Fanfare i proslave, parade i svečane toalete, akademije i koncerti, mnoštvo zastava Albanije po kućama, ogradama, terasama, banderama, putevima, ulicama, sokacima...Čestitke od Amerike, Nemačke, Francuske, Engleske, Albanije.
Muk u srpskim enklavama južno od Ibra. Srbima u getima ionako nije do proslave, oni su svoj dan državnosti imali u sredu, na Sretenje. Prištinskoj vlasti je "dan nezavisnosti" prvi čestitao, ko bi drugi, američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer. Još u utorak uveče objavom na Tviteru on je obavestio javnost da je održan prijem u američkoj ambasadi u Prištini i da se tom prilikom "popeo na binu".
"Večeras smo proslavili Dan nezavisnosti `Kosova` u ambasadi SAD u Prištini uz prijem i nastup benda američkog vojnog vazduhoplovstva u Evropi, i čak sam imao priliku da se malo popnem na binu! Čestitam `Kosovu` 15 godina nezavisnosti", poručio je Hovenijer iz zgrade ambasade SAD u Prištini.
Ambasada se nalazi u neposrednoj blizini kasarne Kosovskih bezbednosnih snaga, odnosno, deli ih samo jedan široki bulevar okićen bezbrojnim zastavama. Gospodinu ambasadoru je pod samim prozorom primer nečega, čega, da se poštuju međunarodni sporazumi i međunarodno pravo, ne bi smelo ni biti.
"To nije čestitka `Kosovu` to je čestitka Amerike – Americi za sva nedela koja je počinila na prostoru naše južne pokrajine i u vezi sa njom. Amerika je ključna sila u realizaciji kosovskog projekta, u agresiji na Srbiju, otmici tog dela naše teritorije i proglašavanju lažne države, odnosno u pritiscima na Beograd da prihvati tu vrstu otmice. Normalno je onda da Amerika čestita sama sebi", kaže za RT Dragomir Anđelković, politički analitičar iz Beograda.
"Kosovo" i SAD zajedno da slave nezavisnost
Ambasador Hovenijer najavio je, inače, letos, početkom jula, uoči Dana nezavisnosti SAD da bi ubuduće, zajedno trebalo slaviti proglašenje kosovske nazavisnosti i Dan nezavisnosti SAD.
"Slavićemo nezavisnost SAD - 246 godina, ali, zajedno ćemo slaviti i nezavisnost Kosova, 14 godina. Nema prikladnijeg mesta za slavlje nego ovde", najavio je jula prošle godine ambasador Hovenijer iz zgrade Ambasade SAD u Prištini.
Onog dana kad je tzv. Kosovo proglasilo nezavisnost, sećam se, bio sam u Severnoj Mitrovici, niz Ibar je duvao severac, ledio sve pred sobom. S one strane glavnog mosta čitavog dana okupljali su se Albanci, nosili mnoštvo zastava, prilazili i do polovine mosta.
Kad je stigla ta vest s juga se dugo čula pucnjava, što pojedinačna, što rafalna, grejalo je zubato sunce. Srbi, s ove strane mosta, stajali su, gledali, strepeli, bojali se od sukoba, da okupljeni s one strane ne krenu preko mosta. Tako čitavog dana i čitave noći.
U Severnoj Mitrovici i dan danas taj dan, 17. februar 2008. godine, najviše pamte po tim slikama.
Sve je isto, ništa nije isto
Petnaest godina kasnije u Severnoj Mitrovici sve je isto, i ništa nije isto. Na mostu nema barikada ali se preko mosta i dalje ne može kolima, na kraju bliže severnom delu grada dežuraju italijanski karabinjeri, srpskom stranom grada prolaze patrole KFOR-a. Na levoj obali Ibra, tamo gde ih pre 15 godina nije bilo, sada su prištinski specijalci, i levo i desno od mosta, i kod naselja Tri soltera i u Bošnjačkoj mahali.
S ove strane mosta šetalište je iskićeno srpskim trobojkama, s one, čim se most pređe, pešice naravno, zastave, albanske, trg Ise Boljetinija, malo dalje trg Adema Jašarija na kome se mogu kupiti zastave Albanije, SAD, poneka "kosovska"...
Četrdeset kilometara na sever, na Jarinju, na mestu gde su 17. februara 2008. bili pripadnici KFOR-a, jedan veliki kontrolni punkt sa bodljikavom žicom, koji je mnogo podsećao na neki "ček point" u Libanu, sada je baza specijalne policije iz Prištine. Kilometar dalje je administrativni prelaz, integrisani, na kome su kosovski policajci i carinici na jednom kraju prelaza i srpski policajci i carinici na drugom.
I mnogo šta je na Kosovu, na severu KiM drugačije, mnogo šta je ostalo isto.
Ta "država" je njihova
"Dan nezavisnosti Kosova", mnoštvo zastava, proslava, akademija, svečanih toaleta, prijemi, koncerti, spomenik Klintonu u centru Prištine... I, tako već 15 godina.
"Prošlo je 15 godina, može da prođe i 50 i 115 i 150, što se mene tiče, ništa se neće menjati. Moja država se zove Srbija, ovo ovde je Srbija, tako su me učili, tako ja danas učim moju decu, tako će moja deca, ako Bog da, učiti svoju. Sve drugo bilo bi naopako. S kojim pravom mogu da se odreknem dela svoje zemlje i dela sebe i da kažem da ovo nije Srbija? Ta njihova država, nije moja niti će biti", kaže jedan od Srba iz Leška kod Leposavića gde je na 80 hektara, pre petnaestak dana, počela pa obustavljena izgradnja nove baze kosovske specijalne policije na severu Kosova i Metohije.
I dok je stav Srba povodom "kosovske nezavisnosti" danas isti kakav je bio i pre 15 godina, ništa se nije promenilo ni u stavu kosovskih Albanaca. Jedina promena koja se u međuvremenu desila, jeste da "novu državu", staru 15 godina, godišnje napusti i uputi se prema zapadu više desetina hiljada Albanaca.
Od proslava, svečanih akademija i toaleta, parada, zastava, zapaljivih govora, od čestitki iz Amerike i Nemačke, Engleske i Francuske se ne živi. Zato se i ide preko.
Dragomir Anđelković kaže da je "Kosovo" država u onoj meri u kojoj to žele kosovski protektori. Oni nisu izvršili agresiju na Srbiju i okupirali deo njene teritorije da bi stvarno pravili nezavisnu državu već svoj protektorat, teritoriju na kojoj mogu da rade šta hoće.
"Mi ponekad pomislimo da je `Kosovo` država zato što se, primera radi, Kurti ponaša kao da je pravi lider i nastupa naizgled samostalno. Zapravo, da oni koji stoje iza Kurtija žele da se on ponaša drugačije, oni bi ga davno obuzdali. Oni puštaju albanske lidere da glume državne faktore kako bi onda Zapad mogao da arbitrira, da se ponaša kao medijator koji traži nekakvo rešenje, a zapravo, preko albanskih ekspozitura Zapad pravi probleme. One su tako definisane da deluju, navodno, kao države, a zapravo su tu da izvršavaju naloge", navodi Anđelković.
Otuda, kako dodaje "Kosovo" nije država, ne samo zato što to Srbija, što je to protivno međunarodnom pravu već i zato, kako navodi, jer "okupatori tog dela naše teritorije nisu pravili državu već svoju ekspozituru".
Kosovska državnost i političke teorije
Ako se sa stanovišta političke teorije, odnosno definicija države i državnosti, dublje uđe u analizu "kosovske državnosti", Anđelković ni tu nema nikakve dileme.
"`Kosovo` ni po jednoj definiciji nije država", kaže on.
Tako svaka od brojnih političkih teorija, definicija države, navodi teritoriju kao jedan od glavnih atributa države. Gde je "Kosovo" danas kada se taj atribut državnosti ima u vidu?
"Država je teritorijalna organizacija sa sopstvenim mehanizmom. Drugim rečima, državna teritorija je drugi, bitan element države. Teritorija ima i psihološki značaj za narod; nacionalni ponos se budi kad je teritorija ugrožena, naročito istorijska mesta vezana za prošlost naroda. Državna teritorija, po pravilu, mora biti utvrđena graničnom linijom", stoji u jednoj od političkih teorija.
Dobar odgovor neupućenima zašto Srbi nikako da odstupe od stava da je Kosovo – istorijska srpska zemlja.
I međunarodno priznate granice su takođe važan atribut države, kažu dalje udžbenici.
"Veliki deo sveta, većina država sveta, a ako posmatramo stanovništvo, dominantan deo sveta ne priznaje "Kosovo" kao državu, smatraju tu oblast delom teritorije Srbije, pa nema konsenzusa o međunarodno priznatim granicama. Drugo, kad pričamo o teritoriji Kosova, kosovske privremene institucije koje sebe smatraju legitimnim vlastima Kosova ne kontrolišu u potpunosti teritoriju Kosova, i treće, i ono što kontrolišu ne bi kontrolisali bez zapadnih okupatora. Kosovo je jedna vrsta provizorijuma a to se vidi i po pitanju teritorije", kaže Anđelković.
"Da bi se jedna jedinka mogla smatrati državom, potrebno je da poseduje i postojano stanovništvo", navodi se dalje u političkim definicijama države. Ni po ovom pitanju, smatra Anđelković, tzv. Kosovo ne ispunjava kriterijume državnosti.
"Značajan deo stanovništva ne priznaje `Kosovo`. Srbi jesu velikim delom proterani, ali, oni koji su ostali ne priznaju tu državu. I pripadnici drugih etničkih zajednica, vrlo često, kada bi to smeli otvoreno da kažu, ne bi`Kosovo` tretirali kao državu već su pod nekom vrstom terora, pritiska da prihvate lažnu kosovsku državnost. Tako da ni unutar `Kosova` ne postoji konsenzus na tu temu jer značajan deo stanovništva ne prihvata tu navodnu državnost", smatra Anđelković.
Treći ili četvrti bitan atribut države svakako je suverena vlast na čitavoj teritoriji. Mada, istini za volju, ima i političkih teorija koje smatraju da države može biti i bez suvereniteta. U istoriji je mnogo takvih primera. I u prošlosti a još više danas.
Kosovo, Mandžurija i Avganistan
"Vlast mora da ima kapacitete da kontroliše svoju teritoriju i da na toj teritoriji donosi odluke i da može da ih realizuje. Prištinske institucije kada ne bi imale podršku NATO faktora ne bi mogle to da rade. One nemaju relevantnu silu ni da održe tu teritoriju u odnosu na Srbiju koja ne priznaje lažnu kosovsku državnost niti da kontrolišu teritoriju `Kosova` kada se radi o stanovništvu koje ne prihvata ono što Priština tvrdi. Oni nemaju pravu moć i njihova moć je izvedena iz prisustvao NATO-a", dodaje naš sagovornik.
Da nema NATO snaga, kako dodaje, prištinska vlast ne mogla ni da se pravi da upravlja državom. Ovako imaju nekoga ko stoji iza njihovih leđa.
To podseća, kako kaže, na državu Mandžuriju, odnosno Mandžuko, koju su Japanci stvorili. Ona je na papiru imala svoje snage, policiju i vojsku, ali, sve je to bilo u takvom stanju da bez Japanaca ne bi mogli da kontrolišu iole značajniji deo teritorije.
"Prisustvo japanskih snaga omogućavalo im je da funkcionišu kao nekakva kvazi država. To isto važi i za nedavno urušenu vlast u Avganistanu koja je na papiru imala vojsku i policiju, ali, čim su Amerikanci otišli, ona se urušila. I Kosovo je je jedna vrsta kvislinške, marionetske tvorevine, koja se oslanja na tuđu snagu", uveren je Anđelković.
Ustvari, nastavlja naš sagovornik, što se tiče "državnosti Kosova" i "države Kosovo" najvažnije je pitanje šta su pokrovitelji sa tom tvorevinom želeli.
"Kada je u pitanju država, `Kosovo` jeste nedonošče. Ali, pokrovitelji i tvorci te tvorevine, nisu ni želeli državu. Oni su želeli protektorat. Nije njima cilj da Albanci rade šta hoće već da budu u funkciji njihove geopolitike. Albanski mentori su postigli upravo ono šta su hteli. Drugo je pitanje da li je albanski narod time zadovoljan. Ja verujem da nije", kaže Anđelković.
Ključ je u rukama Srbije
On je uveren da je "ključ kosovske n6ezavisnosti i danas i dalje u rukama Srbije" i "ako ne pokleknemo pred pritiscima, `Kosovo` ne može da probije zid sa kojim se suočava".
"Taj zid nije samo na drugim meridijanima van evroatlantske zone gde Rusija, Kina i mnoge druge zemlje ne prihvataju otmicu `Kosova`. Taj zid je i unutar evroatlantske zone i to je najveći problem za Zapad, odnosno za Ameriku kao vodeću silu. Španija i druge države koje ne prihvataju kosovsku lažnu nezavisnost prepreka su ulasku `Kosova` u mnoge institucije koje Zapad kontroliše, koje Amerika kontroliše, naprimer u NATO", kaže Anđelković.
Naš sagovornik podseća da je Rezolucija UN 1244 veoma jasna – "Kosovo je deo Srbije koji ima pravo na suštinsku autonomiju i ništa više od toga". Tamo, u Rezoluciji 1244 nema ni govora, ni slova o kosovskoj državnosti.
"Mi smo ovih dana povodom državnog praznika dobili čestitke i od Kine i od Rusije, od njihovih lidera gde nam poručuju da su spremni da pomognu u odbrani međunarodnog prava. To je Rezolucija 1244 i to je važna poruka za Beograd", reči su Anđelkovića.
Gde su Srbi južno od Ibra
U "državi Kosovo", koja 17. februara obeležava 15 godina "nezavisnosti", broj Srba u velikom broju sredina južno od Ibra sveden je na minimum. Narod koji je postao statistička greška.
Otac Nenad Stojanović i njegova porodica jedni su Srbi u južnoj Kosovskoj Mitrovici. Žive u parohijskom domu kraj crkve koja je zapaljena u martovskom pogromu. Tako je u južnom delu Kosovske Mitrovice. Od 40.000 Srba koliko je živelo u Prištini pre rata, ostalo je tek, kažu neki neprovereni podaci, njih desetak. U Đakovici – jedna jedina Srpkinja, Dragica Gašić, koja se vratila juna prošle godine. U Peći, od 15.000 Srba, tek jedna starica. U carskom gradu Prizrenu, danas je jedva desetak Srba.
"Život Srba je težak kakav je bio ne samo od vremena okupacije Kosova već od vremena izbijanja albanske pobune. Srbi se svakodnevno bore za opstanak ali ipak opstaju. Ta borba je teška, ali, daleko od toga da je osuđena na neuspeh. Dok god postoji osovina Beograd – Srbi na Kosovu, oni će moći da opstanu i u tim teškim uslovima", kaže Anđelković.
Pobeglo 300 hiljada Albanaca
Što se tiče Albanaca u "državi Kosovo", Demiš Šaša, politički analitičar iz Prištine, pre godinu dana objavio je procenu da je u periodu od 10 godine, od 2008, dakle od proglašenja nezavisnosti do 2018. oko 300.000 ljudi sa Kosova emigriralo u zemlje Evropske unije. Šef DSK Ljumir Abdidžiku, krajem prošle godine izjavio je da je tokom 2022. više od 49.000 građana Kosova, 134 dnevno, ili oko 1.000 mesečno, dobilo radne vize i iselilo se sa Kosova u evropske države.
"Lako je oteti tuđe ali je mnogo teže da se to tuđe prihvati kao svoje, da se dubinski ljudi sa tim identifikuju. Albanci su se naselili na `Kosovo` i oni znaju da je to srpska zemlja, i kao što su se naselili na Kosovo jer im je tu bolje nego u pasivnim krajevima Albanije iz koji su dolazili, sada traže neke nove krajeve i lako odlaze", dodaje on.
Za razliku od njih Srbi, kako dodaje, vezani za KiM i doživljavaju ga kao svoju istorijsku zemlju i maticu. Onaj ko se isključivo vodi logikom – gde je dobro tu je otadžbina, on kratkoročno može da tvrdi da je "Kosovo" njegovo pa će otići na neko novo mesto.
"Ali, uvek će se naći dovoljno veliki broj Srba koji će uvek znati da je Kosovo naše. Iseljavanje Albanaca u mnogome nam govori i kako oni doživljavaju Kosovo", kaže Anđelković.
Rastegljive vrednosti i standardi
Što se tiče "evropskih vrednosti" i "evropskih standarda" u državi "Kosovo", te vrednosti i standardi su za tzv. Kosovu veoma rastegljivi. Tako se recimo, zimus desilo da u "državi Kosovo", mesec i po dana pre proslave 15. godišnjice nezavisnosti, pripadnik KBS puca iz pištolja na dečake druge nacionalnosti dok se vraćaju iz šume a tokom verskog obreda. Taj isti čovek pripadnik je oružane formacije koju, inače, prema standardima i vrednostima Evropske unije obučava NATO, koji je važan deo te lažne državnosti.
Ili, da širom te "države" na sve strane godinama i decenijama stoje razrušena groblja, polomljeni spomenici, otvoreni grobovi i razbacane kosti. Ili da pre par nedelja u selo Dren kod Leposavića stignu mašine i specijalci iz Prištine i počnu radove na zemlji Srba bez ikakvih pravosnažnih rešenja. Ili... Na Kosovu je, očito, i to deo evropskih vrednosti i deo evropskih standarda i, ma koliko ko sklanjao pogled, i deo 15 godina stare "nezavisnosti".
Ako Evropska unija preko Euleksa, raznih posmatračkih misija, i KFOR, odnosno NATO kao glavni potporni stubovi "kosovske državnosti“ sve to gledaju punih petnaest godina, onda je, svakako, zaključak da su i ovi elementi državnosti na kosovski način možda baš ovako i planirani i kasnije sprovedeni u delo.
I zato su sve čestitke koje ovih dana pljušte sa svih strana, slivaju se u Prištinu sa one i ove strane Atlantika, tek šlag na tortu te i državolike tvorevine zvane "Kosovo".
Koga bi ovo sve ovo trebalo da začudi kad je američki general Kertis Skaparoti ne tako davno, pod zakletvom, svedočio u američkom Senatu kako njegovim poslodavcima glavni problem predstavlja čitav "srpski narod na Balkanu"!
Šta onda da očekuju Srbi sa Kosova?