.
Drecun je u "Jutru na RT" govorio o godišnjici bombardovanja javnog servisa, u kojem je stradalo 16 zaposlenih.
Udruženje novinara Srbije (UNS), Strukovni sindikat Radio-televizije Srbije i Sindikat novinara Srbije (SINOS) poručili su da je krajnje vreme da odgovara neko iz NATO-a.
Drecun je kao prve emocije naveo šok i nevericu da je neprijatelj odlučio da cilja medijsku kuću.
"Uopšte se nije ni razmišljalo o tome da bi medijska kuća mogla da bude pogođena. Tek nakon bombardovanja RTS-a počele su sumnje da li će gađati i zgradu televizije u Prištini. Gledali smo krstareće rakete koje su, i noću i danju, letele otprilike tom putanjom", rekao je Drecun.
Istakao je da je, zajedno sa snimateljem, prvih 40-ak dana provodio dane i noći oko Prištine i drugih mesta, snimajući bombardovanja, najviše aerodroma Slatina. Kako kaže, tragičnu vest saopštio mu je general Vladimir Lazarević.
"Nismo mi tada ni čitali vesti, niti smo gledali televiziju, niti smo imali vremena za to. Stalno smo bili na terenu", prisetio se.
"Zaista je to bio šok za nas. Jednostavno, nismo mogli ništa da radimo. Otišli smo do Televizije Priština i tamo, s kolegama, prepričavali ono što smo znali i čuli. Oni su imali više informacija", dodao je nekadašnji novinar.
Prvi put u istoriji medijska kuća i njeni zaposleni proglašeni su za vojnu metu.
"Jeste, ali je onda to nametnuto kao pravilo. Isto kao što je kao pravilo nametnuto da grupa zemalja bez odobrenja Ujedinjenih nacija može da interveniše u slučaju procenjene navodne humanitarne katastrofe, što se desilo 1999. godine, zločinačkom agresijom NATO-a".
Kao primer za to, spomenuo je i situaciju u Libiji, kada je tokom rušenja Moamera Gadafija, takođe pogođena nacionalna televizija.
"Posle tog zločinačkog udara na RTS i namernog ubijanja i namernog ciljanja ljudi u RTS-u, otvorili su sebi vrata da i u drugim intervencijama mogu da bombarduju medijske kuće", rekao je Drecun.
"To je presedan koji je pretvoren u pravilo".
Komentarišući izveštaj Amnesti internešenela, ali i izjave Tonija Blera koji je pokušavao da opravda bombardovanje, sagovornik je istakao da je RTS tada širio istinu i jedino je preko RTS-a moglo da se sazna šta se dešava i koji su ciljevi pogođeni.
"NATO je namerno gađao civilne ciljeve. Pokazalo se da je u svim vojnim akcijama SAD u prethodnom periodu bilo pogođeno otprilike 70 odsto civilnih ciljeva. To nije slučajno, to nije kolateralna šteta. Namerno se gađa civilna infrastruktura, namerno se ubijaju civili – da bi se oslabio moral da se brane".
Otkrio je da je Vesli Klark, koji je rukovodio agresijom, u jednoj knjizi priznao da oni nisu obavestili nikoga u Beogradu – niti javno, niti diplomatskim kanalima – da će biti bombardovana zgrada RTS-a.
Uprkos tome što je prošlo 27 godina od agresije, što su stradali nedužni ljudi, niko iz NATO struktura nije odgovarao.
"Ko da sudi NATO-u? Svi ti međunarodni sudovi su pod njihovom kontrolom. Za njih je to davno završena priča, zaboravljeno je sve. Ti piloti su verovatno krenuli dalje da ubijaju u novim intervencijama i agresijama. Sve što je na međunarodnom nivou oni kontrolišu. Sami sebi da sude?", upitao je Drecun.
"Šta je bilo sa Haškim tribunalom? Pod čijom kontrolom je bio? Po čijoj direktivi je radio? Samo da bi Srbi bili osuđeni. Sećate se Džefrija Najsa, koji je bio tužilac u vreme Karle Del Ponte. Kada je otišao iz suda, znate šta je govorio? Da to nije sud koji sudi na osnovu činjenica, istine i zakona, nego da je to politički sud koji sudi po političkim direktivama. To je jedan od vodećih tužilaca tog tribunala, i šta onda da očekujete", zapitao se Drecun.
Ipak, poručio je da Srbija nikada neće zaboraviti one koji su dali život za slobodu.
"Zbog tih žrtava, mi moramo da ne dozvolimo da ih, tim lažima, po drugi put ubiju. Da stalno govorimo o tome – o njihovom stradanju. To su bili nedužni ljudi. Moramo da očuvamo kulturu sećanja na svoje žrtve. To je veoma bitno. Narod koji se ne seća svojih žrtava, koji ne slavi svoje heroje već prihvata tuđe zločince kao heroje, osuđen je na tiho propadanje i nestajanje", zaključio je Drecun.