Na današnji dan, 28. jula 1944. godine, pre ravno 82 godine, u selu Velika u Crnoj Gori počinjen je jedan od najvećih zločina nad civilnim stanovništvom u Drugom svetskom ratu.
Pripadnici 21. "Skenderbeg" SS i 7. "Princ Eugen" SS divizije u kojima su komandovali probrani Nemci, a vojnici bili uglavnom Albanci sa Kosova, iz Albanije, muslimani iz Plava, okoline, za dva sata i 15 minuta izmasakrirali su, žive spaljivali, na najzverskije načine pobili, po jednim podacima oko 500, po drugim više od 620 meštana, među njima i 128 dece, mnogo žena, staraca, rasporili pet trudnica...
Prethodnog dana 27. jula, kroz selo je proturen glas, od komšija iz Plava, da žene i deca slobodno sede u kućama, da ih niko neće dirati, da će vojska popaliti samo kuće koje zatekne prazne.
Istorijski podaci dodaju da su jedinice "Skenderbeg" i "Princ Eugen" divizija, koje su prethodno pretrpele osetne gubitke u borbama sa partizanima i koje su se povlačile preko Čakora, prethodno, poslale u Veliku izaslanike, Sait Hodžu i Osmana Rastodera da obaveste narod u selu da nailazi vojska koja je civilizovana i koja nikoga neće dirati, da narod ostane u selu, i da pred vojsku iznesu šta imaju, da se vojska nahrani.
I, meštani su poverovali komšijama, mnoge od njih poznavali su od ranije. Mislili su da ono što oni ne bi uradili komšijama, ni komšije neće uraditi njima. Po kućama širom sela napekli su hlebova da dočekaju vojsku koja je dolazila, da pokušaju da kupe milost.
A, milosti nije bilo.
Čak se i deo onih koji su bili u zbegu, u šumi iznad, vratio u selo. Samo retki su se sklonili, posakrivali oko sela.
"Narod nije umeo da beži", svedočio je u filmu "Velika – veliki zločin" jedan od preživelih.
Po drugim svedočenjima očevidaca, tog jutra, na putu ispod sela viđen je komandant nemačkih trupa August Šmithuber kako je iz vozila u pokretu podigao dva prsta i svojoj vojsci dao znak da imaju dva sata da po selu "rade šta hoće"!
Užase Velike i danas 82 godine kasnije, teško je pojmiti, razumeti. Kako slovesno biće, ako je tog jutra u Velici bilo slovesnih, može tako nešto da uradi.
Dečaku Matu Simonoviću, živa je i danas priča u selu, odsekli su obe noge i onda izmrcvareno telo okačili na šljivu. Dečačiću Tomu Vučetiću odrali su kožu sa lica, desnu ruku polomili na tri mesta, nevino dete umrlo je u najgorim mukama... U kući Tomice Gojkovića zateklo se 15 dece, dve devojke, pet žena i jedan starac. Od njih 23 preživelo je četvoro. Dželati su ih ređali po veličini uz zid kuće pa onda streljali.
Retki meštani čudom Božijim ostajali su živi. Stevka Simonović uspela je da se sakrije u obližnjoj kolibi i da je ne nađu, Momo Gojković ostao je ispod leša streljane babe, Dola Gojković pala je posle rafala preko najmlađeg sina i tako dete spasila sigurne smrti.
Milevu i Novku Stašević vojnici su žive ubacile u zapaljenu kuću njihovog rođaka Milivoja Staševića. Anđu Gojković zatvorili su u kuću njenih roditelja, nesrećna žena živa je izgorela u roditeljskom domu.
U kući Alekse Gojkovića ubijeno je osmoro. U kući Puniše Vučetića dvadesetoro. Lepu Radenović sa dvoje unučadi bacili su u vatru, ostalima su se smilovali, pobili su ih rafalima.
"Puniši Vučetiću zapalili su ženu, dvije kćeri i sina; Punišinom bratu od strica – ženu i tri kćerke; Savu Tomoviću – ženu, sina i dvije kćeri; Đolu Radenoviću – ženu, snahu i dvoje djece", stoji u jednom od zapisa o žrtvama Velike.
U kući Živaljevića na Papratištu bilo je 18-oro, deca, četiri devojke, tri žene. Od njih 18 ubijeno je desetoro, troje je ranjeno, petoro je nekako uspelo da pobegne.
Miličku Kneževiću tog dana ubijene su žena, ćerka koja je isečena noževima, sina su mu bacili u vatru. Rakitu Knežević zverski su ubili dok je jednu ćerku držala u naručju, drugu za ruku.
Dušanu Simoviću ubijeno je sedmoro članova porodice. Sinove, dečačiće, poklali su i povešali o šljivove grane.
U Gornjoj Rženici kraj Velike u kući Radonje Lalevića ubijeno je 25 njih, 12 žena i 13 dece. U kući Leka Popadića pobili su žene i decu koje su zatekli unutra a onda kuću zapalili.
Pred svedočenjima preživelih Veličana pamet staje.
"Dok je gorela, žena je pištala da se čulo do neba. Jedno dete su zaklali pa obesili na šljivu. Ispod te šljive, posle, godinama nije rasla trava", svedočila je u filmu RTCG "Velika – veliki zločin", Dara Knežević koja je preživela zločin u Velici.
U Tomovićima, Vučetićima, Gojkovićima tek je po neko preživeo.
Zarad bratstva i jedinstva o zločinu u Velici posle rata uglavnom i ponajviše se ćutalo. Za treći po redu pokolj u Evropi kada se računa broj žrtava na broj stanovnika sela nije se znalo. Velika nije uvrštena na kartu nacističkih zločina u Evropi. O istrazi, otkrivanju zločinaca, pravdi, nije bilo ni reči. Zločinci, i oni iz okoline, za koje se znalo, umirali su u svojim kućama, okruženi svojim porodicama. Tek je komandant "Princ Eugen" divizije Hans Šmithuber uhvaćen i posle rata zbog zločina njegove jedinice streljan kao ratni zločinac.
O Velici su se posle rata usudili da pišu, pored retkih drugih, Radovan Lekić i Pavle Ivanov Dželetović, a Veljko Mijović objavio je roman "Crni vjetar" u kome je opisao masakr u Velici. U romanu su objavljena brojna imena i zločinaca i pobijenih meštana.
Tela stotina masakriranih meštana, svedočili su kasnije preživeli, sahranjena su uglavnom devetog dana po zločinu. Bila su u takvo stanju da je bilo teško razaznati o kome se radi, kosti su bile izmešane u izgorelim kućama.
Skupština Crne Gore usvojila je 30. jula 2022. godine Rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici. Novija istraživanja govore da je na tom područje u više napada stradalo više od hiljadu ljudi, od kojih više od 200 dece.