Sretenje 1804: Početak Srpske revolucije, borba za slobodu traje i danas

Na saboru srpskih starešina u Orašcu kod Aranđelovca, u mestu poznatom kao Marićevića jaruga, doneta je odluka o podizanju bune protiv dahija, a za vođu ustanka je izabran Đorđe Crni Petrović, koga su Turci prozvali Karađorđem.

To se desilo na crkveni praznik Sretenje, 14. februara 1804. Ovaj datum je nemački istoričar Leopold Ranke označio kao datum početka "Srpske revolucije".

Srpski ustanak protiv Turaka bio je događaj koji je ustalasao čitav ondašnji Balkan, pa i Evropu, koja je do tada živela u senci Francuske revolucije i Napoleonskih ratova.

Bio je to i najveći narodni ustanak u sedam stoleća dugoj istoriji Osmanskog carstva, jedne od najvećih imperija u ljudskoj istoriji. Kako pišu istoričari Leopold Ranke ili Leften Stavrijanos, ustaničke bitke su po svom obimu prevazišle i bitke Grčkog rata za nezavisnost.

Za neke srpske istoričare, poput Čedomira Antića, Prvi srpski ustanak je, posle Francuske, predstavljao i "najuspešniju buržoasku revoluciju u Evropi".  

Naravno, ni ovaj događaj se nije odvijao bez mešanja i direktnih uplitanja velikih sila. Tursku su, manje ili više otvoreno, podržavale Francuska i Britanija. Francuska je "Porti pomagala savetima i uticajem", uključujući i vojne instruktore, Britanija ju je opremala savremenim artiljerijskim oruđima. Srbiju je podržavala jedino Rusija.

Seča knezova

Odluci o podizanju ustanka neposredno je prethodila "Seča knezova".

"Seča" se odigrala 4. februara u Valjevu. Tada su Turci pogubili većinu najistaknutijih Srba: knezova, sveštenika, imućnih trgovaca, a posebno onih koji su se prethodno naročito istakli u borbi protiv janičara u Kočinoj krajini.

Bilans žrtava "Seče knezova" je stravičan. Neke od njenih najpoznatijih žrtava bili su knezovi Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin iz Valjeva ili knez Petar iz Ćuprije. Stradala su i sveštena lica, poput Hadži Ruvima, arhimandrita manastira Bogovađa.

Smatra se da ukupan broj žrtava iznosi oko 150.

Mihajlo Pejić, protoprezviter zemunski, 3. februara piše mitropolitu Stevanu Stratimiroviću: "Tako o danas 72 mrtve glave, koje knezovske, koje svjaščeničeske, koje od proči, i sve ot poglaviti ljudi, i jednako mertve glave u Beograd donosu se..." U pismu srpskih starešina od 3. maja 1804, upućenom Andreju Italinskom, ruskom poslaniku u Carigradu, uz opise nasilja dahija, navodi se cifra od 150 "knezej i pročih otmjenih ljudej žizni svojeja nevino ličisasja".

"Seča knezova" je samo ubrzala odluku o podizanju ustanka. Pokazaće se da je odluka o podizanju ustanku, izazvana bezakonjem dahija, mnogo dalekosežnija nego što se to moglo činiti u prvi mah. Upravo je ova odluka u najvećoj meri oblikovala srpsku istoriju 19. i 20. veka. Srbi su na taj način, predvođeni odlučnim Karađorđem, započeli svoju mukotrpnu i dugotrajnu borbu za nezavisnost i slobodu.

Prvom srpskom ustanku prethodili su mnogi ustanci i bune protiv Turaka, ali je ovaj ipak najznačajniji, jer će se iz njega roditi moderna srpska država.

Doduše, srpska borba za slobodu se nije okončala ratovima protiv Turskog carstva, Balkanskim ratovima, pa čak ni Prvim ni Drugim svetskim ratom.

Ona se nastavlja praktično sve do danas, kroz takozvane ratove za jugoslovensko nasleđe, tokom 90-tih godina prošlog veka, uključujući tu i rat koji je vodio NATO protiv Srbije.

Srbi su se 1999. godine, prvi u Evropi, s oružjem u rukama suprotstavili Severnoatlantskoj alijansi, kao što su se, početkom pretprošlog veka, suprotstavljali Osmanskoj imperiji ili, tokom 20. veka, Austro-ugarskoj i Nemačkoj.

Izbor vožda Karađorđa

Događaje iz tog doba posebno upečatljivo opisuje narodna epika. U pesmi Filipa Višnjića "Početak bune protiv dahija" ovako se opisuje donošenje odluke turskih dahija da sprovedu "Seču knezova" kako bi zaustavili izbijanje ustanka: "Poći ćemo iz našega grada / Kroz našije sedamn'est nahija, / Isjeć' ćemo sve srpske knezove, / Sve knezove, srpske poglavice(...) / I popove, srpske učitelje, / Samo ludu đecu ostaviti, / Ludu đecu od sedam godina, / Pak će ona prava biti raja, / I dobro će Turke poslužiti."

Izazivajući ogromno narodno ogorčenje, "Seča knezova", koja je trebalo da spreči izbijanje ustanka, samo je ubrzala događaje.

Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije najpre je predložen Stanoje Glavaš. Pošto je ovaj to odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja. Na predlog samog Teodosija, konačno je za vođu ustanka izabran Karađorđe. Ovom zboru prisustovalo je oko 300 viđenijih Srba. I u vezi sa datumom održavanja zbora u Orašcu postoje neke nedoumice. Najčešće se uzima 2. februar 1804. po starom, ili 14. po novom kalendaru.

Inače, skup u selu Orašcu nije imao karakter predstavničkog tela, skupštine, narodne ili starešinske, kao institucije ili organa vlasti.

Bio je to improvizovani skup jednog broja starešina, uglavnom iz Šumadije. Prema raspoloživim podacima, učesnici na skupu u Orašcu predstavljali su mahom Kragujevačku nahiju i deo Rudničke nahije. Prisutni su bili i hajduci Stanoja Glavaša. Karađorđe na ovom zboru nije izabran za narodnog vođu, već samo za vođu ustanka.

On će zvanično postati "vožd" ustaničke Srbije nešto kasnije, 1811. godine.

Blistave pobede srpskih ustanika

Već 18. marta 1804. srpski ustanici oslobađaju Valjevo i Rudnik, a 4. aprila Kragujevac. Dvadeset osmog aprila, na planinama Cera, u boju na Čokešini, porazili su Turke iz Bosne pod vođstvom Ali bega Vidajića (ovom prilikom, kako je zabeleženo, izginulo je preko tri stotine ustanika).

Šabac je oslobođen 3. maja, a istog dana Karađorđe u Rakovici kod Beograda održava ratni savet, sa koga su srpske vođe uputile pismo ruskom poslaniku u Carigrad sa zahtevom za pomoć.

Potom ustanici opkoljavaju Beograd i uspostavljaju front na liniji Ostružnica-Žarkovo-Avala-Dunav.

Već u junu, Porta je naredila bosanskom veziru Bećir-paši da ukloni dahije i u Beogradskom pašaluku uspostavi "zakonitu vlast".

Na ostrvu Adakale na Dunavu, 5. i 6. avgusta iste godine, vojvoda požarevačke nahije Milenko Stojković, sa četom od 50 ljudi, pogubio je svu četvoricu dahija: Aganliju, Kučuk Aliju, Mulu Jusufa i Mehmed agu Fočića.

Tako počinje Srpski ustanak, sa nizom bitaka u kojima je srpska strana većinom bila brojno inferiorna. To ustanike nije sprečilo da se, često pod neposrednim vođstvom Karađorđa, izbori za mnoge blistave pobede, poput Bitke na Ivankovcu, gde je oko 8.000 ustaničkih vojnika porazilo 15.000 Turaka, na čelu sa Hafiz-pašom.

Trinaestog avgusta 1806. dolazi do "najblistavije pobede Prvog srpskog ustanka" - Bitke na Mišaru, gde je ustanička vojska, koja se sastojala od 12.000 ljudi, izvojevala pobedu nad snagama bosanskih aga i begova, koja je brojala preko 20.000 pešaka, pod zapovedništvom Sulejman paše Skopljaka.

Osmog januara 1807. ustanička vojska zauzima Beogradsku tvrđavu na Kalemegdanu i konačno oslobađa Beograd.

Pomoć Ruskog carstva

Tokom trajanja ustanka Srbija je uživala pomoć Rusije.

U januaru 1806. ruski ministar inostranih dela knez Čartoriski predložio je caru Aleksandru Prvom da se aktivnije uključi u događaje u Srbiji.

Tokom leta, ruski general Miheljson je uspostavio vezu sa Karađorđem, a krajem godine Rusija je Srbima uputila i novčanu pomoć.

Iste godine Napoleon je poslao pismo sultanu, u kome ga poziva da silom uništi "srpske buntovnike, što ih Rusija drži i sokoli".

U januaru naredne godine, komandant ruske vojske na Dunavu general Miheljson pozvao je Srbe da odbace mirovni plan Turske i da sa Rusijom nastave borbu do konačnog oslobođenja. Karađorđe je prihvatio njegov poziv i uputio vojsku na Timok i prema Vidinu.

Kada 17. juna 1807. odred ruske vojske pređe na desnu obalu Dunava, to će označiti početak zajedničkih srpsko-ruskih vojnih operacija protiv Turske.

Slom ustanka

Gušenje Prvog srpskog ustanka pada u godinu 1813. Godine 1812. počeo je Napolonov pohod na Rusiju.

Turska je uspela da ublaži krizu svoje imperije, zahvaljujući Napoleonovim ratovima, koji su tada potresali odnose između velikih sila.

Ugrožena od Napoleona, Rusija je 1812. sklopila mir sa Turskom. Osećajući obavezu prema Srbiji, Rusija je, odredbama Bukureštanskog mira, tražila od Turske da Srbiji da amnestiju i omogući joj samoupravu, mada pod nepovoljnijim uslovima od onih koje je Srbija dobila prethodnim, takozvanim Ičkovim mirom iz 1806.

Karađorđe je odlučio da ovaj sporazum odbije i da nastavi da pruža otpor Turcima, lišen pomoći sa strane. Međutim, u leto 1813. ustanici nisu uspeli da izdrže tursko nadiranje i ustanak je ugušen u krvi.

Trećeg oktobra, zajedno sa porodicom, beogradskim mitropolitom Leontijem i ruskim izaslanikom Nedobom, Karađorđe je napustio Srbiju, prešavši iz Beograda u Zemun, u Austriju.

Srbiju su zatim napustili članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta, većina ustaničkih komandanata, kao i jedan deo stanovništva. U Austriju je tada prešlo oko 120.000 srpskih izbeglica.

Petog oktobra 1813. Turci su bez borbe ušli u napušteni Beograd i topovskim salvama proslavili ponovno osvajanje Srbije.

Istog meseca, u Beogradu je u ropstvo prodato 1.800 srpskih žena i dece.

Ipak, to nije ugasilo želju Srba za slobodom. Hadži Prodanova buna izbila je 1814, a bila je prouzrokovana žestokim turskim terorom nad stanovništvom.

Već 1815. godine počinje Drugi srpski ustanak, koji neki istoričari vide kao "drugu fazu Srpske revolucije". On će se okončati uspostavljanjem Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, svoj ustav i vladarsku dinastiju.

Na crkveni praznik Cveti, 11. aprila (23. aprila po gregorijanskom kalendaru) 1815, u Takovu su se okupile neke srpske starešine, koje su zatražile od Miloša Obrenovića da postane vođa ustanka, što je on i prihvatio.

Danas se u Srbiji 15. i 16. februar proslavljaju kao Dan državnosti, u znak sećanja na početak "Srpske revolucije".