Relativizacija sa Ljiljanom Smajlović: Gošća Milena Marković

U petnaestoj epizodi emisije "Relativizacija", Ljiljana Smajlović je sa dramaturgom, piscem i autorom Milenom Marković razgovarala o tome zašto su neceloviti ljudi sreća za čovečanstvo, a nesreća za sebe, zašto Tomas Man "nije legao i umro nakon što je napisao 'Čarobni breg', šta je lažno i opasno u političkoj korektnosti i zbog čega su "'debela mama' i 'sin debil' čist ljubavni plač".

Milena Marković je, pored svega navedenog, i pedagog, a NIN-ovu nagradu je dobila za roman u stihovima "Deca", pa otuda i razgovor kreće upravo od toga: Kakva su današnja deca?

S jedne strane, deca su danas potpuno zaštićena i prilično bespomoćna što se tiče opšteg ustrojstva, smatra Marković, ali ističe da ima jedna izrazito surova stvar koja se od njih traži:

"To je što su postavljeni u takmičarsku dispoziciju maltene od pete, šeste godine, što je izrazito bizarno. To je klasna stvar - ali kod nas na primitivnom, tranzicionom nivou - i jedna od najgrđih stvari koje smo preuzeli sa Zapada."

Ona objašnjava da je život danas mnogo lakši u fizičkom smislu, ali da je pitanje nade dosta problematizovano, što "ima veze sa tim da je današnje društvo materijalistički uslovljeno".

Mi smo se bavili umetnošću i nismo pitali za cenu

Kada je nezadovoljna, non stop gleda šta drugi pišu o njoj, "iako je to jalovo i štetno", priznaje Milena Marković.

"Ljudi koji se bave umetničkim, pogotovu izvođačkim disciplinama, stalno traže potvrdu, ali protiv toga se treba boriti. Bolest društvenih mreža je što ljudi koji nemaju tu vrstu profesije, isto reaguju na taj način - traže potvrdu svog postojanja od ljudi koje ne poznaju i to je frustracija koja se ne može rešiti stvaralaštvom", smatra Marković.

Nada se da stvara umetnost koja je iznad podela, jer, kako kaže za svoju generaciju, "mi smo se bavili umetnošću da bi ostavili traga i nismo pitali za cenu". Sve ostalo je za nju neka vrsta mudrosti iznad koje se trudila da ostane.

"Ako si napisao jednu stvar da nekome pomogneš, da nekome spasiš život, da nekome kažeš da život ima smisla, što sam i ja doživela jako puno puta, sa muzikom koju sam slušala, sa romanima koje sam čitala…jednu jedinu takvu stvar da napraviš, to je onda toliko veće od tebe, da ja nisam dozvoljavala sebi da se bilo šta privatno - uključujući i moj ideološki i politički svetonazor - nađe u onome što pišem i izgovaram, zato što je to toliko veće", poručuje Milena.

Da li je umetnost jedini javni trg koji nam je ostao, jedino javno mesto na kome se nalazimo sa neprijateljem?, primećuje Ljiljana Smajlović.

Tačno je, slaže se sagovornica, iako su neke stvari izgubile smisao, poput filmskih festivala, a "neke opstaju, poput poezije".

Potičem iz haosa, a ne iz harmonije

Ja sam po vokaciji romantičar, potičem iz haosa, a ne iz harmonije, kaže Milena i dodaje da stalno sumnja u sebe.

"Retki su celoviti ljudi. To je sreća za čovečanstvo, a nesreća za te ljude, a možda i sreća, jer postoji određeno, kako Rusi kažu 'sladostrašće' u tom stanju konstantne spoznaje i sumnje", objašnjava Milena.  

Ističe da kod mladih pisaca preterana inteligencija i poštovanje prema starijim piscima smeta pisanju.

"Kad si mlad mrziš sve koji su stariji, sve pisce, hoćeš da ih uništiš, hoćeš da budeš najbolji i to te tera napred. Žudnja, želja i samoobmana te spašavaju od toga da mnogo patiš kad te odbiju", tvrdi Marković.

Prva stvar koju kaže studentima je da niko ne može da ih spreči da se ostvare i da im ništa neće pomoći ako napadnu kolegu, jer ih to neće učiniti pametnijim i darovitijim.

"Samo rad, učenje i samospoznaja. Ovo ostalo prođe", poručuje.

Da li stvaranje nečeg izvanrednog zaustavlja i zadovoljava autora? Ili, kao što se pita autorka emisije, "kako je moguće, kad napiše 'Čarobni breg', da Tomas Man ne legne i ne umre posle toga?"

"Nije mu dosta", odgovara Milena. "Ti moraš to da radiš, to je jedan crv koji te jede."

Kaže da ima napade besa kad oseti da njeni studenti "robovski razmišljaju i da su podložni bilo kom narativu".

"Originalnost ne postoji, to je romantičarska izmišljotina. Ali postoji autentičnost i da bi bio autentičan ti moraš da pronađeš taj neki glas koji je samo tvoj".

Zato je važno, ističe, da ako neko nema preterano zanimljiv život, čita pisce koji su se bavili anamnezom ljudskog roda, kao što su, recimo, Balzak i Tolstoj.

Možeš da promeniš pol, ali ne možeš da rodiš dete

Šta znači "politički korektno prepevavanje" knjiga Ronalda Dala, pita Ljiljana Smajlović i da li je to veći skandal od toga što sada ruše Puškinove skulpture?

Za Milenu je to sve strašno i "užasna laž", jer, kako kaže, izvorišta ljudske patnje ostaju.

"Ti možeš da promeniš pol, ali neće ti ići mleko i ne možeš da rodiš dete. Tvoje telo možeš da dovedeš do savršenstva sa 50 godina, ali nećeš biti mlad", ističe.

Laž je da postoji integracija, objašnjava, jer, na primer, "i dalje su crnci u lošem položaju, a sve što se radi je mimikrija".

"Mi smo isto bili robovi i to breme je strašno, ali zabrane i površno gledanje i zabrane ničemu ne služe", ističe.

Dodaje da će postati nemoguće da se baviš umetnošću.

"Ja u svojoj knjizi govorim 'debela mama' i 'sin debil', ali to je toliko ljubavno, to je čisti ljubavni plač. Postoji istorija poganog jezika koji se svrsishodno koristi u književnosti da bi se 'pokazivao šipak' smrti, moćnicima, nepravdi... i molitva može biti kroz pogan jezik", objašnjava Milena.

Kaže da su je ruska avangarda i garažni pesnici, kao i nemački ekspresionisti, dosta naučili brutalizmu – "ali je on jako opasan, moraš da vodiš računa da ne bi prešao u banalno".

Upozorava da je opasno to što je kič zavladao u ozbiljnim stvarima.

"Kič je kada ti vrednosti iz ovog vremena stavljaš u neku drugu epohu. Zato sam čupala kosu kad sam gledala 'Troju' i kada Jelena izgovara 'mladu su me udali' - što je nemoguće da izgovara", objašnjava.

Najzad, da li sebe vidi kao moćnu ženu?

"Ja nisam moćna žena, odbijam da se nazivam elitom, iako nisam alternativa, ali imam sistem vrednosti izopštenika", zaključuje Milena.