Izmene i dopune dva zakona iz oblasti zdravstva – Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, ušli su u skupštinsku proceduru. Ova dva zakona predvidela su vraćanje donorskih kartica i da se svaki pojedinac za života izjasni da li je za darivanje organa ili ne. Predstavnici udruženja pacijenata koji čekaju organ kažu da su ovim "odškrinuta vrata" ka većem broju transplantacija, ali strahuju da to neće biti dovoljno.
Epidemija virusa korona, ali i odluka Ustavnog suda iz novembra 2021. kojom su proglašene neustavnim odredbe ova dva zakona u kojima se kaže da darivanje ljudskih organa i tkiva sa umrlih predviđa pretpostavljenu saglasnost, skoro su potpuno zaustavili transplantacioni program u Srbiji. Lekari i pacijenti kažu da je tada program transplantacije pao na najniže grane od kada je 2013. godine obnovljen.
Za pojedine pacijente koji imaju srčanu slabost, teške bubrežne bolesti, cirozu jetre, transplantacija organa je jedini lek. Podaci Uprave za biomedicinu kažu da je Srbija tokom 2021. imala samo tri donora i da je presađeno devet organa. Godinu dana kasnije bila su dva donora, a presađena su samo dva organa. Tokom 2023. godine bilo je 13 donora i presađeno 32 organa, da bi opet godinu dana kasnije usledio pad kada je bilo devet donora i presađeno je 30 organa. Prošle godine bilo je 20 donora i urađene su 63 transplantacije.
Sve je to malo, jer se trenutno na listama čekanja nalazi 1.700 pacijenata kojima je potreban organ. Mnogi od njih ne dočekaju transplantaciju, a na listu stalno pristižu i nova imena.
Izmenama dva zakona predviđena je mogućnost da svaki pojedinac za života izjavi da želi (izjava o darivanju) ili ne želi (izjava o protivljenju) da daruje svoje organe. Izjava se može dati izabranom lekaru u domu zdravlja, ali i u Upravi za biomedicinu. Uprava za biomedicinu izdaje i donorske kartice licu koje je dalo izjavu o darivanju.
Predviđeno je i da se svaki pojedinac može predomisliti i da može da opozove izjave o darivanju ili ne darivanju organa.
Jasno je definisano i ko od članova porodice daje saglasnost, ukoliko ona nije data za života. Na prvom mestu to je punoletno dete, supružnik ili vanbračni partner, roditelj, punoletni brat ili sestra umrlog lica.
"Ukoliko nijedan član porodice ne stekne pravo da da ili odbije saglasnost u skladu sa zakonom, to može da učini etički odbor zdravstvene ustanove", navodi se u predlogu izmene zakona.
Izmenama zakona precizno su definisane dužnosti koordinatora, odnosno člana koordinacionog tima, pre nego što započnu procedure preuzimanja organa, odnosno tkiva sa preminulog lica, postupci upoznavanja i komunikacije sa članovima porodice preminulog lica, kao i čuvanje tela preminulog na način koji ne vređa poštovanje i dostojanstvo preminulog lica, kao i porodice preminulog.
Mladen Todić iz Udruženja pacijenata "Zajedno za novi život" kaže da su se za takve izmene zakona zalagali dugo i da su predugo čekali, te da je sve moglo mnogo ranije da se uradi.
"To će možda uticati na građane da više veruju zdravstvenom sistemu i transplantacionom programu u Srbiji. Međutim, nijedan Zakon neće naterati građane da doniraju organe svoje ili svojih najmilijih, svi mi moramo da radimo na otklanjanju predrasuda i podizanju svesti na temu značaja doniranja organa. U ovom trenutku nam je neophodna nacionalna kampanja koju bi pokrenulo Ministarstvo zdravlja sa pacijentima, strukom, građanima, javnim ličnostima, uz medije i aktivniju podršku SPC", rekao je on za RT Balkan.
Iz Inicijative "Donorstvo je herojstvo" kažu da predloženi zakon jeste "blago otvorio prostor za autonomiju volje građana", ali je taj prostor i dalje suštinski nedovoljan i nefunkcionalan.
"Zakon predviđa mogućnost da se građani izjasne da žele ili ne žele da budu donori, ali su načini za izražavanje te volje krajnje ograničeni – na Upravu za biomedicinu i izabranog lekara. To u praksi znači da građani moraju fizički da odu i daju izjavu. Iskustvo iz prethodnih osam godina jasno pokazuje da ovakav model ne funkcioniše. Od 2018. godine do danas postoji registar 'nedonora', ali se u njemu nalazi svega oko 500 građana. Ovaj podatak nedvosmisleno ukazuje da postojeći kanali nisu dostupni niti efikasni", kaže Ivana Jović iz te Inicijative.
Inače, Ivana je bila na listi čekanja za transplantaciju bubrega oko tri godine, a onda je pokrenula akciju prikupljanja novca i uspela je da ode na transplantaciju bubrega u Minsk.
Ona kaže da se u javnosti kontinuirano govori o digitalizaciji, razvoju eUprave, pa čak i veštačke inteligencije, dok se predlozi da se građanima omogući izjašnjavanje putem eUprave, kod notara ili kod bilo kog lekara – što bi značajno povećalo dostupnost – odbijaju bez jasnog obrazloženja.
"Dodatni problem je što se ni u ovom predlogu zakona autonomija volje građana ne poštuje dosledno. U situacijama kada se osoba za života nije izjasnila, porodica se ne pita o tome šta je bila volja preminulog, već se od nje traži saglasnost za uzimanje organa, i to po unapred utvrđenom redosledu", ističe ona.
Kaže da posebno zabrinjava odredba prema kojoj, u odsustvu i porodice i izjave građanina, odluku donosi etički odbor bolnice.
"Umesto da sistem podstiče i omogući građanima da jednostavno i lako izraze svoju volju, uvodi se mehanizam u kome institucija odlučuje o telu pojedinca. Na kraju, država je odbila da vrati rešenja koja su važila pre 2018. godine, kada je bilo omogućeno da živi donor bude i drugo blisko lice, a ne samo član porodice do određenog stepena srodstva", rekla je Jovićeva.
Organi preminulog, jedini su "lek" za pacijente koji čekaju transplantaciju. Na novo srce, jetru, bubrege, rožnjaču u Srbiji čeka oko 1.700 naših građana, a na dijalizi je i oko 40 dece. U Srbiji se rade transplantacije srca, bubrega, rožnjače, a nedavno je urađena i prva transplantacija pluća.