Na 28 srpske dece koja su se kupala u reci ispaljeno je ukupno 87 hitaca iz automatskog oružja, dvoje dece je ubijeno, još četvoro teško ranjeno, predstavnici UNMIK policije obećali su da će "prevrnuti svaki kamen da nađu ubice", a do dan danas za streljanje srpske dece niko nije odgovarao niti su zločinci nađeni.
I ove godine, kao i prošle i pretprošle, kao što će biti i naredne, i one sledeće, na godišnjice zločina u metohijskom selu Goraždevac na Kosovu i Metohiji, oko sedam kilometara od Peći, ponavlja se ova rečenica, a ništa se ne menja.
Pravde za Srbe i njihove žrtve nema ni na vidiku. Nema osumnjičenih, nema privedenih, nema sudskog procesa. Sve istrage su obustavljene. Ovo uprkos tome što je portparol Stejt departmenta u to vreme Tom Kejsi ubistvo i ranjavanje srpske dece nazvao svirepošću i ocenio da su "oni koji su počinili zločin protiv nevine dece, neprijatelji mira" i da su "napali budućnost Kosova".
Danas su već 23 godine od dana kada su na reci Bistrici kraj Goraždevca streljana srpska deca. Rafalima iz zasede ubijeni su Ivan Jovović (19) i Pantelija Dakić (12), teško ranjeni Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Đorđe Ugrenović (20).
Od tada do danas ponavlja se i rečenica kako se veruje da je rafalna paljba iz "kalašnjikova" na srpsku decu otvorena iz pravca albanskog sela Zahač, da je mogući motiv, okidač napada bila najava povratka 200 ranije proteranih Srba u Goraždevac.
U jednom od prvih izveštaja UNMIK policije, iz avgusta 2003. izričito je navedeno da su napadači došli iz pravca sela Zahač.
Pre osam godina, 2018. Euleks je "zbog nedostatka dokaza" prekinuo istragu, svi spisi predati su kosovskom pravosuđu da oni koji se kunu u borbu UČK i Adema Jašarija traže ubice srpske dece.
U jednom pregledu UNMIK-a iz 2016. godine navodi se da porodice žrtava posle zločina čuli ili znali imena ljudi za koje su smatrali da su povezani sa napadom, ali ni to nije kasnije detaljno istraženo.
"Euleks je predao 495 policijskih spisa predmeta organizovanog kriminala, 434 spisa predmeta ratnih zločina, spise predmeta nestalih lica, spise predmeta na kojima je radio samo Euleks i preko 1.400 tužilačkih spisa predmeta. Nadležni kosovski organi imaju punu odgovornost za spise predmeta i prateće dokaze koji su im predati", saopšteno je iz Euleksa 2023. na 20. godišnjicu zločina.
"Puna odgovornost za spise predmeta i prateće dokaze", u slučaju Goraždevca kao i u mnogim drugim značila je da ubice mogu mirno da spavaju, da njihov zločin niti će ko istraživati, niti će ih ko tražiti, niti se moraju bojati pravde. Za sve ove godine, na osnovu nađenih čaura nije utvrđeno čak ni koliko je napadača bilo, a kamoli njihov identitet.
"To je bilo streljanje usred bela dana", i ove godine ponavljaju rođaci pobijene dece.
Na sednici SB UN, koja je održana neposredno posle zločina, od strane predstavnika UNMIK-a čulo se da su "nepoznate osobe iz žbunja pucale na pedesetoro dece".
Kasnije je saopšteno da je kosovska policija saslušala 75 svedoka, pretresla 100 kuća, raspisana je i velika nagrada za informacije o ubicama, ali je istraga vođena toliko precizno i opsežno da u kraju u kome svi svakoga znaju, u kome se zna ko komanduje i bez čijeg se znanja ništa ne sme i ne može dogoditi, nije nađen ni jedan jedni osumnjičeni.
"Neverovatno je da na tako malom mestu nisu našli ni jedan dokaz. Dokaz smo svi mi, i ja kao žrtva, kao čovek koji je tada ranjen, dokaz i su moji ubijeni drugovi, dokaz su naše porodice. Pante i Ivana nema, ostali ranjeni su živi dokazi. To je zločin koji zaslužuje da bude rasvetljen, bilo bi mi zaista utešno, makar za mrvicu smanjilo bi moj bol da uhapse ubice. I dan danas čekam da me pozovu, da mi kažu Bogdane, ti si bio žrtva, uhapšen je zločinac... I tako već punih 20 godina", svedočio je pre koju godinu za RT Balkan Bogdan Bukumirić.
Dragana Srbljak, koja je tada imala 13 godina svedočila je za RT Balkan da je u trenutku kada je krenula pucnjava, bukvalno, "i oslepela i onemela", da taj trenutak nikada neće zaboraviti. Dragana je u pucnjavi pogođena sa tri hica, jedan je prošao tek na santimetar od arterije.
"Mislila sam tada, imala sam samo 13 godina da mi taj događaj neće promeniti život, ali, nije bilo tako. Pet, šest, sedam godina kasnije krenule su posledice, danas manje mogu da hodam, osećam svaku promenu vremena, 80 posto mi je oštećen skočni zglob, metak je prošao samo santimetar od glavne arterije... Ne mogu da stojim dugo... Da ne pričam o traumama, ono što se tamo desilo bilo je samo okidač, i nije to jedina trauma koju sam doživela na Kosovu i Metohiji. Nisam mogla da se bavim ni odbojkom ni košarkom što je bilo moja životna želja, tada je to pokvarilo mnoge moje snove", svedočila je Dragana za RT Balkan na 20-u godišnjicu zločina.
Pet godina posle Euleksa, 2015, istragu su obustavile i pravosudne vlasti lažne države. Stavile tačku na nadanja Srba da će zločinci jednog dana odgovarati.
Sećanja preživelih, ranjenih, i dan danas su živa.
"Samo što sam stigla na reku čuo se rafal, neki momci sa strane pravili su roštilj, mislili smo da su petarde. U tom trenutku od siline zvuka sam ogluvela, pala sam na putu gde su svi morali da prođu pored mene a ja nikoga nisam videla. Prvi metak me je pogodio u petu, peta se od siline udara zarila u zemlju, bila sam krvava do kolena i na jednoj i na drugoj nozi, ništa nisam videla. Posle su mi ispričali da me zet izneo ka prvoj pomoći, naišao je policijski auto, krenuli su da nas voze ka italijanskoj bazi ali tamo nije bilo doktora jer je neka smena vojnika, jedinica, bila u toku", priseća se u svom svedočenju Dragana Srbljak.
Sa plaže ona i ranjena deca prebačeni su najpre u ambulantu u selu gde im je pružena prva pomoć, otac je zatim kombijem povezao ka Peći. Kako ni tamo nije bilo italijanskih lekara, preprečili su im put, odvezli su ih albanskim doktorima u Peć.
"Jedan od onih koji se u tom trenutku zatekao na plaži, Arsenije Dašić (14) ispričao je kasnije da je njegov drug Marko Bogićević pao u kukuruz i da ga je on lično nekako dovukao do sela dok mu je iz stomaka i glave tekla krv. Najteže ranjenog Bogdana Bukumirića iz reke je izvukao njegov rođeni brat koji inače nema šaku. Povređene je kasnije do bolnice u Peći pokušao da odveze Rajko Jandžaković. Na kilometar pre bolnice nestalo mu je goriva. Njega i Milovana Pavlovića koji je bio u pratnji povređenih izvukla je iz kola, maltretirala i tukla grupa albanskih mladića, bez obzira na zapomaganja da su unutra deca koja su teško ranjena", navodi se u izveštaju "Vremena" od 21. avgusta te godine koji je potpisao novinar Nenad Lj. Stefanović.
"Meni je stavljen gips na živu ranu, dobila sam otpusnu listu da mogu da idem kući, a noga mi je krvarila i iznad i ispod gipsa, za 10 minuta da nisam stigla u Kosovsku Mitrovicu ko zna šta bi bilo sa mnom... Sa nama je tada u kolima bio i teško ranjeni Đorđe Ugrenović, trudili smo se da ga tokom puta držimo budnim, i jedno i drugo smo iskrvarili dok smo kod Albanaca ležali u pećkoj bolnici. Tamo su, slobodno mogu da kažem po drugi put tog dana pokušali da da nas ubiju čim su nam stavili gips na živu ranu", svedočenje je Dragane Srbljak.
U napadu na Bistrici, Bogdan Bukumirić zadobio je sedam prostrelnih rana. I on godinama ponavlja da je teški događaj, koji je Božjom pomoći preživeo, nepovratno izmenio njegov život.
"Sazreo sam pre vremena. Moja mladost je ubijena tog dana. Moje detinjstvo nepovratno izgubljeno. A ko bi u tim godinama mogao očekivati da će se desiti nešto tako strašno", reči su Bogdanove zabeležene pre koju godinu.
"Bila je vrućina, kažem ocu da ću na Bistricu, društvo je već otišlo, on, kao da je nešto predosetio, veli mi – 'pa i ne moraš, voda je i dalje hladna'. Otišao sam ipak... Ušao sam u vodu, bilo je hladno, brzo sam izašao, vratio se do vatre, gde su drugari već roštiljali, pekli kukuruz. Panta je bio pored mene... Par minuta kasnije počela je rafalna paljba. Nisam znao šta se dešava... Koji tren kasnije pogodila su me tri metka sa leve strane, odbacila me pola metra unazad. Okrenuo sam se da vidim monstrume koji pucaju na nas, da ih zapamtim, nisam uspeo da ih vidim. Onda su me pogodila još dva metka, pa još tri", ispričao je Bogdan.
Bolno sećanje na pobijene drugare, na Ivana i Pantu, na zločin koji je promenio njihove živote, na dečake koji su tek bili zakoračili u život, živo je kao i prvog dana.
"Možda taj koji je onog dana pucao na nas svakodnevno prolazi pored mene, možda me gleda u oči i smeje mi se, siguran sam da neko prikriva zločin, a i to je težak zločin. Moje su rane zacelile, ali, rana u duši nikad. Svakog dana se setim svega što sam tog dana doživeo i preživeo, zbog dece se trudim da to ne manifestujem, da to ne pokazujem, ali, ja sa tim živim. To što sam doživeo, preživeo, ne bih, zaista voleo niko živ da doživi, toliku bol, patnju, čak ni porodice onih koji su pucali na nas", reči su Bogdana Bukumirića.
Vesti o masakru u Goraždevcu nije 13. avgusta 2003. godine, uveče, bilo na programima vodećih svetskih globalnih televizija. Zbog Pante i Ivana, četvoro ranjenih, niko nije prekinuo program.