RT Balkan analiza: Kome smeta jaka Vojska Srbije?

Ko će braniti Srbiju ako je neko napadne - "hipi komuna" ili jaka vojska, debatovalo se danas u Skupštini Srbije, nakon što se i u najviše zakonodavno telo prelila javna rasprava, ili bolje rečeno "svađa" koja traje još od kako je predsednik Aleksandar Vučić najavio jačanje srpske armije i povećanje broja specijalaca na 5.000.

Čitava prozapadno orjentisana čaršija predvođena svojim medijskim perjanicama ovih dana se čudi Vučićevoj najavi da će nabaviti dronove samoubice, a još teže im pada ideja o jačanju specijalnih jedinica.

Tako je na primer, poslanik "Ne davimo Beograd" Radomir Lazović jedan od onih koji se u Skupštini usprotivio nabavci naoružanja iznoseći usput svoju viziju srpske vojske koja "treba da dobije novu važnu ulogu u pomoći stanovništvu u borbi protiv klimatskih promena".

A izjave Lazovića koji je pred početak svog izlaganja održao i minut ćutanja za Ukrajinu (čiju armiju inače naoružava čitav Zapad i koja se, zamislite čuda, ne bavi klimatskim promenama), otprilike su na istom kursu kao i komentari pojedinih predstavnika nevladinih organizacija, očekivano, podjednako nezadovoljnih jačanjem srpske vojske.

Vučević o reformi specijalnih jedinica: Imaće 5.000 vojnika, plate i do 220.000 dinara

Među onima koji su jedva dočekali da ih mediji nazovu za komentar kako bi narod prosvetlili šta je loše u povećanju broja specijalaca, bio je i programski direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Predrag Petrović.

"SNS već ima iskustva sa korišćenjem svog članstva i simpatizera za izvođenje specijalnih zadataka nekonvencionalnim metodama i sredstvima u cilju jačanja vlasti, a ova poslednja Vučićeva odluka predstavlja legalizaciju ove prakse", otkriva on.

Petrović, čija nevladina organizacija inače ima podugačak spisak donatora, među kojima su i USAID, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), ambasada SAD u Beogradu, fond Braće Rokfeler, Misija OEBS-a u Srbiji…tvrdi i da bi budući specijalci prošli "partijski filter".

"Prvi scenario je da Vojska Srbije ima na papiru 5.000 specijalaca dok bi u stvarnosti bio primljen znatno manji broj. Formacijski broj bi omogućio dobru zaradu prilikom njihovog opremanja, a kod glasača vladajuće partije ne bi bio narušen imidž svemoćnih specijalaca tokom vojnih vežbi. Drugi scenario je da vojska dosegne do 5.000 specijalaca u zadatom roku, ali u postupku koji bi u realnosti ličio manje-više na regrutaciju vojnika za služenje vojnog roka, naravno uz proveru partijske podobnosti", prosvetljuje Petrović čitaoce "NIN-a".

Najave o jačanju srpske armije nasekirale su i Dragana Popovića, direktora Centra za praktičnu politiku koji za "Novu" navodi da je Vučić "opterećen ministarstvima sile".

"Ocenili su ljudi koji za njega rade da je to u ovom trenutku važno, da se pošalje kao poruka biračima i on je šalje – predstavlja sebe kao nekakvog jakog lidera, vođu nacije, koji posebno, u kriznim vremenima, brine o tome da je zemlja naoružana i da imamo specijalne jedinice", navodi Popović i dodaje "jedini protiv koga bismo mi eventualno nekad mogli da ratujemo jeste NATO, koga nećemo da stignemo".

Popovićeva nevladina organizacija inače je deo "Kuće ljudskih prava i demokratije koju čine još i Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava i Helsinški odbor za ljudska prava. A to su sve odreda organizacije za čije funkcionisanje velike sume novca daju baš zapadni finansijeri - što nas još bliže dovodi pronalaženju odgovora na pitanje kome zapravo smeta jaka srpska vojska.

Ali, u sveopštem skandalizovanju što jedna suverena država planira da ojača svoje vojne snage, prednjači nekadašnji načelnika Generalštaba Zdravko Ponoš čiji "trag" takođe vodi ka Zapadu.

Ponoš, sudeći po njegovim objavama na Tviteru, od kako je Vučić najavio jačanje vojske, ne jede, ne pije, i ne spava, trudeći se da svoje pratioce ubedi da Vojsci Srbiji, vojnici zapravo nisu ni potrebni.

"Niko u Evropi nema 5.000 specijalaca, a Srbija nema ni potencijal za tu vođinu glupost. Godišnje bi to koštalo preko pola milijarde evra. Uz to, priča o enormnim platama razvaljuje vojsku. Em je glupo, em je skupo, em ne radi čak ni kao anestezija pred bruku 27. 02. u Briselu", napisao je Ponoš.

Kad ga je Vučić, direktno iz Abu Dabija upitao nije li ga sramota što laže, bivši načelnik Generalštaba razleteo se po zapadnoorjentisanim medijima, nastavljajući da elaborira svoj stav.

"Vučić je dosta nervozno reagovao i praktično mi replicirao direktno iz Emirata. U prethodnim tvitovima sam pokazao da ono što on tvrdi nije moguće. Nerealno je da Srbija ima 5.000 specijalaca, sa platom od 3.000 evra. Rekao sam da je besmisleno, i da je to jedan od anestetika koji je korišćen pre nepopularnog potpisivanja papira sa Kurtijem. Za ovu anesteziju koristi teme koje su popularne kod njegovog biračkog tela – to su nova nalazišta zlata, jačanje vojske do neslućenih granica i povećanje penzija", rekao je Ponoš gostujući na jednoj od televizija.

Bivši vojnik alergičan na Vojsku Srbije

Zanimljivo je Ponoš jedan od malobrojnih bivših vojnika koji ima averziju prema vojsci. Ili možda bolje rečeno - srpskoj vojsci. I to nije novost, jer taj njegov otpor prema jakoj srpskoj armiji pokazao se još kada je bio na funkciji načelnika Generalštaba, a i mnogo pre toga. Zapravo, toga je i kandidovalo da postane načelnik.

Depeše "Vikiliksa" otkrile su, naime, da je Zdravko Ponoš bio NATO kandidat za tu funkciju, i to sa osnovnim zadatkom da on bude "u srcu" reformi vojske, (po depeši broj 06BELGRADE842) koje "obezbeđuju vojnu orijentaciju i stav koji će biti u našem interesu".

"Naši" interesi u ovom kontekstu nisu bili srpski kao što bi se očekivalo- već američki.

Beleška 06BELGRADE880, sastavljena 2. juna 2006, detaljnije objašnjava Ponoševe stavove: "General Ponoš je nedvosmislen oko strateške opredeljenosti srpskih oružanih snaga ka ulasku u Partnerstvo za mir i konačnom učlanjenju u NATO".

Ponoš je zato imao zadatak da dovede do toga da se Vojska Srbije praktično samoukine, pa je tako jedan od njegovih ciljeva, otkrivaju "Vikiliksove" depeše, bio i "smanjenje ljudstva na 27.000, umesto postojeće 62.000, velika redukcija i zatvaranje vojnih baza, i usvajanje moderne strukture vojnih snaga".

Najveća muka koja se pred njim tada našla bila je "promena stanja svesti oružanih snaga, a naročito oficira".

A ta misija "menjanja stanja svesti" za Ponoša izgleda nije još završena - njegovo lobiranje po društvenim mrežama pokazuje da mu je sada namera da promeni stanje svesti naroda i ubedi ih da njihova domovina, u doba dok se planeta nalazi na korak od Trećeg svetskog rata, treba da se brani (verovatno) lepom rečju drugosrbijanske elite.

Vučević sa pripadnicima 63. padobranske brigade: Vojska sposobna da brani sve građane Srbije

Kada je tačno Ponoš svoje pacifističke stavove usvojio, možemo samo da nagađamo - verovatno kada je 2003. godine bio na tromesečnom kursu Ženevskog centra za bezbednosnu politiku, u čijem je Savetodavnom odboru, inače, još jedan veliki „pacifista“, penzionisani nemački general Klaus Nauman, koji nam je poznat kao šef Vojnog komiteta NATO-a u vreme bombardovanja 1999. godine, ali i Sonja Liht, predsednica beogradskog Centra za političku izuzetnost i predsednica Spoljnopolitičkog saveta našeg Ministarstva spoljnih poslova u vreme Vuka Jeremića.

Ili je možda do tih ideja o nepotrebnosti vojske došao školujući se u Londonu, na Kraljevskom koledžu za studije odbrane, gde je slušao i predavanja Džejmija Šeja, NATO portparola iz vremena agresije na SR Jugoslaviju?

Bilo kako bilo, sa svim tim stečenim kvalifikacijama, Ponoš je uspeo da pređe naizgled nepremostivu barijeru do svog imenovanja - tadašnjeg premijera Vojislava Koštunicu.

U tome ga je prilično pogurao tadašnji ambasador SAD Majkl Polt  koji je, kako pokazuje depeša 06BELGRADE1381 od 30. avgusta 2006. tražio od Koštunice da „podrži brzo razrešenje pitanja komandovanja vojskom, uključujući i imenovanje generala Ponoša za načelnika Generalštaba.

Koštunica se, posle tog lobiranja, prilično začudio da "SAD znaju više od Ponošu od njega".

Kandidat Zapada uspeo je međutim da zasedne u fotelju načelnika Generalštaba kada je tadašnji predsednik Boris Tadić svoja predsednička ovlašćenja upotrebio 12. decembra 2006, i vanredno ga imenovao.

Vučević: Ne brinem za sigurnost Srbije kada vidim 72. brigadu za specijalne operacije (FOTO, VIDEO)

Njegova "reforma" srpske vojske potrajala je do 2008.godine, odnosno do konačnog raskida sa tadašnjim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem koji je i sam (bio) "NATO" ljubimac.

Period njegovog komandovanja srpskim vojnim snagama, Vikipedija danas ocenjuje kao "vreme kada je vojska stagnirala", ali su sadašnje vlasti, međutim, mnogo oštrije i tvrde da je u tom periodu srpska armija "uništena".

Tenkovi su se za to vreme, kako se tvrdi, pretapali, desetkovano je ljudstvo, a između ostalog rasformirane su i dve elitne brigade- 63. padobranska i 72. specijalna brigada.

Otvoren konkurs za specijalce

Javni konkurs za prijem kandidata za specijalne jedinice Vojske Srbije je već otvoren, a kako je nedavno rekao sadašnji načelnik Generalštaba Milan Mojsilović naveo je da "dobrog specijalca pravimo godinama, on je skup po obuci i opremi".

On je za RTS rekao da će "projekat 5.000" imati tri faze u trajanju od dve godine.

Prva faza bi obuhvatila jedinice i nadogradnju postojećih jedinica za specijalne operacije kao što su 63. padobranska i 72. brigada za specijalne operacije, kao odred vojne policije Kobre i, kako je naveo, ići će se na povećanje brojnog stanja tih jedinica.

"Druga faza bi obuhvatala formiranje nova tri bataljona za specijalna dejstva i dogradnju oklopno-izviđačkog bataljona i treća faza bi obuhvatila nadogradnju postojećih izviđačkih jedinica u okviru jedinica kopnene vojske. Taj trougao bi činio kapacitet do 5.000 ljudi, s obzirom na to da VS raspolaže i čistim pripadnicima specijalnih jedinica do nivoa od 1.500, znači da bi brojno stanje u odnosu na 1.500 išlo do 5.000 pripadnika", pojasnio je general Mojsilović.