Prvog marta 1992, u Sarajevu, ispred Stare srpske crkve, pucano je na srpske svatove. Ubijen je otac mladoženje Nikola Gardović i ranjen sveštenik Radenko Mirović.
Napad se dogodio poslednjeg dana kontroverznog referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine od Jugoslavije. Zapravo, bio je to početak građanskog rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.
Za napad je ubrzo osumnjičen Ramiz Delalić, poznati sarajevski kriminalac, koji je tada uživao zaštitu Stranke demokratske akcije (SDA). On je kasnije priznao da je izvršio i organizovao ovaj napad. Delalić je ubijen 2007, pod sumnjivim okolnostima, pre nego što mu je okončano suđenje za napad na srpske svatove.
Uzavrela atmosfera
Do napada je došlo u nedelju, 1. marta 1992, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Novom Sarajevu, gde je održano venčanje Milana Gardovića i Dijane Tambur. Mladoženja je bio student Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, na poslednjoj godini studija. Njegov otac Nikola je radio u preduzeću ”Vaso Miskin Crni”.
Istoričar Kenet Morison opisao je atmosferu tih dana u Sarajevu kao "krajnje napetu". Nakon venčanja, mladenci, njihove porodice i svatovi, uputili su se peške u Dom Svete Tekle, u dvorištu crkve Svetih Arhanđela Mihaila i Gavrila, koja je poznatija kao Stara pravoslavna crkva. Do napada je došlo na parkingu u blizini Stare crkve. Ova crkva se nalazi u staroj gradskoj četvrti Baščaršija, gde je trebalo da se održi svadbeni ručak. Inače, Stara pravoslavna crkva na Baščaršiji, koja potiče iz 14. veka, najstarija je srpska pravoslavna građevina u Sarajevu.
Prilikom prolaska svadbene povorke, svatovi su po narodnom običaju mahali srpskim zastavama, što su neki muslimani, u uzavreloj atmosferi tih dana, mogli doživeti kao "provokaciju". Ipak, to je bilo tipično za srpske svadbe širom Jugoslavije. Bosnom je vladala međunacionalna netrpeljivost, naročito prema Srbima.
Zabeleženo je i da su oko 14.30 časova četvorica mladića započeli prepirku sa svatovima a, prema rečima očevidaca, jedan mladić je tom prilikom zapucao na srpsku svadbenu povorku.
Viktor Majer, dopisnik nemačkog dnevnog lista "Frankfurter algemajne cajtung", bio je očevidac napada, o čemu je pisao u svojoj knjizi o Jugoslaviji. Majer je čuo te prve pucnjeve: "U početku se činilo da je reč o nekoj vrsti detonatora", zapisao je novinar, "ali onda sam video izbezumljene ljude; čuo sam plač i video nekoga kako trči do najbližeg telefona, kao i preplašena lica prolaznika".
Istog dana proglašna nezavisnost
Srpska demokratska stranka (SDS) je za organizovanje napada smesta optužila Stranku demokratske akcije i zatražila da u većinski srpskim područjima u Bosni i Hercegovini ubuduće patroliraju isključivo srpski policajci. Međutim, Skupština Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, u kojoj je SDA imala najviše mandata, istog dana je proglasila nezavisnost.
Nikola Gardović se smatra prvom žrtvom rata u Bosni i Hercegovini. Ramiz Delalić, kriminalac pod zaštitom SDA, ubrzo je identifikovan kao počinilac zločina, ali muslimanske vlasti se nisu trudile da ga pronađu.
Štaviše, tokom rata Delalić je predvodio muslimansku miliciju koja je progonila sarajevske Srbe. Kasnije je, jednom u televizijskom intervjuu, priznao da je izveo napad. Delalić je 2004. optužen za ubistvo po jednoj tački optužnice: za smrt Gardovića, ali je ubijen 2007, pre nego što je suđenje okončano.
U Federaciji Bosne i Hercegovine, entitetu Bosne i Hercegovine sa bošnjačko-hrvatskom većinom, 1. mart se danas proslavlja kao Dan nezavisnosti.
U Republici Srpskoj, entitetu Bosne i Hercegovine sa srpskom većinom, 1. mart se povezuje sa ubistvom srpskog svata i obeležava kao početak rata.
Snažan emotivni naboj
"Emotivni naboj ovog zločina bio je snažan, na obe strane", piše istoričar Mladen Ančić, "jer je srpsku svadbenu povorku, koja je prikazivala srpske simbole, na putu do najstarije srpske crkve u Sarajevu zaustavio muslimanski metak".
Zvaničnici SDS-a su odmah osudili ovaj napad. Radovan Karadžić, potonji predsednik Republike Srpske, rekao je da događaj dokazuje da pokret za nezavisnost BiH predstavlja "egzistencijalnu pretnju Srbima u BiH."
"Ovaj hitac predstavlja veliku nepravdu usmerenu prema srpskom narodu", izjavio je predsednik Narodne skupštine SR Bosne i Hercegovine Momčilo Krajišnik.
Glasnogovornik SDS-a Rajko Dukić rekao je da je napad dokaz da se sarajevski Srbi nalaze "u smrtnoj opasnosti" i da će nezavisna Bosna i Hercegovina još više ugroziti bezbednost Srba.
Alija Izetbegović je osudio ubistvo, nazivajući ga "pucnjem u čitavu Bosnu." Zapravo, Izetbegović i SDA su pucali u Jugoslaviju. Sefer Halilović, koji je u martu 1991. osnovao paravojnu jedinicu "Patriotska liga", svemu je dodao nešto drugačije tonove. On je tvrdio da povorka "zapravo nije bila svadba već provokacija" i da su svatovi bili "aktivisti SDS-a".
"Hteli su da prođu Baščaršijom sa automobilima, sa zastavama, sa transparentima, da nas isprovociraju i vide kako ćemo reagovati”, tvrdio je Halilović.
Nova saznanja Međunarodne ekspertske komisije
Nezavisna međunarodna ekspertska komisija za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu za vreme rata, koju je formirala Vlada RS, posle dvogodišnjeg rada došla je do nekih činjenica koje bacaju novo svetlo na početak ratnih sukoba u BiH.
Vlada Republike Srpske je odluku o osnivanju Komisije donela na osnovu zaključaka republičkog parlamenta, a sa sadržajem izveštaja upoznata je na posebnoj sednici 23. oktobra 2020. godine.
"Vlada Republike Srpske je izveštaj primila na znanje i ocenila da će on doprineti objektivnom i nepristrasnom sagledavanju svih činjenica vezanih za stradanje Srba u Sarajevu, kao i da će celovito i istinito sagledavanje ratnih događaja u Sarajevu, ali i celoj BiH, doprineti jačanju poverenja i tolerancije među narodima u BiH, konačnom pomirenju i suživotu sadašnjih i budućih generacija", navodi se u saopštenju vlade RS.
Oružani sukob u Sarajevu, u kome je bilo ukupno 211 logora za Srbe, navodi se u izveštaju ove komisije, nije počeo vojnim operacijama, već ubistvima Srba, koja su izveli kriminalci naoružani od strane SDA.
Eksperti komisije, koje je predvodio Rafael Izraeli iz Izraela, podsetili su na to da su se prve barikade na putevima i kontrolni punktovi pojavili u aprilu.
U izveštaju se, takođe, navodi da su unutrašnju blokadu grada uspostavile "Zelene beretke" početkom maja i da je od tada postalo nemoguće napustiti grad.
"Krivična dela postala su široko rasprostranjena tokom aprila i maja, počev od ubistava srpskih policajaca i vojnika JNA. Srpskim policajcima, uključujući rezerviste, oduzeto je oružje i suspendovani su na svim operativnim zadacima. Promenjene su značke koje su služile za pristup zgradama MUP-a, ’Zelene beretke’ su Srbima zabranjivale ulazak u zgrade".
Objava rata Jugoslaviji
"Zelene beretke" su 4. i 5. aprila u Policijskoj stanici Novo Sarajevo ubile srpskog policajca Peru Petrovića, a na policijskoj akademiji na Vracama ubijena su još dva srpska policajca: Mile Lizdek i Milorad Pupić, piše u ovom izveštaju.
U izveštaju se, takođe, navodi kako je "predsednička direktiva", koju je 15. aprila potpisao Hasan Efendić, poslata svim bošnjačkim jedinicama. U ovoj "direktivi" je muslimanskim policajcima naloženo da napadaju objekte JNA, oduzimaju im oružje i municiju i pritvaraju ih.
Dalje se navodi da su "Zelene beretke" 22. aprila napale objekat JNA na Ilidži i sedište u Sarajevu. U Velikom parku u Sarajevu, 22. aprila, svirepo je ubijena grupa od osam vojnika JNA. Tela osmorice vojnika spaljena su u kontejnerima iza zgrade televizije, a zatim bačena na gradsku deponiju, piše u ovom izveštaju.
U izveštaju se navodi kako su napadi na objekte JNA i kasarne "Maršal Tito", "Viktor Bubanj" i "Jusuf Džonlić" počeli 2. maja, dok je vojna kolona JNA, koja se povlačila iz Sarajeva, napadnuta 3. maja u Dobrovoljačkoj ulici. Bosanske snage su postavile zasedu koloni u Dobrovoljačkoj ulici i pobile mnoge vojnike nakon što su ih prethodno razoružale. Neki od njih bili su mladići koji su tek završili vojni rok: "Oni su ubijeni, a da nikad nisu ispalili ni metak", navedeno je u izveštaju.
Desetine vojnika JNA, konstatuje se u izveštaju, tada su ubijene ili zarobljene. Između ostalog, devetoro zarobljenih vojnika JNA odvedeno je 4. maja u policijsku stanicu Novi grad, gde su ih surovo mučili i na koncu ubili.
Eksperti su došli do saznanja da je Izetbegovićeva SDA stvaranje paravojnih jedinica i njihovo naoružavanje pokrenula još 1990, dva dana nakon što je u julu te godine Ustavna komisija tadašnje SR BiH usvojila amandmane na Ustav SR BiH, kojima se zabranjuju sve aktivnosti koje imaju za cilj ugrožavanje teritorijalnog integriteta SFRJ.
Prva paravojna jedinica SDA formirana je 2. avgusta 1990. u malom gradu Ustikolina, u dolini reke Drine u istočnoj Bosni.
U ovom izveštaju se takođe podseća i na "Direktivu za zaštitu suvereniteta i nezavisnosti Republike BiH" od 12. aprila 1992. godine:
"U njoj je SDS, kao legitimna stranka, označen kao neprijatelj i trupe su usmeravane da napadaju JNA i regione koje nastanjuju Srbi. Vojno i politički, ova ’direktiva’ nije bila ništa drugo do objava rata SFRJ i njenoj saveznoj instituciji - JNA, kao i srpskom narodu u BiH", zaključili su međunarodni eksperti.
Misterija sarajevskih snajpera
Postoji još jedna, nerešena "misterija", vezana za početak rata u BiH.
Reč je o sarajevskim snajperistima koji su podjednako ubijali i Srbe i Muslimane. U vreme kijevskog "Majdana", reditelj Emir Kusturica povukao je paralele između događaja u Kijevu 2014. i događaja u Sarajevu 1992.
Kijevski snajperisti, koji su nasumice pucali u demonstrante okupljene na Trgu nezavisnosti, pripisani su, bez bilo kakvih dokaza, tadašnjem predsedniku Janukoviču, odnosno specijalnoj policijskoj jedinici "Berkut" - u prevodu, "Rusima" - što je izazvalo bes učesnika "Majdana" i označilo početak državnog udara i građanskog rata u Ukrajini.
Muslimanska strana u BiH je misteriozne snajperiste pripisala srpskoj strani. Bio je to, zapravo, "krunski dokaz" protiv Srba. Priča o srpskim snajperistima, koji iz čista mira ubijaju Sarajlije, postala je nešto kasnije jedan od stubova muslimanske ratne propagande.
Petog aprila 1992. u Sarajevu, na platou ispred Skupštine, održane su demonstracije koje su prekinuli prvi snajperski hici, za šta je muslimanska strana optužila Srbe. Prve žrtve snajperista bile su Suada Dilberović i Olga Sučić.
Ovaj datum, 5. april 1992, muslimanska strana uzima kao datum početka rata, ignorišući događaje od 1. marta i srpske žrtve: Nikolu Gardovića i do tada pobijene srpske policajce.
Dok su se nizale vesti o zločinima snajperista u Sarajevu, tadašnja "svetska javnost" je poverovala u ono što je plasirala Televizija Sarajevo. Muslimani su se, zahvaljujući "srpskim snajperistima", pozicionirali u ulogu "žrtve", Srbi su proglašeni za "agresore" u građanskom ratu u BiH.
Čiji su, dakle, bili sarajevski snajperisti? Prema naknadnoj, za Bošnjake šokantnoj ispovesti Zorana Čegara, visokog funkcionera sarajevskog MUP-a hrvatske nacionalnosti, koji je proveo rat u takozvanoj Armiji BiH, ovi snajperisti su pripadali muslimanskoj strani.
Ovakva svedočenja iznosili su ranije i neki bivši pripadnici JNA, ali je Čegarovo priznanje prvo koje je dalo lice koje je ratovalo na strani takozvane Armije BiH.
Prema Čegaru, na demonstrante ispred Skupštine BiH pucali su muslimanski snajperisti sa zgrade Elektrotehničke škole pored hotela "Holidej in", dok je javnosti saopšteno da su to učinili srpski snajperisti iz hotela u kome su se nalazile stranačke prostorije SDS-a.
Cui bono - kome zločin ide u prilog?
Danas znamo da su ti snajperisti mogli da pripadaju i nekoj trećoj zemlji, kojoj nije bilo u interesu da Bosna živi u miru i u Jugoslaviji. Odnosno, koja je želela da izazove rat u Bosni.
U takvim slučajevima, preostaje primena "Kasijeve maksime", koja glasi "sui bono?": Kome koristi, ili kome neki zločin ide u prilog?
Zapadne zemlje - tadašnja Evropska ekonomska zajednica i, pre svega, Sjedinjene Američke Države - u to vreme su razbijale Jugoslaviju i forsirale nezavisnost BiH. Održavanje referenduma bilo je preduslov za međunarodno priznanje. Put do nezavisne Bosne vodio je preko minorizacije i preglasavanja Srba, jednog od tri ravnopravna i konstitutivna naroda unutar BiH.
Još 15. oktobra 1991, preglasavanjem srpskih predstavnika, predstavnici Muslimana i Hrvata doneli su "Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine", i tako otvorili put za rat.
Odgovarajući na ovu odluku, koja je bila suprotna srpskim interesima i tadašnjem Ustavu BiH, Srbi su počeli da osnivaju srpske autonomne oblasti, a 9. i 10. novembra 1991. raspisali su referendum o osnivanju samostalne Srpske Republike, kao sastavnog dela Jugoslavije.