Celokupnom srpskom rodu, kako u zemlji tako i u rasejanju, juče se, na Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, o radosti naše, o sreće naše ničim izazvane ni zaslužene, blagoizvoleo obratiti Nj. E, predsednik Evropskog saveta g. Antonio Košta.
Gledajući nas veoma milostivo, i obraćajući nam se kao "budućim članovima EU", porukom da je upravo sada trenutak "da zemlja ostavi iza sebe nasleđe prošlosti i okrene se zajedničkoj evropskoj budućnosti".
"Na Dan Evrope slavimo naš zajednički evropski projekat, trenutak kada su naši osnivači izabrali jedinstvo umesto podela i saradnju umesto sukoba. Odlučili su da, na pepelu Drugog svetskog rata, izgrade budućnost mira, slobode i prosperiteta", dao je izjaviti ovaj gospodin.
O drugom evropskom gospodinu, na Adolfa Hitlera ovde mislim, u poruci Nj.E. juče ni reči. Ni o njemu, ni o nacističkim logorima, ni o milionima pobijenih Srba i Rusa, ni o Kragujevcu, Šumaricama, Kraljevu, o Danu pobede nad fašizmom, itd, itd...
Jer...
"Vreme je da iza sebe ostavite nasleđe prošlosti i prigrlite našu zajedničku evropsku budućnost. Živela Evropa", istakao je predsednik Evropskog saveta.
Čitajući jutros zorom dotičnu poruku, juče sam, priznajem, gledao Paradu pobede iz Moskve, pa nisam stigao, toliko sam bio ganut da sam se rasplakao.
O Gospode, koliko samo lepih želja u par reči, koliko dobronamernih saveta čitavom jednom narodu u tako kratkoj poruci. Koliko samo oni brinu o Srbima, ne daju nam da propadnemo.
Zaista, čime smo sve to zaslužili, toliku milost Nj.E. i Brisela uopšte?
Posle svega, tako brzo u Evropu i uz tako malo uslova. Prosto kao pasulj.
Odreknemo se prošlosti, prigrlimo zajedničku evropsku budućnost i evropske vrednosti, i, eto nas u sred evropskog raja, u Evropskoj uniji, na izvorima evropskih fondova i grantova!
Posle prvog udara ganutosti i suza koje su navirale, grleći zajedničku evropsku budućnost i evropske vrednosti, odričući se prošlosti, gledajući lice Nj.E. puno bora, uokvireno sedim vlasima i dobrotom, ničim izazvan, setio sam se jutros lika jednog drugog Evropljanina. Koštinog brata po Briselu, pukovnika nemačke vojske koga sam uočio još pre 15 godina na barikadi na Jagnjenici kraj Zubinog Potoka. Tada sam ga uočio i od tada ga nisam zaboravio niti ću ga kad zaboraviti.
Dotični pukovnik, kao jedan od komandanata Kfora stigao je tog dana na barikadu da ubeđuje Srbe da sklone balvane sa puta, da se predaju prištinskim specijalcima, da odstupe, zarad evropskih vrednosti, od borbe za slobodu, za svoje kuće, njive i kućne pragove.
Dotični pukovnik, nisam se tom utisku mogao odupreti, gledao je tog jesenjeg dana, negde uoči Lučindana, i ono pokislih i promrzlih Srba na barikadi, u ono nas srpskih novinara, kao da smo, Bože me sačuvaj, životinje, stoka, a ne ljudi. Tako nas je gledao i tako se prema nama ponašao.
I, samo od sebe, otvorilo mi se jutros pitanje, šta to nama Srbima obećava pomenuti Antonio Košta, kakve su to evropske vrednosti, i, uopšte, kakva je ta Evropa, ako ćemo u nju, ako će nas u Briselu i Berlinu dočekati gore takođe pomenuti nemački pukovnik? I on i njemu slični.
Kako on, mislim na nemačkog pukovnika, može imati zajedničke vrednosti sa nama kada mi po njegovim kriterijumima i nismo ljudi?
Pa još, kako zajedničke vrednosti sa Srbima mogu imati oni koji su Srbe streljali, 100 za jednog Nemca, ili, 1915, u jesen, vešali Srbe po Mačvi i Jadru, po Kremnima i oko Beograda, hiljadu za jednog? Kao da Srbi nisu ljudi?
No, ako Nj.E. kaže da je dovoljno da se sada odreknemo prošlosti i prigrlimo evropsku budućnost i evropske vrednosti pa da uđemo među njih, među ljude, onda, mora da je to tako.
Na ličnom planu, razmišljam jutros, posle prvog udara ganutosti, da bih postao čovek, Evropljanin, član EU, a sledeći direktivu Košte od odricanju od prošlosti, morao bih najpre da se odreknem đeda Milosava koji je tri godine, od 1915. do 1918. proveo u nemačkom zarobljeništvu u nekom logoru blizu Nemačke pa se otuda vratio peške kao i đeda Gvozdena koji se tokom Drugog svetskog rata nije dao vezati nego je par godinama po šumama i gorama nosio mitraljez.
Pa još, razmišljam nešto jutros, da bih po kriterijumima Košte postao čovek i Evropljanin, morao bih da se odreknem i Kosova, to predsednik ES u jučerašnjoj poruci nije pomenuo, ali, to se podrazumeva. Da javno kažem da je Kosovo njihovo, da nije moje, da mi nije tamo i srce i duša i sve što imam. Da javno, pred senima predaka izjavim kako su mi od Kosova draže evropske vrednosti.
I još, nije to Košta juče otvoreno rekao, nije imao vremena, a i poruka mu je bila kratka pa nije sve moglo da stane unutra, šta Srbima ima da šalje duže poruke, nisu oni toga vredni, za članstvo među njima, i kako bi Srbi postali dostojni njihove ćase, moralo bi se odreći i Rusa i Rusije.
Prosto kao pasulj. Odrekneš se prošlosti, odrekneš se đedova i njihovih grobova, odrekneš se Kosova, majke Rusije, pogaziš sve ono što si bio i što jesi, prigrliš evropske vrednosti i postaneš čovek i Evropljanin.
A šta ja, nesrećnik, razmišljam jutros, da radim, kad mi na svaki pomen Kosova i Metohije udare suze na oči, kad me zaboli duša, ali, onako izistinski, kad mi se skupi tuga pod srcem pa mi dođe da zakukam iz glasa?
Kako ću ja postati čovek, Evropljanin po njihovim aršinima? I, ima li za mene uopšte mesta u Evropskoj uniji? Ili sam ja za njih izgubljeni, propali slučaj, pa me tamo neće ni primiti? Na koncu, sve i da hoće, ja neću!