Kako izgleda idealan međunarodni posmatrač izbora? Politički nepristrasan, nezavisan, objektivan, imun na stranačke simpatije i antipatije, uzdržan u javnim nastupima i sklon proverenim činjenicama, a ne unapred donetim zaključcima. I, naravno, spreman da položi zakletvu, nalik na onu Hipokratovu, kojom se obavezuje da neće naškoditi pacijentu, odnosno izbornom procesu i to sopstvenom pristrasnošću.
Ukratko, ovo je foto-robot idealnog posmatrača izbora nacrtan prema konturama američkog eksperta za izbore Patrika Merloa iz Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) sažetim u dva dokumenta rogobatnog naziva – Deklaracija o principima međunarodnog posmatranja izbora i Kodeks ponašanja međunarodnih izbornih posmatrača.
Ali, sudeći po oceni vršioca dužnosti predsednika Srbije Ane Brnabić, Evropski parlament se tim opisom nije naročito rukovodio prilikom sastavljanja tima koji će od sutra, pa do 26. oktobra da ocenjuje regularnost naših izbora. Zato se doskorašnja predsednica srpskog parlamenta, i to ne skrivajući nezadovoljstvo, obratila predsednici Evropskog parlamenta Roberti Mecoli.
Tek što se u rodnoj Austriji stišala bura zbog reklame u kojoj visoki politički funkcioner reklamira solarne panele privatne kompanije, Andreas Šider se našao na meti kritika i u Srbiji. Ne zbog panela, već zbog držanja tokom prethodnog izbora. Naime, Brnabićeva ističe da prilikom posmatranja izbora 2023. nije imao primedbi u zvaničnim zapisnicima sa biračkih mesta, ali je naknadno javno govorio o fantomskim biračima i kupovini glasova. Tako je, ocenjuje, prekršio Kodeks posmatranja međunarodnih izbornih posmatrača, a danas ga EP ponovo šalje i to kao šefa delegacije.
Ništa manje sporne ne smatra ni druge članove: Helmut Branšteter je poručivao da Srbija pripada Evropskoj uniji, ali ne sa Vučićevim režimom, dok je Gordan Bosanac govorio o studentskom pokretu kao političkoj alternativi aktuelnoj vlasti. Sunčana Glavak bila je među potpisnicima inicijativa za razmatranje zamrzavanja pristupnog procesa Srbije.
Demokratija pod lupom, a posmatrači izvan nje
I tu se otvorilo pitanje: ko kontroliše kontrolore? Prema Kodeksu, o eventualnom kršenju pravila odlučuje rukovodstvo same posmatračke misije, dok Evropski parlament ima i sopstvene mehanizme disciplinske odgovornosti. Drugim rečima, oni koji dolaze da ocenjuju izbore u Srbiji za svoje postupke odgovaraju pre svega institucijama koje su ih poslale.
I tu nastaje nesrazmera koju nije lako zanemariti: izveštaji međunarodnih posmatrača mogu da dovedu u pitanje legitimitet izbora, postanu povod za političke pritiske i utiču na međunarodni položaj države. A za to vreme odgovornost samih posmatrača uglavnom ostaje unutrašnje, institucionalno i reputaciono pitanje.
Tako ispada da su posledice njihovih ocena po državu daleko veće od posledica koje mogu snositi sami zbog eventualnog kršenja pravila. Dakle, oni koji dolaze da mere tuđu demokratiju, sopstvenu odgovornost mere drugačijim aršinima.
A ko je uopšte postavio te aršine? Deklaracija i prateći Kodeks ponašanja usvojeni su 2005. godine, na skupu u Ujedinjenim nacijama. Iza njih su stale i organizacije civilnog društva poput NDI-a, Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) ili Evropske mreže organizacija za posmatranje izbora. Ova poslednja je, recimo, 2024. za posmatranje predsedničkih izbora u Moldaviji dobila 30.000 dolara od fondacija Džordža Soroša.
Za naš slučaj posebno je zanimljiva tačka 6 Deklaracije, koja predviđa da član međunarodne političke misije ne bi trebalo da bude osoba sa političkim, ekonomskim ili drugim sukobom interesa koji bi ometao nepristrasno posmatranje izbora. Jednostavnije, posmatrač može da ima sopstvene političke stavove, ali ne bi trebalo da učestvuje u posmatranju izbora ako ti stavovi ili njegovo političko delovanje dovode u pitanje njegovu nepristrasnost.
Još je konkretniji Kodeks ponašanja, koji zahteva strogu političku nepristrasnost u svakom trenutku, uključujući i slobodno vreme tokom misije. Zabranjeno im je da otkrivaju lična uverenja prema nacionalnim vlastima, strankama, kandidatima ili spornim pitanjima u izbornom procesu. Dakle, dok posmatra izbore, posmatrač nikako ne bi smeo da se ponaša kao učesnik predizborne kampanje.
Kodeks od njih zahteva i da politička uverenja ne pretvaraju u posmatračke zaključke, odnosno da u zemlju domaćina mogu da stignu sa političkim iskustvom i stavovima, ali bi bilo poželjno da ne stignu i sa već napisanim izveštajem.
Posmatranje sa učestvovanjem – no, no
Posmatrači su dužni da poštuju suverenitet zemlje domaćina, njene zakone i nadležnosti izbornih organa. Ne smeju da se mešaju u izborni proces, da ometaju glasanje ili prebrojavanje glasova, niti da izdaju uputstva izbornim službenicima.
Mogu da postavljaju pitanja, traže objašnjenja, beleže nepravilnosti i o njima obaveštavaju nadležne, ali ne mogu da preuzmu posao izborne komisije. To je prilično važno razgraničenje u vremenu kada se međunarodno prisustvo ponekad doživljava kao viša instanca domaćeg izbornog sistema.
Takođe, posmatrač može da oceni da izbori nisu ispunili standarde, ali ne može da ih poništi. Za to postoje nadležni organi.
Čuli smo, ali nismo videli
Posebno poglavlje Kodeksa posvećeno je tačnosti informacija. Od posmatrača se zahteva da svoje ocene zasnivaju na proverenim činjenicama, da razlikuju neposredna zapažanja od informacija dobijenih od drugih i da u izveštajima budu precizni i nepristrasni.
To ne znači da smeju da koriste samo ono što su lično videli, ali znači da tuđe tvrdnje moraju da proveravaju i pažljivo procenjuju njihovu verodostojnost. Nije, dakle, dovoljno da se nepravilnost pominje u medijima, da o njoj govori opozicija ili da je neko objavio na društvenim mrežama. Čak ni onda kada je objava prikupila zavidan broj lajkova. Takođe, moraju da vode i dokumentovanu evidenciju "koje su njihove primedbe koje su dali i druge relevantne informacije zahtevane od strane izborne posmatračke misije i moraju predati datu dokumentaciju misiji".
Kad posmatrač progovori pre misije
Kodeks propisuje i pravila javnog nastupanja. Posmatrači ne smeju samostalno da iznose ocene o suštini izbornog procesa pre okončanja misije, osim ako su za to izričito ovlašćeni. To ne sprečava posmatračku misiju da objavljuje preliminarne nalaze i saopštenja, ali podrazumeva da pojedinac ne može sopstvene političke ocene da predstavlja kao zaključke cele delegacije.
A upravo se na toj granici između ličnog stava i zvanične ocene ponovo otvara pitanje Andreasa Šidera. Jer, ako je političar Šider već javno iznosio kritike na račun vlasti u zemlji domaćinu, a sada dolazi kao posmatrač Šider, neizbežno se postavlja pitanje koliko je lako razdvojiti te dve uloge. Posebno kada se od njega očekuje da ocenjuje izborni proces u kojem učestvuju politički akteri o kojima je već izneo sud.
Deklaracija i Kodeks, uostalom, nisu napisani da bi posmatrače zaštitili od kritike, već da bi njihovom radu obezbedili verodostojnost. A pošto su pravila napisale organizacija koje se bave izbornim posmatranjem, teško bi bilo tvrditi da je zahtev za njihovo poštovanje hir zemlje domaćina.
Uostalom, ako se od država očekuje da prihvati međunarodne standarde, nije preterano očekivati da ih poštuju i oni koji dolaze da provere da li su ti standardi ispunjeni.
Ili, ipak, jeste?