Dvadeset i sedam je godina od NATO bombardovanja Srbije, nižu se crne srpske godišnjice, prolaze godine i decenije, a od zločinaca, od dželata i ubica nevinih još ni trunke kajanja ni žaljenja, molbe za oprost. Ni suda ni presude.
Na današnji dan, 1. maja 1999. godine, raketa ispaljena sa NATO aviona prepolovila je autobus "Niš-ekspresa" koji se nalazio na mostu preko reke Lab kod sela Lužane, na putu Priština – Podujevo, 18 kilometara severno od Prištine. Koliko je ljudi sprženo u autobusu ni dan-danas se ne zna, niti će se kad znati. Najmanje 40, a verovatno blizu 60 ljudi srpske i albanske nacionalnosti, među njima najmanje 14 dece. U autobusu u kome je po nekim svedočenjima bilo između 46 i 60 putnika preživelo je samo četvoro.
Prvi koji su stigli na mesto tragedije zatekli su stravične prizore, ugljenisana i izmasakrirana tela. Polovina spaljene konstrukcije autobusa ostala je na mostu, druga je pala u reku.
Posle prvog napada na jarko obojeni autobus "Niš-ekspresa", bilo je oko 13 sati, pa je NATO pilot po vedrom danu i pri dobroj vidljivosti dobro mogao da vidi šta gađa, usledio je drugi. Nekih 50 minuta kasnije dok su na mostu bili ljudi koji su pokušavali da pomognu onima koji su čudom preživeli, raketom je pogođeno vozilo hitne pomoći na mostu, jedan doktor je teško povređen.
"Polovina autobusa na mostu sasvim je izgorela, u toj polovini ostala su tri ili četiri ugljenisana tela. Druga polovina pala je sa mosta, u njoj je sedam ili osam raskomadanih tela. Pored autobusa je nekoliko tela bez glave, na 20 metara je ruka malog deteta. Pored puta leži kompletan ljudski mozak, oko celog mesta širi se zadah nagorelih ljudskih tela. Deo autobusa na mostu je ugljenisan, jedino što odudara je jarko crvena boja ljudske utrobe", zapisao je tog dana u izveštaju sa lica mesta novinar "Vremena".
Kao i u slučaju bombardovanja voza u Grdelici, NATO se oglasio dan kasnije, sa istom ciničnom pričom usmerenom na izbegavanje odgovornosti pred svojom i svetskom javnošću.
Generali krvavih ruku priznali su odgovornost za napad na autobus, sledilo je nemušto objašnjenje da je vozilo "slučajno pogođeno" a da je meta "bio most koji se smatrao ključnom rutom za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalne policije na KiM". Bez kajanja i bez žaljenja iz Brisela su saopštili da je do nesreće došlo "uprkos maksimalnim naporima da se tokom vazdušne kampanje izbegne nanošenje štete civilima".
Meštani čije su kuće najbliže mostu i koji su prvi stigli na mesto tragedije uzalud su pokušavali da pomognu unesrećenima. Kasnije su prenosili stravična svedočenja o tome kako su gledali ljude kako gore, zapomažu a oni nisu mogli da im pomognu.
Meštanin Rajko Maksić ispričao je, prenelo je "Vreme", da je video avion koji ponire i kako izbacuje bombu nakon čega se čula strahovita eksplozija i tresak autobusa koji je pao sa mosta.
Na groblju u Gračanici kraj Prištine i danas će kao i prethodnih godina biti služen parastos bratu i sestri Nikoli i Mariji Petrović iz Gračanice i njihovoj baki po ocu Smiljani koji su se tog dana zatekli i izgubili život u autobusu "Niš-ekspresa". Nikola je imao 17, Marija 15 godina.
Njihovi roditelji, Zorica i Dragiša imali su samo Nikolu i Mariju.
"Sve je teže i teže. Savladala je bolest. Više ni mi sami ne znamo šta ćemo. Nemamo snage da pričamo, ali moramo da se borimo kako se ne bi zaboravilo. Svake godine posećivaćemo njihov grob, kako bi znali da nisu sami, dok nas drži snaga. Evo, što su uradili zlikovci, ubice, ne znam kako se oseća onaj koji je gađao most i autobus pun putnika, koji je naneo bol ne samo meni već svima. Nikako ne možemo da se pomirimo sa tim, što će želja da nam ostane što odgovorni neće odgovarati, a ubijali su nevin narod", ispričao je pre koju godinu, na godišnjicu tragedije, kraj spomenika svojoj deci Dragiša Petrović.
"Loše su mi misli prolazile kroz glavu tog dana kada sam čula, mislila sam da sebi oduzmem život, ili da dočekam njih mrtve u kući. Teško mi je što sam sve proživljavala sama, ali eto živim 24 godine, jer da nije mene neće imati ko da im izađe na groblje, na Zadušnice, da im zapali sveću, pa sam opet vratila film da proživim taj dan. Borićemo se dok smo na nogama", reči su majke Zorice zabeležene pretprošle godine na groblju u Gračanici.
Zorica je tog jutra na radiju čula da je NATO bombom razneo autobus "Niš ekspresa", odmah je, svedočila je kasnije, znala da su stradala njena deca, nadala se ipak da to nije tačno.
"Tog jutra mesila sam hleb, spremala ručak da sve bude spremno kada dođu, slušala sam radio, da mi prođe vreme, a onda sam čula da je pogođen autobus 'Niš-ekspresa' koji je išao za Prištinu. Pogođen je na mostu u Lužanima, testo mi je ispalo iz ruku, počela sam da plačem", svedočila je pre koju godinu Zorica novinarima "Kosseva".
Nikolu i Mariju identifikovao je sedam dana kasnije njihov otac Dragiša, prepoznao ih je po krstiću i lančiću koji su nosili.
Na mestu nesreće, na mostu kod sela Lužane, postavljena je spomen ploča, sećanje na tragediju. Na njoj su imena i prezimena 31 osobe uglavnom albanske nacionalnosti koji su stradali tog dana. Imena Marije i Nikole i njihove bake na tabli nema, umesto toga stavljene su tri tačke.
Ostalo je zabeleženo da su samo dva sata posle masakra u Lužanima, ubistva nevinih ljudi, NATO avioni iznad Beograda izbacivali letke sa porukom na ćirilici – "NATO štiti nezaštićene na Kosovu i Metohiji".