Dokumentarni kanali zapadnih mejnstrim medija neprocenjivi su, uz društvene mreže, često i jedini izvor znanja za mlade Nemce, Francuze, Engleze, Holanđane ili Belgijance, Amerikance.
"Istine" i zaključci koje oni nude su jednostavni, nedvosmisleni, "lepe" se za mlade iz prve, ne ostavljaju nikakve dileme, niti traže mnogo razmišljanja, ukrštanja izvora, činjenica, kritičkog razmišljanja. Niti ih ko dovodi pod sumnju, tako kako su servirani.
Po njima, skoro sam sa pažnjom odgledao dokumentarac jedne engleske mreže koja je uzor za ovu vrstu filmova, teže je zapadnim savezničkim trupama bilo forsirati živice po holandskim poljima, nego Žukovu i Vasiljevskom slomiti Hotove, Modelove i Majnštajnove tenkovske armije u bici kod Kurska!
To što je u čuvenoj bici na obe strane učestvovalo i više od 2,5 miliona vojnika, 6.000-7.000 tenkova, 4.000-5.000 aviona, tridesetak hiljada topova, i nije bitno. Teže je bilo forsirati živice, one trnate ograde po holandskim poljima.
Presudne bitke za oslobođenje Evrope u leto i jesen 1944. u zimu i proleće 1945. nisu, shodno ovom narativu, vođene na Istočnom, nego na Zapadnom frontu. Da se saveznici nisu na "Dan D" iskrcali na plažama Juta, Džuno, Gold, Svord, Omaha, Hitler bi i dan-danas vladao. Tamo na istoku, u leto 1944. nisu vođene kolosalne operacije u kojima su učestvovali milioni ruskih vojnika, na hiljade tenkova i aviona, topova, nego neke sporedne bitke, prostije rečeno bitkice, čarke. Na Zaleskim visovima iznad Berlina, u završnim operacijama, Rusi nisu gubili na hiljade i hiljade vojnika dnevno.
Evropu je oslobodio redov Rajan. Ni za kakve Vanje tu nema mesta.
Za neupućene otvara se čak i dilema da li su 22. juna 1941. Nemci napali Rusiju, ili je, možda bilo suprotno. U najmanju ruku, Hitlerov Vermaht bio je izazvan na tu operaciju ruskim provokacijama.
Sve ono što se na Istočnom frontu dalje dešavalo, Nemci su sprovodili hirurški precizno, kaže uspostavljeni narativ. O Ajnzac grupama nema u tim epizodama mnogo, tek ponekad ih, ne treba grešiti dušu, uzgred po koji scenarista ili istoričar pomene. To što su, po nekim izvorima Ajnzac grupe na teritoriji SSSR do proleća 1943. na najstrašnije načine pobile milion Jevreja, Rusa, Roma, civila naravno, ne uklapa se u opštu priču.
Vermaht je, dakle, vojnički, surovo precizno vodio rat, ako se kakav zločin i desio, krivi su SS i Gestapo. Nemački generali bili su čisti profesionalci koji nisu bili deo zločinačkog sistema kome su služili.
Tako kažu ovi, gore pomenuti narativi.
"Zločini" koje su ruski vojnici počinili u gradovima Nemačke u proleće 1945. teži su od 27 miliona Rusa koje je nemačka vojna sila pomognuta saveznicima pobila od 1941. do 1945. godine. Ustvari, jedini ratni cilj Crvene armije bio je da dopru do Berlina kako bi tamo silovali Nemice, pljačkali Nemce i u domovinu se vratili sa kakvom zbirkom od nevinih i nedužnih Nemaca i Nemica otetih ručnih časovnika.
Ni sledeće teze ne ostavljaju prostor za bilo kakve dileme: Hitlerov nacizam i Staljinov komunizam bili su dva totalitarna sistema sa srodnim metodama vladavine i masovnim zločinima. Staljinovi gulazi bili su gori nego Hitlerovi koncentracioni logori, uključujući i Aušvic. Sovjetska pobeda nad nacizmom nije bila oslobođenje Evrope, već samo sračunati početak ruske dominacije nad istočnom Evropom.
Crvena armija nije dakle simbol slobode, ona je simbol imperijalizma i zločina.
Devet maj nije Dan pobede savezničkog oružja nad silama nacizma i fašizma, nego je Dan Evrope. Nije dakle 9. maj dan kada je pala Hitlerova tvrđava, to je dan, simbol pomirenja, mira i evropskog ujedinjenja. Ne Dan pobede, već Dan Šumanove deklaracije.
Više je vojnika učestvovalo u bitkama za Sen Lo i za Šerbur posle "Dana D" nego u Staljingradskoj bici u razorenim gradskim i industrijskim kvartovima oko Mamajevog kurgana!
Nova vremena, nova istorija, nove istine.
Davno je Žukov proročki rekao – "Oslobodili smo Evropu, Evropa nam to nikad neće oprostiti".
I zaista, dok smo mi umesto kapitulacije neprijatelja, pobeda naših predaka, slavili i slavimo – dan primirja, umesto pobede – dan Evrope, hidra je ponovo digla glave, palaca jezicima. Eno je na granicama Rusije gde joj Rusi, iznova, još jednom, seku glave, naše granice prešla je odavno.
I, tako dolazimo do današnjeg dana. Nije 11.11. da ne idemo dalje, okolo, oni neka slave šta hoće, Dan pobede srpskog oružja u Prvom svetskom ratu, nije Vaskrs srpske vojske izginule po albanskim planinama od Kosovske Mitrovice do Skadra, od Kolubare do Kajmakčalana, nego je - Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
Dakle, nisu se srpske vaskrsle divizije na Kajmačkalanu, iznad Soluna, pokraj Skoplja i Niša do Beograda i do mađarske i austrijske granice borile da osvete 1,247.435 Srba pobijenih u Prvom svetskom ratu, od toga 900.000 nedužnih civila, žena, staraca i dece, nego su se borile da sa Nemcima i Bugarima – sklope primirje, da bismo mi danas to primirje slavili!
Kakva ironija istorije i sudbine!
Nisu se vaskrsle divizije borile da oslobode Srbiju, kućni prag, da se osvete za Mačvu i Šabac, za pobijenu čeljad i popaljene kuće, nego su jurišale sa ciljem da se na kraju rata ne zna ni ko je pobednik ni ko je poraženi, ni ko je zločinac ni ko žrtva ni pravednik.
I da tako, svi zajedno, u zajedničkom šarenom kolu prepunom graje i radosti, veselja, danas slavimo dan primirja.
Šta bi onda, u čitavom ovom nametnutom kolopletu, kolu u kome igramo i u koje smo se sami uhvatili, moglo biti sledeće?
Za koju godinu, deceniju, kada stasaju ovi što na zapadnim mejnstrim dokumentarnim kanalima uče redefinasanu istoriju?
Da mi kleknemo i izvinimo se njima što su nas ubijali, masakrirali, vešali po Podrinju i Mačvi, streljali po Kragujevcu i Kraljevu, klali po Prebilovcima i Jasenovcu?
Da ustanu mrtvi iz jama golubnjača i iz albanskih gudura da mole za oproštaj dželate?
Ili se možda u čitavoj ovoj priči jedni tek ponižavaju, kupeći mrvice sa stolova evropskih dvorova kao i pre 120 ili 80 godina, a drugi znaju šta rade.
Jedni sprovode vekovnu politiku, drugi nikako da nauče ni jednu istorijsku lekciju, čak i one toliko očigledne.
Šta bi danas rekli naši slavni preci kad bi nas videli kako slavimo Dan primirja u Prvom svetskom ratu?
Bi li zaplakali i izglasa zakukali od muke kad bi videli svoje bedne i kukavne potomke kako se stide da pomenu njihove pobede?
Kako sa potomcima onih što su ih gonili od Kajmakčalana do ispod Niša pa francuska konjica nije mogla stigne srpsku pešadiju, davno su nekad zapisali srpski istoričari, danas piju vino i po ambasadama na prijemima slave primirje...
Kako bismo im objasnili da danas, u jednom srpskom filmu, finansiranom iz džepova svih nas srpski vojnik u rovu na Drini u jesen 1915. izgovara repliku "Šta mi je ovo trebalo", kao da je pod Bečom a ne ispred Šapca i Loznice, kao da napada mirne Bečlije a ne da brani svoju čeljad?
No, možda je najvažnije da mi danas još jednom proslavimo, obeležimo Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Nesvesni činjenice da neke istorijske lekcije prosto nisu naučene, pa će i naši potomci, kao i mi, kao i naši preci što su, jednog dana sve iz početka, Jovo – nanovo.