Crnogorski predsednik Jakov Milatović stigao je u Vatikan sa pažljivo odabranim simbolima svoje države: Konkordatom iz 1886. godine, bokeljskim filigranom i teniskim reketom sa crnogorskim državnim motivima.
A onda je, u priči o tenisu i Crnoj Gori, stigao i do Novaka Đokovića.
Tu je, međutim, papa Lav Četrnaesti pokazao da se, osim u tenis, razume i u balkansku geografiju i identitet, pa je na Milatovićevo pominjanje Đokovića usledila kratka opaska da se teniski as "izjašnjava kao Srbin".
Milatović je pokušao da spase poen konstatacijom da Đoković ima "veoma lep odnos prema Crnoj Gori", što je, naravno, tačno, samo što naklonost prema nekoj zemlji još nije postala državljanstvo, a kamoli nacionalnost.
Epizoda bi bila tek simpatična diplomatska anegdota da ne pogađa jednu mnogo širu balkansku naviku: kada je teško proizvesti dovoljno velikih savremenih simbola, uvek se može pokušati sa krađom tuđih. A Đoković je za takve pokušaje naročito nezgodan: voli Crnu Goru, letuje u njoj, ima porodične veze sa tom zemljom i nikada nije krio naklonost prema njoj, ali isto tako nikada nije ostavljao prostora za nedoumicu o tome kojoj zemlji i narodu pripada.
Nekoliko sekundi razgovora u Vatikanu postalo je mnogo zanimljivije od čitavog diplomatskog protokola, a Milatović se iz Vatikana u Podgoricu vratio sa bar jednom lekcijom iz tenisa: reket može biti crnogorski, ali je Novak – srpski.