Navršava se 23 godine od čuvene ruske operacije "Skok na Kosovo", odnosno zauzimanja vojnog dela prištinskog aerodroma "Slatina" koje su izveli pripadnici "Rusbat 2", 104. vazdušno desantne divizije Armije Ruske Federacije iz sastava SFOR, sa bazom u Ugljeviku. Operacija je, kako se tvrdilo, bila izvedena u najvećoj tajnosti, iako su visoki oficiri komande Kfora znali za nju, mada nisu verovali da će biti izvedena.
Vest da su ruski padobranci krenuli ka KiM izazvala je oštru reakciju NATO-a, što je dovelo i do dvodnevne krize koja je pretila da eskalira u otvoreni sukob. Naredna dva dana su bila kritična i izazvala krizu u odnosima Rusije i NATO, prvu od okončanja Hladnog rata. NATO i Amerikanci bili su besni zbog ove ruske podvale, piše za "Vojno-političku osmatračnicu" analitičar i urednik RT Balkan Andrej Mlakar.
Dok je NATO bio usredsređen na verifikaciju povlačenja Vojske Jugoslavije iz južne srpske pokrajine, u Monsu se održavala konferencija na kojoj je komandant savezničkih snaga u Evropi, general sa četiri zvezdice Vesli Klark izrazio zabrinutost da bi Rusija mogla da iskoristi sveže donetu Rezoluciju 1244 da dobije svoj sektor. General Klark je potencirao da se Rusima ne sme dati sektor - iako je bilo planova da to bude na severu KiM koji je kasnije pripao Francuzima.
Na jugu, tačnije u Ugljeviku u BiH, pukovnik Sergej Pavlov, komandant bataljona ruskih padobranaca u misiji Sfora "Rusbat-2" dobio je naređenje da započne pripremu za put dug 620 kilometara kako bi u ranu zoru 12. juna zauzeo aerodrom "Slatina" kod Prištine pre dolaska NATO snaga. Ova operacija dobila je kodirani naziv "Skok na Kosovo".
U rano jutro 11. juna bataljon je bio spreman za pokret. Oznake Sfora na oklopnim vozilima, kamionima i terencima bile su zamenjena sa oznakom Kfor i vojni konvoj sa ukupno 16 borbenih i 16 neborbenih vozila prešao je granicu na Drini, ušao u Srbiju i bez problema stigao u južnu srpsku pokrajinu.
Klark u svojim memoarima piše da je za Amerikance najveća opasnost bila da Rusi prvi stignu na prištinski aerodrom i polažu pravo na sopstveni sektor. "Tad bismo mi izgubili kontrolu nad misijom", napisao je.
Ko je znao za akciju
Čitavu akciju isplanirali su, prema jednoj verziji, Generalštab Ruske Armije zajedno sa Drugom upravom Generalštaba VJ, a prema drugoj deo generalštabova. Postoji i opcija da niko nije znao za operaciju, ali Mlakar smatra da su znali ali da su se "mnogi ogradili i zaćutali kad su kola otišla nizbrdo".
Operacija je bila izvedena bez znanja ruskog predsednika Borisa Jeljcina i mirovnog pregovarača Viktora Černomirdina. Neki tvrde da je Jeljcin znao i dao prećutnu saglasnost za tu operaciju, za razliku od Černomirdina. Zahvaljujući koordiniranoj operaciji i uspešnom maršu, aerodrom je zauzet 12. juna u ranim jutarnjim časovima.
Kolona je u Prištinu stigla oko 2 sata ujutru a srpsko stanovništvo je izašlo na ulice da pozdravi dolazak ruske vojske.
"U našem Ministarstvu spoljnih poslova, američki generali su mi predali svojevrsni predlog: 'Dozvoljavamo vam da jedan bataljon učestvuje u mirovnoj operaciji u američkom sektoru'. Kažem: 'Zašto ste odlučili da se slažemo?' General Fogelson mi kaže: 'Ovo odgovara vašem stavu, a pošto ne želite da se potčinjavate NATO-u, vašim bataljonom neće komandovati NATO, već američki general'. Prirodno, nismo se složili sa takvim predlogom. Javio sam se ministru odbrane. Počeo da je planira akciju. Pripremili smo notu predsedniku Borisu Jeljcinu da predvidi raspoređivanje naših snaga, našeg kontingenta, istovremeno sa NATO snagama. Glavni problem nam je bio povlačenje bataljona iz Bosne. Planirali smo da pošaljemo tri bataljona: jedan bi sleteo u Niš, drugi na Slatinu, a bataljon iz Ugljevika napredovao bi i zauzeo svoj sektor u Kosovskoj Mitrovici, ali pošto Rumuni i Mađari nisu pustili avione sa našim vojnicima da lete, što je, inače, predstavljalo kršenje međunarodnih letova, preusmerili smo preostali bataljon, koji je umesto Kosovske Mitrovice otišao u Prištinu. Cilj nam je bio da preuzmemo kontrolu nad glavnim vojnim objektom na Kosovu – ovo je jedino uzletište na koje su mogli da slete vojni avioni", ispričao je general Leonid Ivašov, šef Glavnog direktorata za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije.
Američki ugao
"Ova situacija je bila strateški izazov za Alijansu. Pretnja uspostavljanja ruskog sektora na severu Kosova dovela je u opasnost celokupnu premisu Kfora. Verovao sam da se u takvoj situaciji nalazimo zato što Zapad nije bio dovoljno čvrst prema onome što smo znali da je nama suprotan ruski plan. Rusi su nas prilično otvoreno i grubo upozorili da se ne slažu sa NATO kontrolom nad misijom, ali mi smo cinculirali oko formulacija. Ostavili smo im previše informacija za tumačenje, što je moglo dovesti do podele pokrajine… Stigli su izveštaji da ruski vojni avioni poleću iz Moskve i da pokušavaju da uđu u mađarski vazdušni prostor… Ako Rusi zaista hoće da uđu i uspostave vezu preko granice, čak i ako bismo mi blokirali aerodrom, i pobodu svoju zastavu, pojačanja bi mogla doleteti na aerodrome u Srbiji, i dovesti se odande. Prema tome postojali su izgledi da budemo izigrani čak iako prihvatimo aerodrom", napisao je u svojoj knjizi "Moderno ratovanje" general Klark.
U subotu ujutro imali smo indicije da i druga grupa Rusa napušta Bosnu da bi se prebacili na prištinski aerodrom, a meni su i dalje pristizali pokazatelji da Rusi nameravaju da grupu koja je na aerodromu pojačaju vazdušnim putem i dovedu padobranske trupe pravo iz Moskve….Neki su spekulisali da je cela akcija vojni udar.. A onda je u 10.20 Majk Džekson pozvao i rekao da mu je ruski vojni ataše u Makedoniji upravo predao pismo u kome se ističe da je prištinski aerodrom u rukama ruskog Ministarstva odbrane, piše Klark.
"'Majk odbaci to pismo. Pronađi tipa koji ti ga je predao i vrati mu ga', rekao sam. Rekao je da će pokušati… U međuvremenu nastavio sam da pozivam načelnike odbrane i ambasadore u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj da ih umirim i zatražim da nas i dalje podržavaju držeći svoje vazdušne prostore i dalje zatvorenim…. Kasno popodne jedinice NATO primicale su se aerodromu. Vreme se pokvarilo.. Džekson je javio da namerava da u sedam uveče održi na aerodromu konferenciju za štampu… 'Džime hoću da upotrebiš 'apače' i da tokom večernjih i noćnih sati blokiraš piste u Prištini tako da transportni avioni IL-76 ne mogu da slete…'", napisao je Klark.
Dalje navodi da je u Džeksonov štab u napuštenoj fabrici obuće stigao u trenutku kada se okončavalo njegovo jutarnje ažuriranje informacija.
"Kad smo ušli u njegovu kancelariju iskreno smo razgovarali… Razmenili smo gledišta o ulozi Vašingtona spram uloge Brisela, ovlašćenja strateškog komandanta spram odgovornosti komandanta na terenu, o prirodi same krize i o njenim aplikacijama. Bila je to brza razmena mišljenja, i uskoro je postala suviše lična zbog čega mi je bilo žao, ali to nisam mogao da sprečim."
"Gospodine, više neću da primam naređenja od Vašingtona", rekao je Džekson.
"Majk ovo nisu naređenja iz Vašingtona, ona potiču od mene."
"Po čijem ovlašćenju?"
"Po ovlašćenju mene kao SACEUR-a"
"Vi nemate to ovlašćenje"
"Ja imam to ovlašćenje. U ovome iza mene stoji generalni sekretar."
"Gospodine ja neću da otpočnem treći svetski rat zbog vas…"
Ovo je počelo da izmiče kontroli i ja sam pokušao da spustim loptu. "Majk, ne tražim od vas da otpočnete treći svetski rat", rekao sam. "Tražim od vas da blokirate piste tako da ne moramo da se suočavamo sa problemom koji bi mogao da izazove krizu.. To ne mora biti konfrontacija.. Imaćete položaj. To bi za vas morao da bude izazov." Pokušao sam da razrešim pojedinosti dok sam razmišljao o mogućnostima.
"Gospodine ja sam general sa tri zvezdice, ne možete mi izdavati takva naređenja… Ja sam prosuđujem."
"Majk ja sam general sa četiri zvezdice i mogu da vam nalažem takve stvari."
"Bio je to sudar gledišta i komandnih stilova, iskustva i namere i osećao sam sudar nastao iz umora i frustracije… Odvratili smo Rusiju od prvobitno planiranog broja od 10.000 vojnika i smanjili taj broj na 3.600", napisao je general Klakr u svojoj knjizi "Moderno ratovanje".
Pad "herkulesa" ili o važnosti ratne sreće
Londonski "Tajms" krajem oktobra 1999. objavio je vest da je general Majk Džekson angažovao specijalce SAS da zauzmu aerodrom "Slatinu". Međutim, transportni avion C-130 "herkules" se srušio neposredno po poletanju. U njemu je izgorela kompletna oprema za 12 specijalaca, a u padu je jedan pripadnik SAS-a teško povređen. Od tada se spekuliše da bi Britanci, da transportni avion nije pao, zauzeli Slatinu pre Rusa. Ovaj događaj pokazao je da je u ratu važno imati i ratnu sreću, zaključuje Mlakar.