Kada su pre petnaestak godina, 2011, 2012. na barikadama od Jarinja i Brnjaka do Leška, Leposavića, Rudara, Zupča, Jagnjenice, Dudinog krša, glavnog mosta na Ibru, raskrsnice kod Tehničke škole u Severnoj Mitrovici, branjeni sloboda, kuće i porodica, otpor Srba na Severu bio je pitanje savesti, pitanje časti, morala, ljudskog dostojanstva.
Pre koju godinu, na barikade, one poslednje, na proteste, mitinge podrške, ovom ili onom, ovoj ili onoj odluci, počelo se ići ne po savesti, nego po spiskovima!
Šta se to za desetak godina dogodilo Srbima, posebno na severu Kosova i Metohije, kako je zgažen otpor, kako je uništeno jedinstvo, kako je pala tvrđava za koju se činilo da je neosvojiva?
Slike otpora iz 2011, 2012, iz nekoliko prethodnih i par narednih godina ne blede. One su u međuvremenu postale deo kolektivnog sećanja, simboli jednog teškog ali časnog vremena i ljudi u njemu.
Posle oglašavanja sirene za uzbunu u Severnoj Mitrovici, scene koje bi sledile bile su epske. Za par minuta čitav grad, svi do poslednjeg bili su na putu za Dudin krš, preko Zvečana i Rudara, narod bi se slegao na dno šetališta kod glavnog mosta na Ibru, na Zupču, na Jagnjenici... Na Janjenici, Kolašinci su plećima držali kamione na barikadi na koje su sa druge strane nasrtali teškim mašinama u pokušaju da ih uklone.
Na Zupču, ledenih oktobarskih i novembarskih noći, na Dudinom kršu, ljudi bi satima sedeli na asfaltu, oči u oči sa vojnicima KFOR-a, na barikadi kod Leposavića zaustavljeni su specijalci Rosu i nisu mogli ni koraka dalje.
Otpor je bio stvaran, ljudi su verovali u sebe, u svoje snage, gledali u Srbiju.
Kako se desilo pa je za desetak godina otpor Srba na severu Kosova i Metohije postao – privid otpora?
Danima i noćima, pored logorskih vatri, uvereni u svoju snagu, uvereni u pomoć iz Srbije, protestovali su Srbi sa severa na Jarinju, na mestu gde je posle nikao "integrisani administrativni prelaz" boreći se upravo protiv toga – da im neko na Jarinju i Brnjaku postavlja granicu za Srbijom. Umesto da budu slomljeni oni koji su kasnije na tom mestu postavili kontejnere, rampe, instalirali tzv. kosovske policajce i carinike, slomljen je srpski otpor.
Jedna od najtužnijih slika sa severa bila je onog kasnog popodneva kada su Srbi sa barikada, slomljeni, dovedeni pred svršeni čin, počeli da pakuju šatore, kada su uzeli merdevine i na steni, taman tamo gde su danas tzv. kosovski policajci i carinici, gde je njihova rampa, nacrtali krst sa četiri "S".
Kakva je to erupcija narodne sile i sloge bila kada su popaljeni i gurnuti niza stranu, ka Ibru, kontejneri međunarodnih misija sa Jarinja. Manifestacija nepristajanja da na tom mestu ikada bude granica. Kakva se erupcija narodne sile i sloge desila ko zna koliko puta na glavnom mostu na Ibru, kada je most branjen i odbranjen, kada je na drugoj strani bilo na desetine hiljada militanata, kada se činilo da je otpor nemoguć.
Tih godina Srbima sa severa sve je bilo moguće. Albanska čizma nije za to vreme ni privirila na sever. Od Dudinog krša, preko Rudara i Bistričkog mosta, do Leposavića, Leška i Jarinja – od Jagnjenice i Zupča, preko Zubinog Potoka, do Brnjaka bila je slobodna teritorija. Živelo se slobodno, disalo se slobodno, maštali su Srbi o miru, životu na svojoj zemlji, o povratku komšija koji su u dva velika talasa, 1999. i za vreme martovskog pogroma otišli.
Danas na tim putevima nema ni jednog ćiriličnog slova, kao pod Nemcima 1941. a Srba je sve manje.
Deca su išla u školu, manja dečica u vrtiće, tu i tamo pao bi na severu po koji špijun tzv. kosovskih i albanskih službi, ali sloboda je bila opipljiva, osećala se u vazduhu. Činilo se da će tako i biti i ostati, da tvrđavu nikad niko neće oburvati, razoriti.
Šta se onda desilo, kako su Srbi sa severa došli ovde gde jesu danas, pitanje je za svakog od njih i za svakoga od nas, pojedinačno. Pitanje savesti, pitanje časti, one osnovne ljudske, pitanje dostojanstva, ako ga ostalo i za trun, pitanje koje u odgovorima zahteva mnogo teških i preteških reči.
Zar je iko tih godina, 2011, 2012. mogao poverovati da će ona kolona Srba od Severne Mitrovice, preko Zvečana i Rudara, do Dudinog krša, ili onaj narodni zbor, sabor na dnu šetališta kada je branjen most jednog dana biti slomljen?
Laže danas svako ko kaže da je znao, da se tih dana, ili ranije, nešto moglo naslutiti, da se propast nazirala.
Razgovori sa onima koji su čitav taj period preživeli na Kosmetu, ali ne kao gosti, nego kao domaćini, čuvajući kuće i porodice gajeći decu, uvek su teški i preteški. Vezuju čvor u stomaku, dovode do ivice suza.
Jer, ne radi se o tamo nekoj zemlji, radi se o onoj rođenoj, najdražoj, o svojoj kući, svojoj njivi, svojoj deci na kraju krajeva i njihovim životima, budućnosti.
"Od 1999. i povlačenja srpske vojske i policije, ljudi su shvatili da je Mitrovica poslednji bedem, poslednja brana, tvrđava opstanka. Znali su da je to mesto gde mogu sačuvati svoj dom. Tu su našli utočište oni koji su morali da beže iz ostatka Kosmeta. Ljudi su se samoorganizovali, počeli da se brane, shvatajući da sa tog mesta, sa tog mosta nemaju kud nazad. Slušali su da oni koji su otišli u Srbiju tamo borave u nekim privremenim skloništima, u sportskim halama u nesređenim kućama. Tako je počela odbrana, moral je rastao kako su ljudi shvatali da mogu da sačuvaju Mitrovicu", priča jedan od onih koji su sve te dane preživeli i osetili direktno na svojoj koži.
Ljudi su prosto, nastavlja, želeli da im se garantuje život, da se sprovede ono što je navedeno u Rezoluciji 1244, verujući da će moći da žive, da će doći međunarodne snage da će obećana multietničnost biti i realizovana.
"Verovali smo da možemo opstati i ostati. Uprkos činjenici da nas je u Severnoj Mitrovici tada bilo deset puta manje nego Albanaca u Južnoj koji su nas iznova i iznova napadali. Rasli su, međutim, i naši kapaciteti, u grad se sleglo mnogo ljudi, dobrih, jakih, kvalitetnih, stranci su počeli da nas slušaju, čak i da nas razumeju, da uviđaju stvarnost na terenu. Tada to nisu bile barikade već organizovan sistem odbrane jer su na nas svakodnevno jurišali sa juga želeći da nas proteraju. KFOR i međunarodne snage gledale su Ibar i most kao neku nevidljivu granicu i poštovali je u neku ruku", priča ovaj svedok burnih događaja na severu KiM.
Tvrđava je, kaže, počela da slabi ulaskom politike među ljude. Jednostavno, od strane međunarodne zajednice prepoznato je da je Beograd taj sa kim može da se priča o rešenju za Kosovo i Metohiju, a ne lokalni Srbi.
"Počelo je sa tim da pregovori moraju da se pokrenu, podignu. Bilo je kontakata od strane međunarodne zajednice i sa nekim od viđenih Srba na Kosmetu, bilo je sastanaka predstavnika Srba sa KiM sa predstavnicima međunarodne zajednice, ali, bez vidljivih rezultata, onih koje su na Zapadu očekivali. Onda je počela politika da se meša. Ljudi su odjednom shvatili da o tome šta se pregovora, šta se dešava, ne mogu više da pričaju sa svojim predstavnicima iz grada, sa severa, nego će o tome šta nam se sprema, šta se dešava, čuti na vestima. Posle svakog tog sastanka, svakog dogovora na kome Srbi sa Kosmete nisu odlučivali o sebi, svojoj sudbini, bilo je sve gore i gore. Ne kažem da su ti pregovarači želeli nama sve najgore, imam utisak da su se često bojali šta će se desiti više od nas koji smo ovde živeli", priča ovaj svedok.
Na tim sastancima su, nastavlja, dogovarali, potpisivali ono što nije bila želja, nije bio stav Srba sa Kosova i Metohije. Dok su ljudi na severu, u Mitrovici, bili spremni da stanu na most i poginu, neki od tih predstavnika Beograda u to vreme nisu smeli ni da prespavaju u Mitrovici.
"Počelo je da se govori o novcu, o radnim mestima. Ljudi koji su bili bliski vlastima počeli su da raspoređuju radna mesta. Sa pojavom radnim mesta pojavio se narativ da su Srbi plaćeni da slušaju Beograd i taj narativ ostao je do dana danas. Da Srbi ne smeju protiv Beograda jer će ostati bez novca, bez pomoći i podrške. I danas živi narativ među nama da mi platu ne zarađujemo, već ćemo ostati bez plate ako ne slušamo šta kaže Beograd. Tako se urušavao otpor, tako se urušavalo sve. Ljudi su se bojali da će se sa svakom posetom iz Beograda nivo tih davanja smanjiti, ako neko digne glas i kaže nešto drugačije od onoga šta u Beogradu misle", nastavlja sagovornik.
Trenutak kada je, priča, shvatio da će i sever postati samo jedan geto kakvih je u tom trenutku na jugu bilo više, dogodio se sa uklanjanjem poslednjih barikada na severu, krajem decembra 2022. godine.
"Tog jutra dok su barikade uklanjanje, dok smo pakovali šatore i burad u koja smo ložili vatru, klupe i stolove, shvatio sam, brutalno rečeno, da moje Srbije među nama na Kosmetu više nema. Ma koliko mi to teško padalo i tada i sada da ovo izgovorim. U decembru te godine bile su takve demonstracije, takav otpor na severu KiM da su Srbi osećali da su deo Srbije i da to niko ne može da spreči. Uklanjanjem tih barikada taj osećaj je slomljen, stavljena je tačka na otpor, znali smo tog jutra svi da su to poslednje barikade", kaže.
Barikade na Severu od 2012. do 2022. godine bile su, dodaje, jedina poluga da Srbi budu slušani, nažalost to je bio jedini način da se glas Srba sa Kosmeta čuje u svetu.
"Danas, narod je apatičan, bez želje i volje za borbom, shvatili smo da nema toga što bi borba donela, danas je jedini cilj da se preživi, ovo je borba za golu egzistenciju, za narednih 24 sata, sve drugo je samo briga i neizvesnost", zaključuje ovaj svedok kosovskih prilika i neprilika.